Кецмановић: Највећа грешка Запада у БиХ је америчка игра на Бошњаке

ИСКРА на Фејсбуку

(Ненад Кецмановић) Фото: СРНА

Трибина портала Све о Српској Представништва Републике Српске „Шта БиХ чини (не)могућом државом?“

* Већ сама чињеница да протекторат траје два-до три пута дуже него што је предвиђено Дејтонским споразумом и да актуелни в.п. сједи у Сарајеву дуже него сви претходници заједно, свједочи да се БиХ није ни примакла политичкој самоодржавости

* Пукао је и предратни, ратни и поратни савез Бошњака и Хрвата, као прва карика интегрисане БиХ. Заљуљана је не само БиХ него и ФБиХ. А алати за притезање државне арматуре, попут в. п., бонских овлашћења, иностраних судија, спољних пријетњи и сл. истрошени су и компромитовани

Бошњаци понављају да хоће да у БиХ живе заједно са Србима и Хрватима, а истовремено их називају агресорима, злочинцима, геноциднима, што се може објаснити или мазохистичком перверзијом или упућује на реваншистичке намјере због пораза у грађанском рату

Да су САД хтјеле цијелу БиХ као бошњачку Босну могле су то да направе још током рата, а нису. Данас, пак, и да хоће, не би могле да обезбједе међународни консензус из 1995. Обрни-окрени, Дејтон је истовремено и главна тема спора и једино рјешење. Алтернатива је разлаз, надајмо се на миран начин

ТЕМА, односно наслов ове трибине могао је да буде и „Каква је будућност БиХ?“, или „Шта урадити у БиХ?“, или „Како је БиХ могућа?“. – Одговори би били: нема, ништа, никако. Ипак, циљ нашег скупа јесте да покушамо да дођемо до рјешења за функционалну интеграцију БиХ.

Међутим, ја све ове године након рата нити сам сам уочио, нити сам код других аутора наишао ама баш ни на један показатељ интеграције. Напротив, БиХ се дезинтегрише, а народи се узајамно удаљавају.

Код велике већине западних политичара, дипломата, аналитичара и научника сусрећем само један идеалистички императив да БиХ треба, или чак мора да буде јединствена, грађанска, мултикултии сл. Али, ништа о томе ни како би то могла да постигне, с обзиром на реалност на терену, а ни зашто би уопште морала да слиједи тај императивни идеализам.

– Пошто често помињу да БиХ треба ре-интегрисати, стиче се утисак да странци вјерују да је до рата била интегрисана, па хоће да врате Социјалистичку републику, а како су функционисали тзв. „заједништво“ и „суживот“ народа у јединственој БиХ јасно се показало са првим слободним изборима који су наликовали на национални попис становништва.

– Затим, споља, често тврде да је БиХ геополитичка нужност да Србија не би постала велика, прекорачила Дрину, пореметила баланс снага у региону, била медијатор малигног руског утицаја на Балкану. Али, шта вриједи када народи у БиХ нити схватају ту геополитичку нужност, нити прихватају да се жртвују за глобални односа снага која се управо мијења.

– Даље, неки врло дискренто помињу да муслимане у БиХ не треба оставити саме да не би створили исламску државу у дворишту ЕУ. То су између редова ради политичке коректности писали Тинебаум и Овен и прије појаве исламског тероризма и мигрантског цунамија. Срби и Хрвати тако испадају таоци европског страха од исламског тероризма и крајишници хришћанске Европе.

– Најзад, САД као аргумент узимају универзалност свог националног искуства и система вриједности који јесу дали резултате код њихове куће, али се тешко примају у земљама друге и другачије историје, традиције и културе. У БиХ утолико теже јер се ради о вјековној антагонистичкој коегзистенцији три етнонације и три религије које у босанском лонцу нису претаљене у једну државну нацију.

У Дејтону је БиХ системски постављена као Лајпхарова демократска консоцијација, у пракси најсличнија оној у Белгији, али јој није обезбјеђен базични консензус. Три народа нису се никада на референдуму демократски изјаснила да прихватају такав модел односа у БиХ. А међународни творци и гаранти нису дали чврсту и досљедну подршку примјени Дејтона. Напротив, бошњачка политичка елита је, посебно од једине суперсиле, охрабрена да опструише споразум који је Анексом 4 требао да буде уставни темељ БиХ.

