Кецмановић: Махмутчехајић и Сидран – два бошњачка погледа на Босну

© fakti.rs

„ТВРДИМ да ћете бити свједоци демонтирња Републике Српске. Она није интерес српског народа у БиХ. Тај народ је данас у менталној и свакој другој агонији, као заточеник једне скупине разбојника“, говорио је Русмир Махмутчехајић 2000. године у интервјуу новинаркама Медини Делалић и Сузани Шачић (Балкан блуз, Сарајево 2007).

Прије десетак дана, у 77 години живота, отишао је на ахирет и придружио се плејади оних који су, сваки на свој начин, допринијели стварању немогуће државе БиХ, попут Алије Изетбеговића, Адила Зулфикарпашића,  Мухамеда Фииповића, Омера Бехмена, Хасана Ченгића, Алије Исаковића, Атифа Пуриватре, Нијаза Дураковића, Џемалудина Латића, који су се међусобно разликовали, али су били интелектуалци, и још више муслимани/Муслимани/ Бошњаци.

Млађој генерацији и у бошњачким кантонима и у већем ентитету, поготово у Српској и Србији, Русмир Махмутчехајић је био мање позат него остали, али, бар за себе, био је у свему испред свих.

Говорио је да је „први предложио формирање СДА“, „једини упозоравао да ће бити рата“, „највише убјеђивао Алију да Босна мора остати унитарна држава“, а онда демонстративно све напуштао зато што нису слушали најпаметнијег.

Цијенили су га, али нико колико он сам себе. Био је инжењер, а бавио се теоријском физиком, теоријом књижевности, филозофијом. Но, како је изгледао продукт тог ренесансног образовања свједочи његово идентитетско одређење босанских муслимана.

„Босански муслимани су свој идентитет имали као атериторијални идентитет. Босна је наш завичај, али Босна није наша нација, нација – држава. Ми смо могли живјети као босански муслимани у истом селу са босанским католицима и православцима и наједанпут се међу нама јавља мисао да ми требамо имати своју територију. Та мисао је супротна нашем повијесном искуству. Наши преци нису живјели са католицима и православцима зато што нису имали други избор, живјели су зато што је то дио њиховог идентитета. Босанскомуслимански идентитет није био територијализиран. Када хоћете другачије, Босна не може опстати. Идеја муслиманства као територије и државе, претварање муслиманског заједничарства у аутокефалну цркву, темељни извор налази у индопакистанској повијести.“

Какав каламбур старих идеја у новом руху!

У првој половини цитата Русмир ефендија промовише панисламистичку концепцију Босне као само дијела свјетске умме од Марока до Индонезије. У наставку он муслиманско „заједничарство“ са католицима и православцима представља као њихов слободан избор. Међутим, османски окупатор је исламизовао хришћане по градовима, док су остали као кметови кулучили по околним пољима.

„Заједничарство“ муслимана са сиротињом рајом огледало се у наметима, укопавању цркава, данку у крви, суровом израбљивању итд. Што ће им етничка територијализација када је сва земља у Босни беговска?!

Најзад, пакистанско-индијско искуство поучно за БиХ: зашто не раздвојити двије стране након толико сукоба? Још једна потврда да је Алија био за подјелу, и још једно небулозно објашњење зашто је јединствена БиХ права ствар.

Насупрот Махмутчехајићу, негдје у исто вријеме пјесник Абдулах Сидран, који се и ван граница Босне прославио сценаријима за Кустуричине међународно прослављене  филмове, рекао је: „Бошњачки народ је негдје грдно погријешио, а ја нажалост не знам да вам кажем ни када ни у чему“.

Луцидни Абдо био је један од ријетких бошњачких интелектуалаца који је имао и памети и храбрости да јавно призна грдну колективну грешку. Велика већина осталих за све властите грешке окривљују листом све Србе – и оне у Босни и оне у Србији и Црној Гори, и у дијаспори, Србе као Србе.

Сам Сидран ни у тој прилици, а ни касније, никада није упро прстом у ту грдну грешку, мудро је прећуткивао, а нико послије њега није кренуо његовим трагом да је открије.

Два изузетка су Сулејман Тихић и Сабина Силајџић.

Он је, када се као предсједавајући Предсједништва БиХ усудио да каже да би требало чути и шта друге страна каже, доживио медијски линч. Она, професорка Економског факултета у Сарајеву, када је подсјетила да су Бошњаци одбијали све споразуме које су нудили Срби, окружена  је медијском ћутњом.

Тај дио историје у којој су Муслимани направили „грдну грешку“ игноришући вољу уставно равноправног српског народа и изазвали рат који ће изгубити, Бошњаци су закопали два метра под табутом на мезарју на шехидском гробљу на Ковачима.

