КРСТ НОСИТИ НАМА ЈЕ СУЂЕНО: РАЗМИШЉАЊЕ У КРСТОПОКЛОНУ НЕДЕЉУ

ИСКРА на Фејсбуку

СУДБИНА ПЛАНЕТЕ СЕ ОДЛУЧУЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У интервјуу датом потписнику ових редова, Александар Петровић и Дарко Камчевски, аутори књиге „Косово на крају историје“, истакли су да су Косово и Метохија сакрални простор на коме се одлучује судбина планете:“Кроз Косово и Метохију очито пролази оса овог света јер се на признавању или непризнавању његове независности, на магбетовском цинизму злочина или поретку етике, свет поделио на два скоро сасвим једнака дела. Другим речима, распао се по средини, јер Косово и јесте најбољи одраз његове структуре. Није, наравно, притом пресудна његова релативна величина, јер ни Шкотска није била велика, али се у њој Магбетовим злочином срушио васцели поредак; као што ни Христова Јудеја није била велика, већ таман толика да се у њој за дуге векове преломи судбина света. Две силе једнако јаке, једна бучна и насилна, друга утишана и стрпљива, на Косову налазе своју тачку равнотеже. Она се може уздрмати једино ако Србија поверује у ништа и призна одвојеност делу саме себе. То је могуће и немогуће, јер сем нестварног ништа стварно није, али би то истовремено био и крај историје. Крај историје је већ описан у многим списима различите природе тако да о томе овде не треба посебно говорити.“(1) Ова метафизичка видовитост добија потврду и у геополитичким анализама, попут оних којима ћемо се у овом чланку позабавити. ПОВЕЗИВАЊЕ КРИЗА

Недавно се у нас појавила драгоцена студија „Вашингтонски споразум“ из пера др Дејана Мировића ( Катена Мунди, Београд). Мировић је овом књигом наставио тамо где је стао са студијом „Косово и Метохија – Палестина: систем криза“, објављеном 2007. у којој је показао да је рат на простору бивше СФРЈ умногоме имао за циљ да одврати пажњу са Блиског истока. Нарочито је сукоб на Косову и Метохији био са тиме повезан: Срби су жртвовани да би НАТО Империја показала светском исламу да им је ( преко наших леђа ) „одани пријатељ“. На Блиском Истоку није, јер тамо има своје интересе; али на Балкану јесте, јер Србе, во времја оно, није имао ко да штити.  

И у својој новој књизи Мировић говори о томе зашто смо страдали у последњој деценији прошлог века. Прича о „последњем комунисти“ Милошевићу, људским правимa и демократији била је пуки параван. Аутор истиче да је начело повезаности криза у америчкој спољној политици први уобличио бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер 1979. године, када је писао: „Настојао сам догађаје доводити у узајамне везе, стварати и изазивати подстицаје и притиске у једном делу света како бих утицао на збивања у неком другом крају… Догађаји који су некада имали локална обележја – ратови, ривалство, скандали, унутрашњи немири, природне катастрофе – изненада су попримили глобално значење… наше је стајалиште да су догађаји у различитим деловима света међусобно повезани…”

Удараш неког по глави на Истоку, а прави резултат се покаже на Западу. Тако то смишља дуговеки Кисинџер. 

ГЕНИЈАЛНИ ГЕОПОЛИТИЧАР БРОЗ? 

Мировић наглашава да је први човек са ових простора који је ствар озбиљно закувао био нико други до „највећи син наших народа и народности“, који се петљао у ствари што га се нису тицале и које није разумео:“Прва особа која је, фактички, повезала кризе на Блиском истоку и на Балкану био je комунистички диктатор Јосип Броз. Он је, прецењујући себе лично и могућности своје земље, покушао да буде фактор у израелско-арапском сукобу још од почетка 60-их година прошлог века (и формирања Покрета несврстаних). То је изазвало негативну реакцију САД јер се Југославија пре тога издржавала управо од помоћи из Вашингтона. Што се више некомпетентни југословенски диктатор приближавао Насеру (највећем непријатељу Израела), САД су се све више удаљавале од режима у Југославији. У том контексту америчка историчарка Лорејн Лис пише да је Ајзeнхауер још 1960. био огорчен заједничким деловањем Броза и Насера у УН. Године 1967. остарели Броз прекида дипломатске односе са Израелом због рата на Блиском истоку./…/Колико је Броз био некомпетентан и неупућен у међународне односе, говори и његов трагикомичан покушај убеђивања управо Кисинџера да Вашингтон треба да престане са подршком Израелу. Кисинџер са слабо скривеним презиром описује састанак са југословенским диктатором: „Упозорио нас је да не улажемо све своје жетоне на Израел.”/…/ Почетком 70-их Тито иде и корак даље у овој авантуристичкој политици. Уз асистенцију југословенских органа организован је атентат арапских терориста на премијера Голду Меир приликом њене посете Риму.“

