Кецмановић: Читајте Милета Јовичића, мотрите на Хасана Ченгића

ИСКРА на Фејсбуку

(Ненад Кецмановић) Фото: СРНА

Он једини може доћи до Бакира Изетбеговића и повести нови рат против Срба.

То јутро на аеродрому Бутмир, знатно прије полетања авиона на редовној линији Сарајево-Београд изненадили су ме реис-ул-улема Јакуб Селимоски са женом и дјецом и Мухамед Ченгић потпредсједник владе БиХ и други човјек СДА. Појавили су се без најаве и пратње, а овај други ми је узбуђеним гласом објаснио.

„Ноћас је био састанак најужег руководства странке и одлучено је да Муслимани иду у рат против Срба. Реис ефендија и ја смо били против те лудости…“

Ово је још прије неколико година објавио ондашњи директор аеродрома у Бутмиру Миле Јовичић и представља драгоцјено свједочанство о томе ко је започео рат у БиХ. Нико се, међутим, послије на то није осврнуо.

Тако је било и са другим открићима која су процурила у Слободној Босни, Данима, Авазу…

Мурат Шабановић, који је уочи рата пред ТВ камерама са лица мјеста пријетио да ће брану на Дрини дићи у ваздух, послије рата се похвалио рушењем споменика Андрићу у Вишеграду, из протеста што му је сарајевска општина Стари град одузела дућан на Башчаршији, који је од СДА добио за наручени вандалски чин.

Зоран Чегар, специјалац полиције БиХ, који је остао у Сарајеву, посвједочио је у Слободној Босни да на грађански протест пред скупштином, нису пуцали Срби са Холидеј ин-а, него његове колеге унакрсно – са УНИС-ових кула и сакривени иза репортажних кола ТВ СА на ивици трга.

Под насловом „Ево зашто су се Сарајлије смрзавале током рата“, исти недељник је објавио иступ неког општинског шефа СДА, који се на конференцији за штампу похвалио како је директно од Алије примао наредбе „заврни“ или „одврни“ гасовод према главном граду.

Шеф Изетбеговићевог ратног обезбјеђења открио је за медије да је реис Мустафа Церић у најужем кругу дао идеју за пијацу Маркале, Сребреницу и сл.. „Мањи број муслиманских жртава на више мјеста широм Босне не остављају тако снажан утисак као када је исти збир концентрисан на једном мјесту“.

Ове и многе друге  „ситнице“ итекако мијењају слику о рату, јер Срби су оптужени да су пуцали на народ пред скупштином, да су прекидом довода плина смрзавали становнике града, да су рушили споменике, да су починили масовне злочине на пијаци у Сарајеву.

Али, као да Срби, фрустрирани „хашком (не)правдом“ и затварањем Трибунала када је требало да почне да суди Бошњацима, више и не виде смисао оспоравања конструисане слике о босанском рату.

„Међународни“ конструктори, напротив, настоје да је чврсто уоквире изван контекста и својим дипломатским, медијским и правосудним алатима пажњу свјетске јавности фокусирају на годишње комеморације у Поточарима.

Као да је рат почео у Сребреници, водио се у Сребреници и само због Сребренице.

Аеродромско сјећање Милета Јовичића с почетка текста, има посебну важност и актуелност.

Радило се о одбијању тзв. Историјског споразума, који су са муслиманске стране, уз амин Алије Изетбеговића, водили Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић. Алија је пратио и одобравао сваку фазу договора, укључив и финални документ. Никола Кољевић и Филиповић су га представили на београдској ТВ, а нешто касније увече истог дана пред сарајевском публиком требало је да га промовишу Изетбеговић и Зулфикарпашић. Због важности догађаја, који је у задњи час требало да спасе мир, у студио су били позвани и лидери опозиционих комуниста и реформиста.

Почетак емисије уживо одлаган је десетак минута, да би стигао и Алија с пута у САД, директно са Бутмира. А онда је одмах узео ријеч и саопштио да је СДА одбила споразум. На запрепашћење присутних, посебно Зулфикарпашића и Караџића. Тим више што је српска страна, укључив и Милошевића, прихватила све муслиманске услове јер радило се о останку БиХ у скраћеној Југославији.

Стари Изетбеговић јесте био превртљив политичар и сам је за себе говорио „да о истом проблему прије подне мисли једно, а поподне друго“, али испало је да овога пута није обмануо само Србе, него и своје – Адила и Мухамеда.

Чињенице да је рекао да је одустао у задњи час, да је рекао да је одлучила СДА и да сам није директно могао учествовати јер је био на путу, упућују на закључак да му је одлуку неко наметнуо, или га убиједио.

Зулфикарпашић сматра да је тај неко могао да буде једино Хасан Ченгић, предратни имам загребачке џамије, кога је јавност мијешала са већ поменутим презимењаком Мухамедом. Истина, Хасанов још младићки лик може се препознати на фотографији са тада још илегалног оснивачког састанка СДА у Цириху, у кругу шесторице већ времешних – Адила, Алије, Омера Бехмена, што је наговјештавало да ће политички високо да израсте.

