Константин фон Хофмaјстер: ДАРЈА – ВАРНИЦE СМИСЛА

Истински расизам испољава се у настојању да се раствори етнички идентитет, поричући његову двојну природу: као биолошке реалности и као културног наслеђа. Заговорници хомогенизације промовишу лажне и бесплодне идеје, искорењујући прави идентитет под изговором универзалности. Њихова уверења почивају на примитивним, површним апстракцијама — политичким фикцијама попут „западне демократије“ или на испразној реторици о „међународном поретку заснованом на правилима“. Још горе стоји ствар са економским идеологијама које они уздижу: „неолибералним капитализмом“ и такозваном „глобалном економијом“, које човечанство претварају у замењиве потрошаче. Подривајући основе идентитета, они уништавају разноликост и одрживост својствену мултиполарном свету, замењујући је вештачким, беживотним једноликошћу која утире пут ка глобалној униформности.

Шта уједињује људе? Мигел де Унамуно (1864–1936) — шпански филозоф и писац, који је истраживао питања вере, разума и егзистенцијалне анксиозности, — сматрао је да истинска сврха човека нису пролазни интереси ни прелазни савези, већ дубље духовно јединство, засновано на религији. По његовом мишљењу, религија ствара отаџбину за душу, неземаљски дом у коме се смисао и идентитет сливају у јединствени колективни циљ. Да бисмо разумели ову идеју у савременом разједињеном свету, потребно је изаћи из оквира кратковидне усмерености на материјалне везе — трговину, економију, технологију. То су труле даске, а не темељ. Проницљивост Мигела де Унамуна пробија се кроз покров савремености, подсећајући нас да је духовна димензија неопходна за сваку одрживу заједницу. Али како помирити ову идеју са глобализацијом, када делују различите религије, културе и народи? Одговор није у затварању у себе, већ у прихватању мултиполарног света.

Руски филозоф са „Нове деснице“ Дарја Дугина (1992–2022) није околишала. Она је разоткрила савремену лаж, блистави сјај прогреса и показала га таквим какав јесте: као машину која бесконачно производи расисте у новим пластичним телима. Према њеном мишљењу, расизам је уиграни механизам доминације, који разједа срж људске сложености, претварајући је у стерилну униформност, која укида дах и пулс култура, свете анархије. Није ствар у гласним расистичким увредама и сегрегацији, већ у подземном расизму либералног империјализма, о љубазној доминацији замаскираној изјавама о „напретку“. Дугина зна да ово није проблем једног система, већ гљивица која погађа целокупан темељ. Многополарност је њен одговор, али не само као прерасподела глобалне власти, већ као могућност да свака цивилизација постоји под својим условима, да дише свој ваздух, узлеће и пада у свом ритму, не гушећи се под јармом неког огромног монолита.

Она се не ограничава на критику расизма савременог либерализма, већ анализира цео XX век. По њеном мишљењу, то је био век неуспеха, бојно поље на којем су три идеологије водиле борбу за остатке старог поретка: либерализам, комунизам и национал-социјализам. Ниједна од њих, по њеном мишљењу, није нудила спас, све три су у себи носиле семе уништења. Либерализам са својим лажним обећањима „слободе“ и „једнакости“ крио је иза себе колонијалну надменост, која је уништавала читаве културе под заставом „универзалних вредности“. Комунизам је јарко експлодирао, прогласивши револуцију, али се на крају сам претворио у облик потчињавања, где је појединац био подређен колективу. А национал-социјализам — то је расизам у свом најодвратнијем облику, који је разбијао човечанство на делове у својој опсесији идејом чистоте. Дугина сматра да национал-социјализам није аномалија, већ логичан врхунац опседнутости савременог света категоризацијом и контролом. Расна хијерархија национал-социјализма није била само зло — била је бесплодна, сажимајући сложени људски живот у тврдоглаву вештачку структуру која је уништавала оно што је, како се тврдило, требало да заштити. Према мишљењу Дугине, ове идеологије нису биле спасоносне — биле су пропале, свака је на свој начин тровала душу традиционалног света.

Свака душа има своје место у универзуму, своју духовну отаџбину, и то није само материјална супстанца, већ небеска природа. Та отаџбина је извор нашег постојања, корен нашег језика и пребивалиште наше душе. То је родна земља нашег духа, блиска и драга нам. Међутим, на путу ка вечним истинама сви људи се могу сматрати ходочасницима, јер крајњи разум се бори са бескрајним тајнама.  