Последице овог срамног дилетантизма осећамо и до данашњег дана. Мировић је крајње јасан:“Брозова политика је подржавала арапско-муслиманске државе против Израела и САД на Блиском истоку, кршећи међународна обичајна правила о забрани тероризма, а након распада СФРЈ САД су подржавале арапско-муслиманске државе и њихово ангажовање у Босни против Срба, такође кршећи међународне конвенције о тероризму.“ 

То је, што би Руси рекли, „сурова правда“; болна истина која отрежњује.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 

Подршка муслиманима, који су на Блиском истоку мучени и тучени, на Балкану је била омиљена НАТО активност крајем прошлог века. Мировић нас подсећа да су чиновници Империје поздравили долазак исламских терориста на наш простор:“Амерички посредник за БиХ и КиМ Ричард Холбрук износи какво је олакшање за америчке интересе на Блиском истоку било ангажовање муџахедина у Босни јер „… неки од њих су били повезани са групама на Блиском истоку које су извршиле терористичке нападе на америчке војнике”.

Бил Клинтон је објаснио зашто се Вашингтон ангажоао у бившој СР БиХ: „Помоћ Босни донела би још једну корист Америци: показала би муслиманима у свету да се Сједињене Државе брину за њих, поштују ислам и да би их подржале ако одбаце тероризам и прихвате могућност мира и поверења.”О томе да је Америка изабрала да жртвује Србе да би се додворила исламским земљама писао је и Де Голов сарадник, генерал Галоа. 

Дајана Џонстон, бивши универзитетски професор, публициста и новинар, пише у сличном контексту: „Вашингтон је желео да демонстрира да ни његов неразрушиви савез са Израелом ни рат са Ираком 1991. нису неспојиви са подршком муслиманима другде.” Сами, без савезника, Срби су били предодређене жртве. И трагедија нашег народа је почела. 

 

АМЕРИЧКИ „БЕНЕФИТИ“ Било је ту и материјалне користи, о чему Мировић сведочи:“Услед добрих односа САД са исламским земљама произвођачима нафте са Блиског истока током 90-их стално пада цена нафте на светском тржишту. Она се за време рата у Босни константно креће око 20 долара по барелу нафте. Према систему спојених судова, америчка привреда доживљава успон. Бил Клинтон са поносом пише о том економском успону у САД, док се у Босни гинуло и рушило.

Организовани су такозвани „ваздушни” и „копнени” мостови од Блиског истока до Балкана. На хиљаде најопаснијих терориста, герилаца и муџахедина је безглаво похрлило у Босну. Према подацима које је изнео амерички министар одбране Виљем Пери, у Босни се борило чак 10.000 муџахедина. У Сарајеву је званично саопштено да је због учешћа у грађанском рату 11.000 страних држављана стекло босанско држављанство. У Босну током рата долази и главни лидер Ал Каиде, терориста Бин Ладен. На овај начин је, уз асистенцију западних држава, на европском тлу грубо кршена Европска конвенција о сузбијању тероризма из 1977. године./…/Истовремено, на Блиском истоку је распиривано антисрпско уместо антиамеричког расположења. Један од ретких интелектуалаца који се супротстављао антисрпској пропаганди је био ирачки професор универзитета и правник Џафер Абдул Мехди Сахиб. Овај храбри човек је због тога добијао претње смрћу и доживео медијски линч.“ 

Антисрпско уместо антиамеричког расположења… Згодно, зар не? Сасвим у англосаксонском стилу, јер је познато да они шалу на туђ рачун зову “practical joke”. Наравно, увек је практичније шалити се на туђ него на свој рачун. И ми смо то, више пута у 20. веку, осетили. НА УДАРУ КОСОВО И МЕТОХИЈА Како се блискоисточна криза одразила на Косову и Метохији?  Мировић истиче:“Након завршетка рата у БиХ, Холбрук најављује сукобе на КиМ: „Увек смо сматрали да је Косово најексплозивније жариште у региону. Биће других Босни у нашим животима.” Холбрук најављује сукобе упркос чињеници да британски новинар Тим Џуда пише да је КиМ између 1992. и 1997. године привлачило мало пажње у иностранству и да ни Србима, ни Албанцима није било у интересу да започну рат.