У њу се не дира и ријетки су бошњачки аутори који се усуде. Али то онемогућује и њима и цијелој БиХ да мрдне даље од лошег почетка 90-их.

Можда је Сидран мислио и на претходну „грдну грешку“ када су муслимански интелектуалци пошли за вјерским фанатиком, који је црно на бијело наумио да реисламизује Муслимане, и потом исламизује и остале, те од Босне направи џамахирију. Како да се нису угледали у своје великане Емира и Мешу, него пошли за писцем Исламске декларације и робијашком халком.

Како пише Аднан Бутуровић, „у простору крај хотел „Европе“ чак прије 90-те редовно су се састајали они који никад нису ни улазили у џамију и они који из ње нису никад ни излазили“. Једни су долазили из ЦК, а други из ИВЗ-а. Једни су сањали националну државу, а други панисламску.

Међу њима није био Русмир Махмутчехајић јер је живио Осијеку и предавао на тамошњем свеучилишту. Нашао се тамо откако је прескочен у току припреме Сарајевског процеса Изтебеговићу и осталим …

У истом интервјуу, он тврди да је надмудрио исљеднике, а убједљивија верзија указује да га је спасао Нијаз Дураковић, његов земљак, вршњак, пријатељ и саборац, као добровољац у палестинском кампу за терористичку обуку у Сирији.

Комунистичка власт је обојици  халалила младачаку авантуру јер је Јасер Арафат био Титов несврстани пријатељ и СФРЈ није имала дипломатске односе са Израелом.

По повратку са Блиског истока, гдје је Русмир дјелом изгубио вид, њихови путеви се разилазе. Нијаз се убрзано пење ка врху компартијске хијерархије, а Русмир се окреће исламу и приближава Алији. Од старог пријатељства је остала солидарност у невољи.

На Нијазову интервенцију, Русмир бива склоњен у Хрватску да би се вратио у Сарајево на вријеме да се укључи у муслимански дио нове транзиционе власти.

Већ на почетку уводног питања, Медина и Сузана кажу „Као члан најужег националног и државног вођства учествовали сте у доношењу најважнијих одлука које се тичу судбине Бошњака и државе БиХ“.  Он, међутим, није био ни у робијашкој халки, јер га је бивша власт дискретно амнестирала, ни у руководству СДА, јер су му тамо неки сметали, а функцију потпредсједника владе обављао је кратко јер му опет нешто није одговарало.

И сваком одбијању и оставци претходио је дуги разговор са Алијом. Неслагања и убјеђивања, о чему је Махмутчехајић радо потанко говорио и писао, Изетбеговић баш и не толико, ваљда му је требало као илустрација како је са Алијом био на пер ту, да је могао да га критикује, био му близак и равноправан, чак „најбољи пријатељ“.

А пошто није био у власти и није га могао омести у политичким наумима, Алији су годили дуги и непродуктивни еглени у којим је код образованијег саговорника провјеравао своје наивне мегаломанске замисли.

Насупрот свити Алијиних евет ефендија, који су кадили сваку Алијину грешку, и Сидрана, који се устезао да ту грешку открије, Тихића и Силајџићке, који су ућуткани, Русмиру ништа није ваљало што су други радили.

Већ код представљања саговорника Медина и Сузана га описују: „Има аристократско блиједо лице и држање. Прича без замуцкивања пријатним гласом и уједначеним темпом. Током кратког договора о темама и питањима, из Бегове џамије чује се акшамски езан. А он ће: ’Одслушаћемо езан, а онда разговарати. Могао бих да слушам езан по хиљаду пута’“.

За неупућене, езан је напросто куисање мујезина са минарета које је снимљено на траку и преко појачала се аутоматски пушта у одређено вријеме као позив на молитву. А пошто се унапријед зна када, озбиљни вјерници  и не заказују састанке баш у то вријеме. Било је, дакле, у томе доста позе, као и у тамним наочарима, штапу или пратњи, у чему је, чини се, опонашао легендарног шејха Јасина, идеолога Хамаса, који је изгубио вид у ратовима са Израелом.

Упркос слабовидости Махмутчехајић је написао више књига међу којима и о теми на којој су се, по неписаној обавези, огледали најистакнутији бошњачки националци:  Андрићева исламофобија.

Основао је и уређивао „Форум Босниа“, часопис у којем је објављиво и српске аутошовинисте. Док је склапао очи, Жељка Цвијановић, једна од „разбојника који српски народ држи у менталној агонији“, предложила је Бећировићу и Комшићу да Предсједништво БиХ Муслимнаску браћа прогласи терористичком организацијом.

Како да одбију пред западним свијетом, а како да прихвате кад су Млади муслимани настали као афилијација Муслиманске браће, из које су се испилили Алија & comp.

Тражили су да се одложи и заборави.