Јања Гаћеша: Писмо са Косова или наде у нову власт

На путу за Урошевац, свега 30 километара од Приштине, налазе се села Српски Бабуш и Бабљак. Док је прво село, о чему и само име сведочи, одувек било етнички чисто, у Бабљаку су и пре 1999. године живели Албанци. У првом погрому 1999. године Срби су напустили оба места, с тиме да је у Бабљаку остало неколико Срба – међу којима и старије жене. Сећам се да смо у јесен 1999. чули језиве приче о њиховом злостављању, чак и силовању старица од стране млађих Албанаца. Све њих, колико ме сећање служи, касније су евакуисали припадници КФОР-а.

Сећам се и да је тада некако утихнуло помињање ових села, односно ми који смо издржали то страшно време замерали смо, посебно Србима из Српског Бабуша, што су преко ноћи донели одлуку о напуштању вековних огњишта. Време јесте било страшно, народ остављен, али бројали су 96 српских кућа и могли су да се одбране у случају провокација, мада не памтим да су до тренутка одласка имали веће проблеме са Албанцима.

(Одбранило се село Црколез у Метохији – у оној ватри и ужасном погрому Срба из тих крајева – тако што су се људи самоорганизовали, затворили све улазе у село и опстали. Ено их и даље на својим огњиштима. У односу на Црколез, или уопште Метохију, ми, Срби из централног дела Косова и Метохије, имали смо сигурно 10 до 15 дана предности да сагледамо ситуацију, видимо како се може опстати, али, нажалост, паника је учинила своје. )

Покајање због напрасног одласка уследило је врло брзо. Добар део њих смештен је у колективним центрима и већ тада су тражили начин да се врате. Наравно, одмах по њиховом одласку из села све куће су опљачкане и спаљене. За повратак је било потребно да прођу читаву процедуру преко организација које су се тиме, у том времену, бавиле.

Празна обећања

Организован повратак кренуо је 2004. године, односно тада су први Срби стигли на своја опустошена имања. Овог пута нису подлегли паници и страху, иако се у марту те године догодио други погром над Србима. Били су одлучни да се врате. Тада је у Српском Бабушу направљено 75 кућа, у суседном Бабљаку 46. У истом периоду повратак Срба догодио се и у селу Талиновац, такође у општини Урошевац – саграђено је 40 кућа. Недалеко од Талиновца 2009. године направљено је 20 кућа за Србе повратнике у село Софтовић.

Од 2006. године, када су куће завршене, у Српском Бабушу живело је више од 100 Срба повратника. У осталим селима је била слична ситуација. Летњи и зимски распуст у поменутим местима проводило је на десетине деце. Чинило се да је опстанак могућ. Двадесет година касније, Срби у општини Урошевац се могу набројати на прстима.

Занимљив је и податак да су Срби из Бабуша сигурно десетак година по повратку обрађивали своја имања – атар њиховог села има преко 500 хектара земље – тако што су Албанцима плаћали услуге орања, сетве, жетве. Знате, организован је повратак у села, а нико се није сетио да, за почетак, људима купи један трактор и неопходне машине како би могли да раде на имањима.

Одатле креће њихова мука и разочарење – добили су само куће и празна обећања. И сада ћете на интернету пронаћи податак да је повратак у Српски Бабуш, Бабљак и Талиновце оцењен као потпуно неуспешан – они који су га организовали признали су свој неуспех.

Током година, млађе становништво почело је да одлази јер није било посла, нити наде да ће се у догледно време нешто по том питању променити. Много је примедби било и на извођаче радова који су им градили куће. Сећам се да сам у Талиновцу била у кући у којој се само после годину дана од влаге обрушио добар део спољног зида од купатила, јер цеви нису добро урађене. Велике флеке од влаге по зидовима виделе су се и на осталим кућама због истог проблема. „Као за инат да су их правили“ говорили су људи из Талиновца. (Сличних примера има широм Косова и Метохије када су Срби повратници у питању. Враћали су људе без адекватне инфраструктуре, водоснабдевања, превоза и свега елементарног за какав-такав живот.)

Пошто се живот у селима није остварио у пуном капацитету, односно највише је било старијих људи, учестали су напади Албанаца, уништавана им је летина у пољима. Буквално нису смели да оду из кућа на неколико дана, јер када се врате затицали су обијене и демолиране куће. Све је кулминирало убиством брачног пара Милована и Љиљане Јевтић у Талиновцу, у јулу 2012. године. Убијени су у својој кући ватреним оружјем из непосредне близине са по једним метком. (Тада се причало да су одбијали да продају имање.) Никада нико није пронађен и кажњен за било који инцидент, а убиство Јевтића је и даље неразјашњено.

Демолиране куће

И поред свега, Срби из поменутих села који се могу срести у околним већим српским местима попут Штрпца, где су прешли да живе, причају да би све другачије било да су омогућили поновно отварање школа. Немогућност да деца похађају наставу не само у својим селима, него и да им се обезбеди превоз до, рецимо, Липљана где постоји српска школа или Штрпца, учинила је да многи преиспитају своју одлуку о повратку. Време у којем се повратак догодио није у безбедносном смислу било такво да су Срби могли слободно да се крећу, не могу то ни данас. Али, ни на то нико није мислио.