У истом периоду, након завршетка грађанског рата у Босни 1995, хиљаде терориста, герилаца и муџахедина се вратило у блискоисточни регион. То је за последицу имало појачан интензитет деловања Ал Каиде у Саудијској Арабији (напад на Хобар Тауерс 1996) и сукобе између Хезболаха и Израела на граници јужног Либана, који су доводили до нових напада Израела на јужни Либан (у априлу 1996. године је само у нападу на једно либанско село убијено 105 избеглица и рањени су војници УН) и узвратних акција Хезболаха 1997.

Као реакција на ове догађаје, цена нафте расте. У том периоду на дужност ступа нови државни секретар Медлин Олбрајт. Бил Клинтон пише, поводом њеног наименовања за државног секретара, да је Олбрајтова схватала задатке, нарочито што се тиче Балкана и Блиског истока. Исти они албански лидери који су били против отпочињања рата у првој половини 90-их, одједанпут (војнички и тактички необјашњиво) изјављују да се залажу за рат, а не за преговоре, док Бил Клинтон предвиђа да ће доћи до скорог рата на Косову, али и заустављања мировног процеса на Блиском истоку.“ Спремала се велика обмана на Балкану.

СВЕТСКА ОБМАНА УДАРА НА СРБЕ Била је онолико велика колика је обмана што влада у читавом свету. По Петровићу и Камчевском:“Споразум из Бретон Вудса, с краја Другог светског рата, обавезао је 44 земље на повезивање валута и стопа размене тих валута једну за другу и за амерички долар. Дакле, реч је о некој врсти економски рудиментарне алхемије. Саме САД следећи алхемијска начела везале су долар за злато. У почетку је деловало да ће систем бити успешан. Дошло је до економског раста. Али систем из Бретон Вудса је потом окрњен 1971. године. Сједињене Државе напустиле су везу долара и златне основе и више није могло бити речи о поузданом систему размене валута. Ипак, иза система у Бретон Вудсу остало је значајно наслеђе. Док нема чврстог девизног курса, резервна светска валута остаје амерички долар као нека врста кривотвореног, „испреговараног“, „постструктуралног“ злата. То значи да је свет постао економски зависан од америчке економије; и обратно: Сједињене Државе могу утицати на светску економију простим штампањем долара. Да се изразимо сликовитије, то значи да валута више није везана за нешто стварно, конкретно, као што је злато, већ за променљиву, несталну, флуидну ствар као што је друга валута. Пресекавши везу са златном основом, али у исто време не пресецајући везу са америчким доларом, светска економија ушла је у један период финансијске магије у стилу „хокус-покус“, у симулацију, илузију, позоришно заигравање. На исти начин се постструктурализму о истини преговара и договара.“(1) А преговора и договора о Косову и Метохији нема и не може бити. То није „постструктуралистичка“ прича. То није физички, него метафизички простор. 

СЛУЧАЈ РАЧАК: ИЛУЗИЈА У АКЦИЈИ Амерички дипломата Вилијам Вокер почетком 1999. оптужује Србију да је наводно починила злочине у месту Рачак. Шта је то значило за даље бујање кризе? Мировић је недвосмислен:“Западни медији су се потрудили да Вокерову лажну верзију догађаја представе преко глобалних мрежа, пре свега, муслиманско-арапском аудиторијуму на Блиском истоку, што је изазвало жустру реакцију. У Савет безбедности УН стизала су писма из „исламских земаља, која су киптала од наводне узнемирености због хладнокрвног убиства 45 невиних муслимана, обичних цивила.” Медлин Олбрајт је додатно подизала температуру хушкајући на рат изјавама „да ово не може да се допусти, не може се … вршити ова врста варварског етничког чишћења, напокон, боље је да демократија устане против овог зла.” Наравно, НАТО демократија, демократија осиромашеног уранијума. 

