Јања Гаћеша: Писмо са Косова или све годишњице предаје

Прошло је 13 година од потписивања Бриселског споразума.  Медији су на годишњицу подсетили, неко опширније неко краће, углавном на оно што није испуњено од стране Приштине, без освртања на то како од тада Срби на КиМ живе

Прошло је 13 година од потписивања Бриселског споразума. Тачно на годишњицу, 19. априла, медији су подсетили, неко опширније неко краће, углавном на оно што није испуњено од стране Приштине, без освртања на то како од тог датума Срби на Косову и Метохији живе. На тему Бриселског споразума за портал „Косово онлајн“ говорио је и председник Србије.

Непуних годину дана пре потписивања поменутог споразума написала сам текст под именом „Има ли лека за Србе на Косову и Метохији“. Настао је као реакција на све оно што смо ми, Срби јужно од Ибра, преживљавали тих година, а пре потписивања тог, за нас и јужно и северно, погубног споразума.

Од написаног у тексту до данас, променило се то што смо ми са КиМ тада чекали план за решење кризе на Косову и Метохији од стране своје државе, а која је настала као последица договарања дотадашњих власти у Бриселу. На мајским изборима у Србији 2012. године дошло је до промене власти, а оно што се чуло у предизборној кампањи тадашњих победника – Коалиција Покренимо Србију – давало је људима какву-такву наду да ће се нешто променити.

Међутим, брзо смо схватили да од плана нема ништа, и да предизборна обећања неће бити испуњена. Непуних годину дана касније потписан је Бриселски споразум и од тада власт у Београду чека статут Заједнице српских општина. Без обзира шта о тој Заједници причали, и о том фамозном статуту, ми, Срби са КиМ, га не чекамо – никада и нисмо – јер нам је преко главе Брисела и свега што са те адресе долази. За нас је то само још један, виши, ниво трпљења онога што се трпети готово не може, па што да му се онда надамо и да га чекамо.

Елем, од плана до статута, илити краја пута, дођосмо везаних руку и са траком преко уста, јер све што „имамо“ на овом делу, по Уставу, своје територије – са Куртијем или без њега – резултат је Бриселског споразума. Зато, нема компетентнијих да говоре о њему од нас који га живимо, јер он је осмишљен и спроводи се управо тако да нам живот овде учини немогућим.

Постепени процес

Знате, није Бриселски споразум потписан тек тако. Да бисмо дошли до нивоа да њега потпишемо морали смо на терену показати и доказати колико смо спремни далеко да идемо – и тренутна и будућа власт –  у том процесу нормализације односа Београда и Приштине, како се тада говорило – или издаје, како говори добар део нас са Косова и Метохије од самог почетка. Сада је и неверним Томама јасно да се све време радило о нормализација односа  Србије и тзв. Косова – први назив је, у ствари, било кување жабе. Зато ћу укратко да подсетим какве су нам биле те три-четири године пре тог 19. априла 2013. године – када је на власти била Демократска странка.

Преговори око Косова пребачени су из Савета безбедности на Европску унију – из Њујорка у Брисел – колико се сећам 2010. године, и тада је почео наш суноврат у његовом најнегативнијем смислу. Било је то време када је интеграција нас јужно од Ибра у тзв. косовски систем већ увелико трајала, против наше воље. Жути су тада у Бриселу водили дијалог са представницима „независног Косова“ и Европске уније. Све договорено на терену се релативно брзо спроводило, хватали су нас, да тако кажем, на препад, да нисмо знали шта нас је снашло.

Није то било зато што нас је мање па ће лакше ићи, већ зато што је нас јужно од Ибра дупло више од Срба на северу покрајине и зато што је, по површини гледано, то већи део Косова и Метохије, али смо били раздвојени – 12 хиљада у Сиринићкој жупи, 25-30 хиљада у централном делу, исто толико у Косовском Поморављу, и знатно мање Срба у Гораждевцу, Великој Хочи, повратничким селима Метохије. Било је готово немогуће да се окупимо на једном месту и подигнемо глас обесправљених. Остао је свако да се бори на нивоу своје локалне самоуправе и самим тим лакше им је било да нас притисну. Представници власти у Београду су нас оставили на цедилу.

