Jеромонах Игњатије (Шестаков): Кључне тачке македонског Томоса са коментаром

Патријарх Порфирије уручио томос архиепископу Стефану

Најзначајније тачке у тексту Томоса о црквеној аутокефалности, који је Српска православна црква 5. јуна 2022. године издала Македонцима:

1. СПЦ признаје аутокефалност Македонске цркве – Охридске архиепископије у границама данашње Сјеверне Македоније и ни на који начин не претендује на дијаспору широм свијета.
2. Братски савјетује новој Цркви да питање свог званичног назива ријеши у „директном дијалогу са грчким говорним и другим помјесним православним црквама“.

Ријеч је, прије свега, о изразу „Македонац“ и „Македонија“, која, ма колико некоме сулудо звучала свих ових година (поготово од распада Југославије и настанка независних држава Македоније у породици) јесте био готово главни камен спотицања за Грке, који није дозволио да се ријеши македонско црквено питање.

Грци посматрају овај концепт овако: име се сматра својим и ничијим, а око њега је изграђен сав отпор грчког свијета било каквој изолацији етничких Словена Македонаца, Македоније и Македонске цркве. Грци су се свим силама опирали и у политичком и у црквеном питању. Узимајући у обзир грчки национализам у извјесној мјери, ипак се они, Грци, могу разумјети на свој начин. Македонци су чак хтјели да Александра и Филипа Македонског узму у своју „историјску касицу прасицу“.

Срби су се, сходно томе, према овом концепту односили мирније, али нису могли и нису хтјели да наљуте Грке, са којима су на црквеном плану у изузетно блиским односима.

Друго питање је да ниједан Грк сада није у стању да преузме и ријеши цио овај македонски проблем преко ноћи, али нешто у том правцу мора да се ријеши прије или касније. Поготово када је у питању православни хришћански народ.

Узимајући у обзир данашње односе са патријархом Вартоломејом, представљајући једну од утицајних сила свијета, и друге факторе, Македонци ће се, наравно, сложити да у спољној арени њихова Црква носи званичан назив Охридска архиепископија, што је генерално исправно и праведно. Поред тога, историјски Охрид, Архиепископија (па и патријаршија) је цивилизацијски и црквени феномен много значајнији од уже националне „македонске цркве“, попут цркве Сјеверне Македоније и Македонаца.

Истовремено, у земљи и за интерну документацију, Македонци ће вјероватно задржати двоструко име, као што су то дуго чинили.

3. Све цркве и манастири, посебно из доба Немањића и каснијих периода српског присуства на овим просторима, „црквена архитектура и културно стваралаштво“ на територији савремене Сјеверне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина Српска православна црква у својим границама, уступљена је на коришћење новој братској аутокефалној цркви.

Ова тачка је посебно важна за саме Србе. У ствари, СПЦ се слаже да историјске светиње остају (као што је заправо било од 1950-их) у употреби Македонске цркве.

Став се односи на тему која посебно забрињава српску јавност и значајан дио интелектуалне заједнице, укључујући црквену елиту и народ у цјелини. Можемо рећи да је ово најболнија тачка и једноставно је немогуће узети је и прећутати. Питање манастира, цркава и других споменика српске историје, за које се поуздано зна да су их градили и градили српски владари и свештенство. Међу њима су и имена светаца: краљеви Милутин, Стефан Дечански, сам цар Душан и др.

Ово питање је заиста најболније за Србе, а критика брзог давања аутокефалности Македонцима у српском друштву ће се прије свега заснивати на питању „напуштања” српског наслеђа.

Ово ће бити једна од најболнијих тачака у рецепцији Томоса у српском друштву. Иначе, о овом питању је већ било доста коментара, а критичка расправа ће се наставити.

Српска црква издавањем Томоса изјављује да јој је и даље потребан пријем од других помјесних православних цркава, признање или непризнавање, без чега не може доћи до пуне и канонске аутокефалије.

Аутор је сабрат Сретењског манастира у Москви, уредник српске верзије сајта Православие.ру

Стање ствари, Етос