Будућност једног шростора трајно је угрожена НАТО уранијумом, а све у име демократије. 

Власти народа. 

Наравно, не српског народа. БЛИСКИ ИСТОК И РАМБУЈЕ 

А шта се дешавало на Блиском истоку?  Како су тамо текли мировни и други процеси? 

Мировић настојава:“Док се ситуација на КиМ заоштравала, на Блиском истоку се, крајем 1998. и почетком 1999, смиривала. У Белој кући је 25. октобра 1998. потписан тространи међународни уговор између Израела, САД и Палестине – Меморандум из Вај Ривера.

У члану 4 Меморандума из Вај Риверa се наводи: 

„Две стране ће одмах наставити преговоре о трајном статусу на убрзаној основи и направиће одлучан напор да остваре обостран циљ, достизање споразума до 4. маја 1999. године. Преговори ће бити без прекида и без сметњи. Сједињене Државе су изразиле њихову спремност да омогуће ове преговоре.“ Односно, формирање државе Палестине и решавање статуса Јерусалима треба да се оконча до 4. маја 1999. 

Неколико месеци након потписивања Меморандума из Вај Ривера САД упућују Србији ултиматум у Рамбујеу. Након одбацивања ултиматума од стране Слободана Милошевића, САД нападају СРЈ. Бомбардовање прати медијска хајка препуна лажи. Тврдило се да има на стотине хиљада мртвих, говориле су се бесмислице о новом „Холокаусту”, иако се на Западу располагало подацима који су указивали да то није тачно, и да постоје много теже кризе на планети у том тренутку. Ноам Чомски, на пример, наводи да је у Источном Тимору од јануара до августа 1999. убијено „3.000–5.000 људи, што је отприлике двоструко више жртва него што је према НАТО-у, на Косову погинуло на обе стране за годину дана који су претходили бомбардовању”.“

Не будимо смешни: ко слуша Чомског? НАЦИФИКАЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА Срби су, унапред, били предодређени да буду нацисти. О томе пише др Владимир Илић у својој књизи “Прометеја/ Медијска „нацификација“ српског народа, Фондација Конрас, Крагујевац 2020:“Будући да добар део медија поготово у оном делу света који себе назива Запад ( Србију смештају у „Западни Балкан“ а да нико није објаснио где је и шта је „Источни Балкан“) контролишу припадници јеврејског народа, требало је намах поистоветити Србе с нацистима. Да би одијум био што већи. У томе је посебну улогу имала агенција за односе с јавношћу „Рудер и Фин“ чији је власник био Дејвид Фин. Његово право име је Давид Финкелштајн, али у свету „белих англо-саксонских протестаната“ (wasp = оса) мимикрија је увек пожељна. „Извођач радова“ био је директор агенције Џејмс Харф, потоњи власник сопствене агенције „Глобал комјуникејторс“, данас веома заинтересован за Кину…У сарадњи са „таргетираним“ политичарима и медијима, као и са Америчко-Јеврејским комитетом, лобистичком организацијом која је 30-их година 20-ог века била под великим упливом моћних фамилија Шиф и Варбург. На челу Комитета били су тада Алфред Мозес и Дејвид Харис. Клинтон нешто касније поставља Мозеса за амбасадора у суседној нам Румунији, ваљда да би боље надгледао санкције и ембарго… Заправо постојала је јасна „подела рада“ између политичара, тајних служби, медија и лобистичких пи-ар организација. Баш као и у „Геншеровој Немачкој“…(2) И тако почиње. До данас смо „нацисти“. 

Србијански Јевреји, попут Андрије Гамса, Јаше Алмулија, Енрика Јосифа покушавали су да покажу и докажу да није тако; наравно, нису их слушали. Имали су преча посла него да слушају оне који говоре истину о народу који је био жртва Хитлерових нациста некад и НАТО нациста данас.  ИСЛАМСКИ БЛИСКИ ИСТОК И СРБИ Западна медијска халабука је (као и за време грађанског рата у Босни) некритички и без провере преношена на Блиском истоку. Како су тамошњи муслимани доживели „косовску кризу“? Мировић истиче:“Саудијска Арабија у марту 1999. издаје саопштење у коме се скоро дословно преносе америчке фразе о некаквим „масакрима српских снага над хиљадама муслимана”, „српском агресору” и слично. Краљ Фахд, објављује да је лично наредио успостављање ваздушног моста ради помоћи муслиманима на Балкану. Саудијски министар одбране принц Султан предњачи у позивима на акцију против „злих” Срба. Све то у ударним терминима преносе саудијски и други медији на Блиском истоку. У априлу 1999. стиже и висока делегација ОИК-а у Тирану, где их дочекује управо саудијски амбасадор. 