(Интеграција севера остављена је за крај, као много компактнија целина са потпуном слободом кретања Срба у том делу. Свеже нам је сећање како су сломили и тај део покрајине и како су Албанци ту интеграцију на терену спроводили. Гледали смо и даље гледамо како ликују и помпезно раде шта им је воља по северу, док је Београду остало само да пише саопштења у којем осуђује овај или онај потез Приштине, али без конкретног деловања или реципрочних мера. Не знам како ви у остатку Србије, али ми на Косову и Метохији то доживљавамо као велико понижење.)

У тих неколико година пре званичног стављања потписа представника Београда на папир у Бриселу, ми, Срби јужно од Ибра, натерани смо да плаћамо рачуне за утрошену електричну енергију „држави Косово“, али и све друге. Остали смо без сигнала фиксне и мобилне телефоније, а тзв. Косово добило је свој позивни број.

Све српске општине постале су Привремени органи – сада већ сви затворени и раде у контејнерима близу административних прелаза – односно успостављене су нове општине по Ахтисаријевом плану – 10 са српском већином, од којих четири на северу. Није нас обухватио ни попис из 2011. године Републике Србије, нити су организовани српски локални избори на КиМ 2012. године.

Почетак предаје

Важно је да још једном подсетим да је настанком тих нових локалних самоуправа један број Срба, не тако мали, остао у албанским општинама и од тада трпи невиђену институционалну тортуру. Као примере ћу навести села Прилужје и Племетина која су остала у албанским општинама Вучитрн и Обилић, а тада је у њима живело преко пет хиљада Срба, али и то да у Метохији немамо ниједну општину.

Од тада се посебно муче Срби који имају своју имовину у њима која им је узурпирана или једноставно отета, па пред судовима „државе Косово“ доказују власништво. Када спор реше у своју корист, или су близу таквог решења, хапсе их за наводне ратне злочине. То је процес који траје и одвија се скоро па на недељном нивоу, и улива страх у кости свима нама.

Све српске општине постале су Привремени органи – сада већ затворени и измештени да раде у контејнерима близу административних прелаза

Даље, Србе које смо до тада звали „Тачијевим“, јер су, подсетићу, били кандидати на локалним и парламентарним изборима „државе Косово“ испред Српске либералне странке коју је предводио Слободан Петровић, почели су да нам представљају као легитимне представнике. Револт народа је био велики јер смо те изборе бојкотовали, а они постајали лидери јер их је гласала ужа фамилија –  победили су јер су били једини Срби на изборима. О њиховој стручној спреми нећу говорити, јер нема шта ни да се каже и то се, нажалост, до данас није променило – част изузецима.

Сећам се првог реда у публици на манифестацији Видовданско песничко бдење у порти манастира Грачаница – то је једна од највећих културних манифестација на КиМ – када је до тадашњег патријарха Иринеја и епископа рашко-призренског Теодосија, владике Атанасија Јевтића, председника Координационог центра Звонимира Стевића седео први председник општине Грачаница Бојан Стојановић, али и народа који је саблажњен то гледао.

На слави у Високим Дечанима, поменути Слободан Петровић срдачно је дочекан. Тада, барем се тако у јавности представљало, држава Србија те општине није признавала, али касније се испоставило другачије. На власти у Приштини био је Хашим Тачи.

Пре потписивања Бриселског споразума, Србима јужно од Ибра званични Београд препоручио је да изађу на локалне изборе које организује Приштина, али је одзив гласача био веома мали. Сећам се да су нас убеђивали како ће гласачки листићи бити неутрални, односно без грба тзв. Косова. Међутим, на свакој листи коју је уочи избора требало попунити и дати Централној изборној комисији не само да је био грб, већ и натпис „Држава Косово“.

Тих година, тачније у другој половини 2011. године, догодиле су се и вишемесечне барикаде на северу покрајине – сећате се Борка Стефановића како седи на тротоару заједно са народом – јер је Приштина донела одлуку о забрани увоза српске робе, а припадници РОСУ покушали су да превезу припаднике тзв. Косовске царине на прелазе Јариње и Брњак.

После тог пропалог покушаја, улогу превожења албанских цариника на прелазе на северу преузео је ЕУЛЕКС. Са свиме што се на северу догађало поклопило се и признање тзв. царинског печата Косова на коме не пише „Република Косово“ већ „Царина Косова“ од стране тадашњих српских преговарача у Бриселу.

