Јања Гаћеша: Писмо са Косова или зашто се не сећамо и НАТО погрома

фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Обележавање годишњице погрома 17. марта у Грачаници је, ако поредимо с обележавањем осталих годишњица страдања Срба на Косову и Метохији, најбоље организован и најмасовнији скуп – барем јужно од Ибра. Постоји сценарио по коме се програм одвија, и после две године паузе због коронавируса ове године смо се опет окупили у великом броју.

Окупљање почиње у манастиру Грачаница где владика рашко-призренски Теодосије служи парастос. Присуствују му представници власти из Београда, из институција по српском и такозваном косовском систему, народ који организовано долази из готово свих институција. Потом се окупљенима у порти поделе беле руже и креће се у шетњу главном улицом до грачаничког Дома културе.

У дворишту ове установе постављена је уметничка инсталација MISSING с фотографијама киднапованих, несталих и убијених Срба на Косову и Метохији, на коју се полажу руже. Следи отварање изложбе слика насталих на Ликовној колонији „Јесен у Призрену“. (Сваке јесени група сликара из целе земље окупи се у манастиру Светих Архангела код Призрена и ствара на тему српских светиња, Призрена и Косова и Метохије.) Програм се завршава академијом, која је ове године почела кратком ретроспективом страдања Срба кроз историју и говором Наташе Шћепановић испред Удружења породица косметских страдалника.

Погром(и)

Од самог почетка обележавања 17. марта на поменути начин, сведок сам коментара људи да годишњицу погрома треба обележавати, али и питања – откуд породице киднапованих и несталих у тој причи? Одосно, какаве везе они имају с Мартовским погромом и зар не би требало да се окупљају на дан почетка НАТО агресије? Но, далеко од тога да не треба да присуствују обележавању погрома из 2004. Више пута сам поменуто чула и апсолутно се слажем. (Сматрам оправданим што се о томе и на тај начин говори јер, грубо речено, трпањем свега у исти кош једно се замењује другим. У овом случају се 24. март – почетак бомбардовања – замењује 17. мартом.)

У марту 2004. године требало је у Метохији уништити све српске светиње и протерати оно мало Срба што је остало после погрома у јуну 1999. године. Припадници немачког КФОР-а посматрали су како гори Богородица Љевишка, а француског како пламен гута манастир Девич. „У овом делу где је остало нешто више Срба, 2004. године уништавало се све пред собом, баш онако како је у Метохији било 1999.“, каже моја пријатељица из Метохије.

Оба погрома десила су се пред очима међународне заједнице и настала су као последица њене агресије према једној сувереној европској земљи. Они су дали одрешене руке Албанцима да кидишу на Србе, протерују их, убијају, отимају и пале њихову имовину и светиње. Још страшнија је истина да су 2004. године мировњаци нудили помоћ да иселе Србе из својих кућа, станова и села. Тамо где су успели, све српско нестајало је у пламену. Нису имали команду да заштите Србе на њиховој имовини, само наређење да их што више иселе.

Све ово не бих писала да се на исти или сличан начин у Грачаници, или било где друго на Косову и Метохији, обележава и годишњица почетка НАТО агресије, али, нажалост, није тако. Да није Културно-просветне заједнице Косова и Метохије која је главни организатор врло скромног програма – без масовног окупљања иако позив стиже на многе адресе – обележавања почетка бомбардовања не би ни било. (Нека ми Бог опрости што то кажем.) Нећу да набрајам шта све фали тог 24. марта, али ћу рећи да се не сећам када је владика Теодосије служио помен страдалима, обично то буду грачанички свештеници.

Киднаповања Срба почела су 1998. године. Одводили су људе са радних места, улица, из својих кућа, аутобуса. Отимали су жене, децу, старце, младе људе у пуној снази. То су радили албански терористи, припадници такозване ОВК и цео свет је то знао. Најмоћније земље света затвориле су очи пред том истином, погазиле све принципе на којима почива цивилизовано друштво и зарад својих интереса – без икакве претње по њих саме – стали на страну оних који Србе на Косову и Метохији прогоне. (Сада је и Албанцима јасно да то нису урадили због њих, већ су им у датом тренутку само послужили за остваривање њихових још поганијих циљева, али то није тема овог текста.)