Роберт Дал је одавно написао да у савременим расно, вјерски, или национално дубоко подијељеним друштвима може да дође до нерјешиве колизије између државе и демократије.

Роберт Дал
Ако желите да сачувате државу морате да жртвујете демократију, а ако вам је више стало до демократије, она може да преживи само подијељена у више мањих држава.

Занемарујући Далову поуку, тзв. међународна заједница под вођством САД, извела је у БиХ експерименталну комбинацију протектората и демократије. Да би сачували државу, коју су створили међународним признањем 1992. без сагласности српског народа, у Дејтону су увели протекторат УН. Истовремено, промовисали су децентрализован систем са демократским институцијама на свим нивоима власти.

Та кентаурска конструкција ослоњена је на идеју о „грађењу држава“ и „грађењу нација“, што је практично значило да се у БиХ демократија практикује под туторством протектората. Намјера им је била да политичким инжењерингом, у периоду од десетак година од етнонационалних Бошњака, Срба и Хрвата, створе једну политичку илити државну нацију и развију босански патриотизам.

А када се тај хибрид саплео у пракси, накнадно су увели бонска овлашћења како би в.п. могао арбитрарно да тумачи Дејтонски споразум и Анекс 4 моделира по личној процјени на терену. Но, ни то није дало резултат.

Прије или касније јављају се многи западни аутори попут Демпсија, Миршајмера, Стоукса, Вудвордове, Хантингтона који директно или индиректно нуде алтернативна рјешења.

Хантигтон пише о БиХ као о парадигматичном мјесту сукоба цивилизација односно свјетских религија. Демпси сматра да треба одустати од БиХ, а Бошњаке придобити територијалним и материјалним компензацијама. Стоукс пише да ће прије или касније државне границе на Балкану бити усклађене са територијално-етничким. А тако мисле и Миршајмер, Вудвордова и други.

Насупрот њима, јавља се екипа мањег интелектуалног калибра, али бројнија и медијски офанзивнија, која сматра да на неуспјех у Босни, Запад треба да реагује већом дозом исте терапије.

Хилари Клинтон говори о незавршеним пословима у Босни. Сервер тражи употребу бонских овлашћења против РС, Бернар-Леви патетично апелује за спасавање босанског мултикултурализма, Петрич, као и Инцко, апелује за оштрији притисак на мале Русе у БиХ.

Едвард П. Џозеф у Foreign Policy – уз пријетње Србији – најављује војну базу у Пониквама уз границу РС као гаранцију границе према БиХ.

Сличне ставове заступају и Коен, Игњатијев, покојни Ешдаун, умртвљени Инцко у својим редовним извјештајима за СБ УН и други бројни мање познати.

То друштво бивших агената протектората у БиХ па и полуактивни Инцко доказују да не треба мијењати приступ БиХ него само дјеловати одлучније, енергичније, агресивније, робусније и то су администрација САД и институције ЕУ углавном и слиједиле.

А шта су постигли на терену?

Бумеранг ефекат!

Уставни интервенционизам учинио је да се од Дејтона до данас Бошњаци, Срби, Хрвати нису узајамно зближили него удаљили. За Бошњаке је Анекс 4 изгубио ауторитет највишег законског акта. Хрвати оспоравају Вашингтонски споразум уграђен у Дејтонски. Власт РС грчевито брани остатак изворног Дејтона.

Минули ратни сукоби освјежени су мирнодопском инфузијом нетрпељивости. Порасло је опште неповјерење у међународну заједницу. Функционална интеграција отишла је два корака уназад.

Пошто није успјела централизација и унитаризација БиХ на рачун РС, дошао је покушај да се исто најприје изведе са хрватским кантонима у Федерацији. Угушено је неколико иницијатива за аутономију заједнице хрватских кантона, за измјену изборног закона, за легализацију западног Мостара. Ипак, Мостар није постао јединствен град, Хрвати не признају Комшића за свог представника, формирање трећег ентитета није скинуто са дневног реда.

Елем, пукао је и предратни, ратни и поратни савез Бошњака и Хрвата, као прва карика интегрисане БиХ. Заљуљана је не само БиХ него и ФБиХ. А алати за притезање државне арматуре, попут в. п., бонских овлашћења, иностраних судија, спољних пријетњи и сл. истрошени су и компромитовани.