Уочи агресије НАТО-а на СРЈ и током ње падају цене нафте. Почетком 1999. године светска цена нафте се приближава рекордно ниској граници од 10 долара по барелу. Не крије се повезаност између цена нафте и бомбардовања СРЈ. Саудијски министар иностраних послова Фејсал и тадашњи „реформистички” (залагао се за сарадњу са Западом) председник Ирана Хатами су у априлу 1999. закључили да њихове две земље треба да сарађују у оквиру ОПЕК-а и ОИК ради „решавања кризе” на Косову и Метохији. Бил Клинтон задовољно констатује да долази до економског раста у САД почетком 1999. године због ниске цене нафте. Долази и до таласа интеграција нафтних компанија.“ Неком рат, неком брат! Јер, као што је рекао један од западних стратега:“Ратови се не воде због победе, него да би се створили услови“. ТЕРОРИСТИ СТИЖУ Мировић нас подстицајно опомиње:“Током трајања кризе на Косову и Метохији 1998–1999. поново долази и до већ виђеног „извоза” муџахедина са Блиског истока на Балкан. Преко Албаније, уз одобравање и подстицање снага НАТО-а, америчких и британских служби, они упадају на територију СРЈ. Према подацима које је изнела албанска опозициона Социјалистичка партија, више хиљада странаца је током 90-их добило албанско држављанство, међу њима и сарадници Бин Ладена. Саудијац Јасин Кади све до 2001. у Албанији легално води активности Ал Каиде и других пратећих организација све под маском наводне невладине фондације Ал Харамени.“

Међутим, у западним медијима и холивудским филмовима једини прави терористи су ( погађате ) Срби.

Сав мрак своје геноцидне прошлости англосаксонске „елите“ се пресуле у целулоидне септичке јаме и медијске нокшире, и до данас нас обливају њиховим смрдљивим садржајем. Себе, убице читавих земаља и народа, су представили као нас, који никад нисмо ишли да тлачимо и отимамо туђе. 

СЕНТИМЕНТАЛИЗАМ ПРОТИВ „СРПСКОГ НАЦИЗМА“ 

За време НАТО бомбардовања Србије, срцепарателне сцене у Израелу, о којима Мировић у „Вашингтонском споразуму“ пише:“Премијер Израела Бењамин Нетањаху је у априлу 1999. године лично дочекао стотинак избеглица са Косова и Метохије приликом њиховог доласка у Израел. Дочеку је присуствовао и албански дипломата, а читав догађај протекао је у знаку скорог обележавања дана сећања на Холокауст. Албанци су носили јеврејске капице. Нетањаху је отворено подржао и бомбардовање СРЈ. Са друге стране, уз много мање медијске пажње, Палестинци 4. маја 1999. организују демонстрације на којима захтевају испуњавање члана 4 Меморандума из Вај Ривера, којим је предвиђено окончање преговора и постизање трајног решења, тј. формирање палестинске државе и решавање статуса Јерусалима.“

Кога се тичу Палестинци кад су Срби „нови нацисти“? И филмови се, рекосмо, снимају о томе, закључно са „Аидом“. Опет Владимир Илић:“Машинерија“ ради непрекидно, јер је медијска манипулација једна од основних техника владавине модерног доба. Основне фазе медијског рата који је кулминирао „нацификацијом“ српског народа могу се сврстати у неколико равни: кампање у припреми разбијања Југославије, „легитимисања сецесије западних република СФРЈ“, припрема и реализација агресије НАТО-а на СР Југославију, Србију пре свега, и на крају, али не последње, софистицираније кампање после „петооктобарске револуције“.“(2)

Па ти скини кукасти крст са руке, брајко мој:“„Тетовирали“ су Србима кукасти крст (хакенкројц) и на раме и на чело. Поготово у расистичким карикатурама којих је било тушта и тма. Франкфуртер алгемајне цајтунг, једна од перјаница антисрпске тираде, као да је сметнуо с ума да је у подизању „Шпрингеровог царства“, осим „пријатеља из САД“, знатну улогу имала и Стефани фон Хоенлое, коју је Хитлер звао „моја принцеза“…“(2)

Да, да: потомци стрелаца из Крагујевца и Краљева 1941, оних који су српску децу из школе вукли на стрелиште, нас су проглашавали нацистима зато што нисмо хтели да се одрекнемо своје Свете Земље.