Ако сви ово већ знамо, зашто се (не)сећамо погрома који су нам се догодили на другачији начин? Ако пођемо од чињенице да погром Срба није почео 17. марта 2004. године већ с првом НАТО бомбом 24. марта 1999. – он траје у оваквом или онаквом облику више од 100 година, али задржаћу се на овим најмасовнијим – онда је логично да се масовно и уз достојанствен програм окупљамо и на дан почетка бомбардовања, а не само 17. марта. Тада би поруке Удружења породица киднапованих, несталих и убијених, или како се год звали, још јаче одзвањале и не би то било само праведно према нама и генерацијама које долазе већ на првом месту према жртвама насталим пре, за време и током првих месеци по завршетку бомбардовања.

Уз дужно поштовање према свим страдалим Србима, уз сву могућу емпатију са породицама због свега што их је снашло и са чиме се више од две деценије боре, ваљда из жеље да се и њихов глас чује направили су компромис. Занемарили су чињеницу да би  истина о страдању њихових најмилијих имала другачију димензију ако би се изговарала сваког 24. марта, и не би се остављала сумња да ће негде у будућности генерације закључити да су Албанци 2004. године почели да протерују, киднапују и убијају Србе. Сем оштре осуде Албанаца овог 17. марта нисмо чули да је неко поменуо НАТО алијансу – вероватно да не таласамо.

Дуг према страдалима

Оправдан је страх да се на овај начин (не)свесно амнестира агресија НАТО пакта на косовско-метохијским просторима зарад овога или онога. Истина је да смо највећа страдања доживели онда када су земље чланице поменутог савеза почеле Косовом да се баве на највишем нивоу, и када су у име мира дошли да успоставе ред и демократију – тако они зову класичну окупацију. Истина је да је Запад на сва звона причао о правима Албанаца на Косову и Метохији, у време када су терористи киднаповали и убијали Србе на терену. Истина је да су албански злочинци продавали органе Срба и других неистомишљеника, и у тој причи нису били сами. Истина је да живимо у неслободи, затворени у гетима и да нас бодљикавом жицом нису оградили Албанци већ припадници мировне мисије. „Знамо ми ко су и шта су Албанци без подршке Запада и Америке“, коментар је који често чујем.

Зато их морамо на масовним скуповима на свим годишњицама – не само 17. марта – на то подсећати, онако, по реду. Да знају да нисмо и нећемо заборавити како се одвијало отимање дела територије на правди Бога, и пред чиме су све те назови демократе затварале очи. За сва своја злодела Албанци су награђени „државом“, а они који су нас бомбардовали – сведоци наших највећих старадања од 1998. до 2004. године – признали су је.

Од петооктобарских промена почео је пројекат мењања наше свести зарад пута у утопију звану Европска унија, и колико год пристојно изгледало ово што се у Грачаници 17. марта организује, остају шупљине и оправдана бојазан да будуће генерације неће ни знати пред каквим су злом Срби напустили Метохију 1999. године, и да је то директна последица НАТО агресије.

Није касно да променимо ствари већ овог 24. марта. Лествица коју су нам поставили из Европске уније и Америке до које можемо да тугујемо и оплакујемо своје жртве и своја страдања – шта да помињемо, а шта да прећуткујемо до заборава – може и мора потпуно да се одбаци. То дугујемо онима који су страдали и генерацијама које долазе, ако желимо да будемо Срби и сачувамо Србију.

Имамо примере из историје који кажу да нам вишедеценијско ћутање зарад „братства и јединства“ о злочинима који су нам се догодили ништа добро није донело – напротив. Заборавили смо на своје жртве и од истих у истом веку два пута страдали. Зар ћемо то и са Косовом и Метохијом урадити?

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

standard.rs, Нови Стандард
?>