У нашем веку, које пати од болести савременог света, као да живимо у самом срцу пропасти, где је јасност постојања помраченa, а истинитост ретко подлеже дефинисању. Ово пало стање оптерећује нас као проклетство. Међутим, оно нас не ослобађа од обавезе да тежимо спасењу. Напротив, оно нас подстиче да још упорније тежимо божанском, јер тама наше изгнаничке судбине чини светлост искупљења још неопходнијом.

За Дугину, Традиција није противотров за савремено време, већ нешто много древније, нешто што је савременост покушавала да уништи, али није успела. Она у традицији не види повратак ка некој идиличној прошлости или музејском експонату који треба сачувати. За њу је традиција жива, дишућа сила, пулс који куца у лавиринтима бића. Савременост јој је нудила да прихвати свет онаквим какав јесте, да се уклопи у његове стерилне системе. Она је одбила. Она верује да свака душа има свој пут ка вечним истинама које је савременост засенила. Те истине нису сакривене у прашњавим фолијантима или древним ритуалима — оне су живе и чекају да их поново открију они који су довољно храбри да одбаце лаж савременог живота. У овом контексту, мултиполарност је разарање ланаца који везују човечанство у оквирима једног репресивног система.

А још постоји и љубав. Дугина не размишља о љубави у бесмисленим категоријама савремене романтике — као о љубави-роби, односима по рачуници, партнерству лишеном смисла. За њу је љубав посвећење, чин непослушности, портал ка нечему дубљем. По њеном мишљењу, породица није друштвени конструкт и није правни уговор, већ свети завет, савез душа које стреме ка духовној реализацији. Она сматра да је опсесија савременошћу идејом индивидуалности болест, која одузима љубави њену преображајну снагу, претварајући односе у пролазну забаву. Породица, по њеном мишљењу, јесте микрокосмос Традиције, место где се може живети и могу с колена на колено преносити вечне истине, простор отпора бесплодним вредностима савременог живота. У мултиполарном свету породица је линија фронта у борби за културно преживљавање, простор у којем се узгаја идентитет и чува начин живота. Дугина не романтизује ову идеју — није реч о носталгији, већ о преживљавању, о очувању варница смисла у свету који тежи да их угаси.

Простор на дну пећине, како се види из приче, симболизује царство духовне илузије и искривљене перцепције, које настаје због греха и удаљености од божанске истине. То је царство сумрака, где је разум замућен незнањем, а душа, заробљена страстима, тоне у лажне снове. Такво стање одражава положај човечанства, удаљеног од Бога и потонулог у гресима. Међутим, светлост божанске благодати, увек присутна, иако често несвесно примећена, остаје извор сваке истине и бића. Православна традиција учи да људска душа, чак и кад је у таквом заробљеништву, очувава лик Божији и способност за васкрсавање, што сведочи о милосрђу и промислу Саздатеља.

Вратити се у пећину и трудити се ради ослобођења оних који се налазе у ропству — то је чин дубоке добротворности, јер се он уподобљује поступку Христа, који се снизио у преисподњу да би разорио ланце Аида и донео светлост онима који бораве у тами. Ова мисија захтева смирење, храброст и непоколебљиву веру у коначну победу божанске истине над присталицама обмане. То је есхатолошки чин, усмерен на коначно обнављање свега што јесте у Христу. Нада, ојачана увереношћу у васкрсење и преображење стварања, рађа оно што Дугина назива „есхатолошким оптимизмом“ — уверењем да чак и у зимској тмини светлост превладава и да свака душа још увек може угледати сјај нетварне светлости.

Дугина не нуди мапу бољег света — њу не занимају утопије. Она расизам, савременост и идеологију сматра болешћу, а мултиполарност — недовршеним леком. Расизам национал-социјализма, патернализам либерализма и брисање разлика у комунизму — све то, по њеном мишљењу, јесу прояве исте болести, која свет води ка пропасти. Традиције, мултиполарност, породица — то су ватре које спаљују лаж, ослобађајући место за нешто истинско. Мисао Дугине није једноставна нити лака — она је пуна противречности, жива је. Она је захтевала не одговоре, већ дела, не савршенство, већ упорност. Мултиполарност није решење, већ шанса да се покуша поново, да свет постане оно што је увек требало да буде — хаотична, свештена интеракција цивилизација, од којих свака носи своју истину и не жели да нестане. Дугина није оставила за собом никакво упутство, само позив: одбацити стерилну лаж савременог света и поново открити живу истину, закопану под његовим пепелом.

(Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић)