Јован Зафировић: Каменчић у мозаику распадања

Ко на телефону ак и мало блеји, може да види: како је дивна Шар планина у влогу признатог Косовца, да посматра у позадини аматерски направљене фотографије царски град са Каљаје, где у фокусу неки Србин бојажљиво, али упадљиво показује три прста, уједначено покошену траву испред Високих Дечана, дуд који се чека да сазри испред Пећке патријаршије, просидбу у порти Грачанице, фотографије са насмејаним монасима, испијање вина у Хочанским виницама, вест о извођењу монодраме неког глумца који борави на Косову и Метохији у паузи снимања рекламе за коцкарницу.

Ко види и више у том правцу симулације спокојства, нормалности и растерећености, а плаши се истине, нека не гаси телефон. Нека настави даље да обмањује себе посматрајући једну страну приче сајбер патриота по цену да у потпуности уништи вид од бљештавог екрана са кога иду жалопојкасти видеи, фотографије и репортаже са Косова и Метохије.

А ко га је пак угасио, може да прочита каменчић у мозаику распадања:

Албанци су палили манастир Девич, Љевишку, Архангеле, сравнили са земљом манастир Долац (наставите низ), али нису они претили неком Србину да никада неће бити запослен само зато што је лајковао објаву која у себи садржи критичку компоненту на рачун вуцибатина са локала и бестидника из Београда.

Наравно да су Албанци ломили надгробне споменике по српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице, Приштини (и многим другим градовима и селима, такође наставите низ), али живима који су остали нису сахранили наду и веру својом охолошћу, партикуларним интересима и непотизмом (него су им сваком срушеном плочом васкрсавали инат, пркос и увећавали муда).

Још мрвица примера, од целе векне зла:

Да, Албанци су пуцали у два српска дечака за Божић подно Шаре, али на нишану издржљивости држе их бахати председници, директори, координатори, ведеови, управноодбораши, саветници без скрупула из српских прекоредова, за које је Бранковић мала маца и треба му ставити ореол и славити га ни дан пре ни дан после, него тачно 28. јуна.

Албанци су, Бога питај колико пута, обијали врата несрећној повратници  Драгици Гашић коју власници јавашлука вукљају по митинзима Српске листе развлачећи њену муку и бол, перући своју неискреност и поганост њеним сузама пред камерама режимских пропагандних гласила. Тачно! Али они нису затварали врата пред носом оцу малих “српчића” који је дошао у општину преда папире за дечији додатак, беспомоћној Српкињи да поднесе документацију за свог немоћног супруга како би остварила туђу негу и помоћ, нису онемогућили 20 000 динара које Србија даје незапосленима на Косову јер нису гласали за владајућу хорду или примеру неке четврте невоље.

Албанци паушално хапсе Србе, безумно осуђују за ратне злочине, монтирају процесе (ок, неке и не), суде без доказа, упркос аргументима, али да ли би њихов председник жалио Трампову администрацију у току тамничења његовог народа, да ли бисте њиховог министра могли да повучете за Генералштаб, њихов народ не скролује даље бежећи од мрачних истина у провалију патетике, не слуша весели се роде док му род рони сузе.

Зато је, између осталог, ту где јесте и зато смо, између осталог, ту где јесмо.