Почетком рата је заиста и израстао до Алијиног првог сарадника по војној линији од највећег повјерења. Врата Алијиног предсједничког кабинета „отварао је ногом“, а када би током сједница Предсједништва БиХ провирио на врата, Алија је одмах давао паузу и журно излазио за њим.

Моћ сиве еминенције Алијиног ратног режима била је закамуфлирана безначајним замјеничким и помоћничким функцијама, али увијек у министарству одбране БиХ, које су званично држали Хрвати. А сем можда у најужем кругу вођства странке, није се могао видјети ни на сједницама владе, ни у медијима, ни у било којој официјелној прилици.

Његови контакти били су мрежа повјереника СДА на ратишту, имами по џамијама широм Босне, шефови тајних служби, паравојни команданти и исламски милитанти.

У ширу јавност је његово име избило само у два наврата. Једном,када је, прије рата, пресудом на „Сарајевском процесу исламским фундамнталистима“ постао члан Алијине робијашке халке (Бехмен, Бичакчић, Латић…) и тиме унутрашњег језгра будуће СДА. И други пут, када је, послије рата, због иранске везе (формирања терористичког кампа у Погорелици), ултимативном интервенцијом САД, удаљен из бошњачке власти на неодређени рок.

Након тога се повукао у странку и окренуо бизнису, за који је вјероватно посједовао солидан почетни капитал.

Током рата је имао ексклузивно Алијину пуномоћ да у бечкој банци у кешу подиже свеисламску помоћ, а са бабом Халид-бегом располагао је мега инвестицијом у аеродром у Високом, који никада није изграђен.

Његов посљедњи покушај да се врати био је приликом Алијиног преноса власти на Сулејмана Тихића, рођака из Шамца, који је требало само да загрије столицу за Бакира.

На изборној сједници кандидовао се за насљедника, али га је Алија упозорио: „Хасане, ти добро знаш да не можеш…“

Потом се имам Хасан од странке вратио својој првој, „џамијској“ вокацији и постао предсједник моћног Извршног одбора Исламске заједница, тјела које бира реиса, у симбиози је са СДА, а преко ње и са влашћу.

За Алијиног  живота, ИЗ и реис Мустафа били су у његовој сјени и лидера и калифа.

Послије Алијине смрти, реис Мустафа ефендија је држао под папучом СДА и умјереног Суљу Тихића. А послије замјене пензионисаног Церића умјеренијим реисом Хуснијом Кавазовићем, спрега ИЗ–СДА–власт, дошла је под контролу… Бакира или Хасана?

Званично и споља гледано, оног првог, али изнутра и неформално, можда све више оног другог јер код муслимана вјера регулише и секуларни живот сљедбеника ислама, још увијек далеко од нововјековног разграничења свјетовне и духовне власти, коју су донијеле грађанске револуције у Европи.

Када је негдје на почетку Зулфикарпашић приговорио Изетбеговићу клерикализацију СДА, овај му је објаснио: „Џамије су наше партијске ћелије“, а могло би се дометнути и: „и џуме су предизборна кампање СДА“.

Ако Алијиног Бакира препоручује породично наслијеђе на бошњачко вођство, Хасана не мање лоза старог беговата из Устиколине, који наводно потиче још од Смаил аге Ченгића, чију смрт је овјековјечио Мажуранић.

Његов бабо Халид бег у „Ченгића кули“ поред Фоче – са чином генерала тзв. Армије БиХ – нека је врста поглавице безбројних Ченгића који се често неосновано позивају на заједничко беговско поријекло.

Занимљиво, и сам Зулфикарпашић је уназад два-три кољена био Ченгић, а рођак Хајрудин Хајро (Хајрудин) Ченгић био је блиски пријатељ Слободана Милошевића још из студентских дана.

Једини који би могао да угрози дугу владавину престолонасљедника Бакира, могао би да буде Хасан. Бошњачка политичка и интелектуална елита у задње вријеме, а ево и на конгресу владајуће СДА, радикализује своје ревандикације: као већина траже грађанску БиХ, себе сматрају јединим темељним народом, тврде да је конститутивност друга два народа глупост, не одустају да Хрватима бирају представнике, пријете да ће силом укинути Српску и сл. А сразмјерно томе расту и Хасанове шансе, јер док је Бакир рат провео у предсобљу бабиног кабинета,он је током рата доживио своје звјездане политичке, а богме и пословне тренутке.

Уосталом, он би прије свих био у стању да мобилише не само домаће муслиманске ектремисте, које је Церић назвао „новим муслиманима“, а Лагумџија  „лудим муслиманима“, него и муџахедине ветеране, усједјеле вехабије, исиловце повратнике и гњевне мигранте на нови рат против невјерника у мањем ентитету и хрватским кантонима.

Било би за утјеху то што су Американци одавно склонили милитантног муфтију „са Кураном у лијевој и хеклером у десној руци“, да они и Хашима Тачија нису најприје третирали као терористу, а потом као ослободиоца.

Елем, читајте ратне успомене сарајевских Срба и бошњачку штампу да би новим круцијалним детаљима попунили стварну слику о ратној БиХ. И пажљиво пратите даље „напредовање у служби“ Хасан бега Ченгића како Српска не би закаснила да подебља ентитетске границе и крене својим путем.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.