На осталим прелазима су цариници стигли без већих проблема, јер су Срби далеко од њих и због ограничене слободе кретања ништа није могло да се предузме. Било је то доста година пре Куртија, рекох већ, време Хашима Тачија. Народ на северу био је одлучан да не попусти, али временом се и њихов проблем свео на локалну самоуправу; џаба барикаде. (Ако смо ишта научили свих ових година то је да кад званични Београд пере руке од нас, кад нас оставља на цедилу, он све препусти људима на локалу.)

Исти пут

Да кажем и да су, док су барикаде трајале на северу, Срби јужно од Ибра трпели невиђену тортуру од стране тзв. косовских власти. Одузимали су нам и цепали српске личне карте и возачке дозволе, одузимали српске регистарске таблице које смо на прелазима мењали са косовским јер су већ тада укинули и забранили кретање аутима са регистарским ознакама градова јужно од Ибра.

Тукли су нас. Претресали и скоро па на делове расклапали свако возило хитне помоћи на путу за Косовску Митровицу јер тада смо, заборавих и то да поменем, већ остали без лекова и санитетског материјала у болницама и апотекама. Лекари су пролазили праву тортуру ако би им у тим колима полицајци пронашли једну инјекцију, инфузију или неки лек.

После свега набројаног догодили су се горепоменути парламентарни и председнички избори 2012. године. Дачић је био председник Владе, председник државе Томислав Николић, а садашњи председник Александар Вучић министар одбране. На сву нашу дотадашњу муку, Ивица Дачић почиње са причом о подели Косова и Метохије.

Све је то урађено пре званичног потписивања Бриселског споразума. Нова власт уместо да том терору стане на пут, наставила је истим путем, печатирајући га потписом од стране премијера Ивице Дачића – тако је наш суноврат и званично настављен. Уследило је формирање претече данашње Српске листе, била је то нека грађанска иницијатива, колико се сећам, односно трећег новембра 2013. године догодили су се први локални избори на северу Косова и Метохије по тзв. косовским законима и чувено разбијање гласачких кутија од стране маскираних људи. Све после тога неславна је историја која и даље тече на нашу штету.

У интервјуу који је председник државе дао порталу „Косово онлајн“, између осталог, рекао је да 19. април 2013. године није био лак, већ дан пун компромиса у готово немогућим условима, али да је тај документ био најмање лоше што се у том тренутку могло добити. Тада је, казао је он, био загледан у будућност, желео је добре односе са Албанцима и веровао да њихов једини циљ није само да протерају Србе, већ да желе стабилност и мир, али се преварио. Рекао је и следеће:

„Тада је морало да се размишља и о економском опоравку Србије, не заборавите, о томе да Србија не буде изолована, санкционисана од свих. Србија која је остављена без 500 хиљада радних места, Србија гладна, Србија без фабрика, без путева, школа, болница, без ичега…..Бриселски споразум смо ми испуњавали у доброј вери, а лагали су нас и слагали све. И Албанци са Косова и Метохије и њихова руководства и још више трећи потписник, Европска унија“.

Поменуо је председник и финансијску помоћ, и то ме опет враћа на горепоменути текст из маја 2012. године. И губавци су је добијали, зар не? Толико година после тог написаног текста, напредовали смо толико да смо добили контејнере на административним линијама. Не лек, контејнере.

Одузимали су нам српске личне карте, возачке дозволе, регистарске таблице…

Шта да кажем на крају, када је јавно речено да је нама на Косову и Метохији одузето све да би остатак Србије био ту где је сада? Можда још да поменем да се упоредо са свиме што сам у тексту поменула здушно радило на промени свести нас Срба, на томе да ми са Косова и Метохије постанемо омражени остатку земље – делили су нас, разграничавали, говорили „шта ми имамо на том Косову“, „неће наша деца да гину“. Завршисмо недавно и у некој серији на РТС-у, где нас поменуше у негативном контексту, и шта све не.

Као да смо важнији ми, људи, од територије. Косово и Метохија су нешто изнад нас, јер ми смо пролазни – обични смртници са свим врлинама и манама својственим човеку. Бриселски споразум за последицу има отуђење територије, наше заветне земље, нашег имена и презимена, јер ко смо ми без Косова и Метохије? Зато треба мењати свест Срба у остатку земље, а нас овде ударати без прекида са свих страна.

Али, упркос свему нас и даље овде има и трпимо, а како се ви осећате у остатку Србије када су Косово и Метохија у питању, када све ово знате и када нешто чините или не чините не за нас, већ за очување територије – иде вама на душу.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.