Већ сама чињеница да протекторат траје два-до три пута дуже него што је предвиђено дејтонским споразумом и да актуелни в. п. сједи у Сарајеву дуже него сви претходници заједно, свједочи да се БиХ није ни примакла политичкој самоодржавости.

Предсједништво и Савјет министара БиХ дјелују или инвалидно, или не могу ни да се саставе и састану. Но, насупрот инерцији САД и ЕУ, са политиком „исто само више“, унутрашњи актери окрећу се алтернативама од прије Вашингтонског и Дејтонског споразума.

Шта је узрок неупсјеха тзв. међународне заједнице?

Можда је ипак највећа грешка запада америчка игра на Бошњаке. Истина, онај ко хоће да интегрише БиХ, природно је да се ослони на њих. Релативно су најбројнији, близу апсолутној већини. Затим, за разлику од центрифугалних Срба и Хрвата који имају тзв. резервне домовине, они су центрипетални. Најзад,заклињу се у јединствену, цјеловиту, мултикулти и национално равноправну државу. Али, да ли Бошњаци заиста хоће то или вестминстерску демократију и систем један човјек један глас који би им осигурао легалну доминацију?

Постоји више доказа да се ради о овом другом. Први је вишеструко бошњачко надгласавње српских посланика током сецесије БиХ од СФРЈ, што је била показна вјежба политичког насиља и за све будуће ситуације у којима би се мањина супротставила већини.

Други је њихов однос према лојалним Србима који су остали у ратном Сарајеву да са њима дијеле ратне недаће а заузврат били хапшени, одвођени у приватне затворе, избацивани из станова, истјеривани из редова за воду у хљеб, пребијани, пљачкани.

Трећи је, одбијање да Сарајево постане дистрикт, како је било понуђено у радној верзији Дејтонског споразума, што је показало да главни град са заједничким институцијама не желе да дијеле са комшијама него хоће да буде искључиво бошњачки.

Четврти је, да већ деценијама не користе прилику да од кантона са бошњачком већином направе огледно добро једнакости народа, вјера и култура како би Србе и Хрвате придобили за јединствену БиХ.

Пети је да Бошњаци злоупотребљавају рупу у изборном закону Федерације која им омогућује Хрватима изаберу националног делегата у Предсједништву БиХ.

Најзад, Бошњаци понављају да хоће да у БиХ живе заједно са Србима и Хрватима, а истовремено их називају агресорима, злочинцима, геноциднима, што се може објаснити или мазохистичком перверзијом или упућује на реваншистичке намјере због пораза у грађанском рату.

Недавно (14. маја) је ауторска тројка Френк Визнер-Марко Прелец- Камерон Мантер у утицајном америчком часопису National Interest, под насловом „Вријеме је за нови приступ Балкану“, писала о БиХ. За разлику од већ поменутих протагониста „више истог“, они заиста предлажу нешто другачије од већ виђеног и јаловог.

Што је најважније, сматрају да је досадашњи приступ био погрешан и да није био рјешење него постао дио проблема. Кажу да су САД и ЕУ омануле су зато што су игнорисале стварне проблеме, што су на брзину хтјеле много тога, што су превидјеле да сукоби имају дубоке историјске коријење од приј ерата, што нису узеле у обзир идентитете, емоције, фрустрације, што су потцијениле озбиљност и сложеност проблема.

Нема сумње да је ово нови и охрабрујући приступ, али уз једно велико „али“.

И Визнер, Прелец и Мантер у даљем тексту, који захтјева ширу анализу, препоручују шта спољни фактор треба да уради у БиХ, готово и не помињући да би послије четврт вијека мира своје проблеме требало да рјешавају људи који живе у БиХ.

Истина, бошњачка политичка није спремна за дијалог јер се узда у УН, ЕУ, НАТО, ОХР, САД да све ријеше по њиховој мјери. Варају се!

Да су САД хтјеле цијелу БиХ као бошњачку Босну могле су то да направе још током рата, а нису. Данас, пак, и да хоће, не би могле да обезбједе међународни консензус из 1995. Обрни-окрени, Дејтон је истовремено и главна тема спора и једино рјешење. Алтернатива је разлаз, надајмо се на миран начин.

(излагање проф. др Ненада КЕЦМАНОВИЋА, сенатора Републике Српске)

Извор: sveosrpskoj

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.