БИЛ КЛИНТОН, „ПРИЈАТЕЉ МУСЛИМАНА“  Након завршетка бомбардовања Бил Клинтон тријумфално посећује муслиманске државе. Шта објављује urbi et orbi?  Мировић истиче:“Приликом посете Пакистану поносно говори да је дошао као пријатељ Пакистана и муслиманског света, као човек који је устао против покоља муслимана у Босни и на Косову. Саудијски медији на насловним местима преносе сличне изјаве Клинтона: „Ми имамо историјску обавезу да осигурамо безбедност народа Израела…”, „… али и Америка има потребу да покаже да није антиисламска…” Затим патетично закључује да САД хоће да људи буду слободни и да је то Вашингтон омогућио управо у Босни и на Косову.“
Тако нас Дејан Мировић освешћује. Јер, како је говорио
Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу. 

ЗАШТО НАС МРЗЕ? 

Српски народ је већ столећима на удару страшних сила које му желе смрт и нестанак. Тако је и данас. 

Однос Империја САД – ЕУ – НАТО према Србима се, наравно, геополитички може  разумети: Срби су, као и вековима до сада, „реметилачки фактор“ на Балкану који омета продор Запада ка Блиском Истоку,или је, потенцијално, руски савезник. Запад, по академику Милораду Екмечићу, народ Светог Саве доживљава као коњоводце руских козака ка топлим морима. Зато су  Срби протерани из данашње Хрватске, која је примљена у челични загрљај Империје; зато је Република Српска стално угрожена политиком унитаризације Босне и Херцеговине; зато је Црна Гора „монтенегризована“ стварањем црногорске нације која се одриче највећег нашег песника, Његоша, и пише латиницом. Зато се Косово и Метохија отимају Србији и нуде Великој Албанији. 

Његош је свом секретару Медаковићу једном јасно рекао:“Зар не видиш, да сам сирак без нигђе и никога. Још да немамо уздања у ту Русију, морали би пасти у очајање, – а ками би се могли држат сами; а већ кога имаш? на кога би се мога поуздат?“ (3,112). Медаковић додаје „да није било Москова, нигда Србија не би била своја – она би могла бити туђа и свачија, кано што то бјеше до појава Руса и њихове помоћи, али своја са туђином нигда.“(3,113)

Са туђином – нигда! КРСТ НОСИТИ НАМА ЈЕ СУЂЕНО Није ту реч, ни онда ни данас, о каквом романтичном словенофилству и било чему сличном, одавно превазиђеном. Русија је, у овом тренутку, једина која не само може и хоће да нам помогне у борби за земљу нашег идентитета, Косово и Метохију, него и једина која може да нас спасе од Великог Злоставитеља са Запада, који је рушио Србе да би остварио своје интересе; између осталог, и на Блиском истоку. Питање је само да ли домаћа политичка елита то жели, или више не може без мазохистичког уживања које осети кад види бич у рукама Империје. Било како било, ми крст свој носимо, јер је Христов. А Косово и Метохија су крсне земље, земље Христове. И док смо са Христом, нећемо се одрећи Косова и Метохије. Запамтимо једно: иако страдамо, између осталог, и због својих грехова и одступања од пута наших светих предака, непријатељи Божји не ратују против нас због наших грехова него због онога што је светиња српска; а то је светосавско – косовско заветништво.  Књиге попут Мировићеве нас на то подсећају, и не дозвољавају нам да заборавимо ко смо, шта смо и куда идемо. 

Зато ове године у Призрену, српском Јерусалиму. 

Преко Газиместана, наравно. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

  1. http://www.pecat.co.rs/2020/02/imaginativna-zamka-nezavisnog-kosova/ 
  2. http://www.pecat.co.rs/2021/03/dr-vladimir-ilic-kako-su-od-srba-pravili-naciste/
  1. В.М.Г.Медаковић:П.П.Његош посљедњи владајући владика црногорски,Графос, Панчево, 2008.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.