Здравствена заштита је била нешто боље организована и бригу о њима преузео је Дом здравља из Приштине који је у то време био смештен у Угљару – сада су у Грачаници. Преостали Срби из Српског Бабуша и Бабљака у здравствене раднике ове институције гледају као у Бога – буквално.

Здравствени радници их, поред медицинског збрињавања, воде у куповину, на пример, јер превоз немају

Једино што тих неколико Срба хвали и у шта је стопостотно сигурно јесте да су 24 сата под медицинским надзором, све остало не ваља. Здравствени радници их, поред медицинског збрињавања, воде у куповину, на пример, јер превоз немају. У Српском Бабушу ми је један од преосталих Срба рекао да он и даље живи у селу само због тога што је медицинско особље уз њега. Држи се за то једино што му је остало.

Док је Срба било у Талиновцу, медицинска екипа дежурала је у локалној амбуланти 24 сата дневно. Подсетимо да је амбуланта протеклих година, пошто су Срби поново напустили своје домове, више пута била демолирана. Медицински радници причају да из ње никада ништа није покрадено, већ се само обију врата и вандали све што им се нађе под руку поломе и униште. Јасна порука да им повратка нема.

У Талиновцу је 1999. године тешко оштећена црква Светих Петра и Павла. Са повратком Срба и она је обновљена, али је, након убиства Јевтића, црква поново оскрнављена. Занимљиво је да поменем да су након убиства Јевтића, Срби из Талиновца били решени да остану. Очекивали су да ће полиција и припадници КФОР-а пронаћи починиоце, али пошто се ништа од обећаног није остварило, а крађе и малтретирања не само наставиле већ и учестале, људи су полако одлазили.

Данас, 20 година после, српски језик се током целе године још чује у Српском Бабушу и Бабљаку. Многе куће су демолиране, али има и оних које стоје закључане и чекају боље време, и које власници повремено обилазе. У Бабљаку, у дворишту Николића, ове јесени се и ракија пекла.

Немогућност да деца похађају наставу учинила је да многи преиспитају своју одлуку о повратку

Срба Николић се упокојио пре три месеца, а његова супруга Славица прича да, откада су се вратили, није хтео нигде из села да иде. Ако би морао на два- три дана негде да оде, журио је да се врати, и чим уђе у двориште љубио је сваки зид свог дома. Говорио би: „Кућо моја слатка“. Они су и пре 1999. године имали стан у Нишу, били су збринути после погрома, али повратак се није доводио у питање. Њихов син са породицом живи у Штрпцу и каже да им је окућница у Бабљаку хектар и двадесет ари. Имају и осам хектара земље коју је његов отац сачувао, и он ће наставити.

У Бабљаку се налази црква Свете Тројице и захваљујући урошевачком пароху, оцу Трајку Влајковићу, Срби се окупљају на храмовним славама како у Бабљаку тако и у Талиновцу. Да кажем да има и оних Срба који су продали део имања и то углавном до магистралног пута Приштина-Скопље.

Прича обичних људи

На Косову и Метохији, наравно, има места где је повратак и успео. Повратак у Осојане је, на пример, заживео. Тамо је отворена школа. Такође, Дом здравља из Истока је почео да ради у истом месту 2001. године, и народ је видео могућност да некако гради живот. За пример се може узети и село Видање у општини Клина у Метохији. Повратак је и тамо почео 2004. године, саграђено је 86 кућа, и настава за децу школског узраста организована је у приватној кући. Школа им је изграђена тек 2016. године. (Нека ми Бог опрости, ваљда су до тада доказали жељу за опстанком.)

На повратак Срба на Косово и Метохију ми гледамо и из другог угла. Повратак у Српски Бабуш, Бабљак, Талиновце, никада није заживео јер није било довољно воље код, у првом реду, оних који су га организовали. Повратници су, намучени расељеничким животом, поверовали у обећања која су им давана, а на терену доживели потпуно разочарење. Они који су решили да издрже и да се боре како знају и умеју, отрежњени су убиством Јевтића и свим зулумима који су после тога уследили. Морам да поменем да је само годину дана после поменутог убиства потписан Бриселски споразум који је, у њиховим околностима, био кап у препуној чаши.

Даље, сви они представници Међународне заједнице, од којих је највише и зависио повратак и опстанак Срба, као да су их плански распоређивали – свуда помало. Тек толико да нам се запуше уста и да имају шта да набрајају да су урадили. То они зову стварањем мултиетничког Косова. Питање над питањима је зашто су за неке повукли више, а за неке проценили да им је довољна кућа од 55 квадрата, два кревета, веш машина и електрични шпорет?

То се, изгледа нам, одвијало по следећем плану: одржив повратак могућ је само у оним срединама где има мало Срба – попут Метохије. У централном делу, односно Косовском управном округу који обухвата и општине Урошевац и Штрпце, живи више десетина хиљада Срба, ту није важно и ако не успе. Они на папиру имају црно на бело да су саградили преко стотину кућа. Па сад, Срби су сами отишли, зар не? Општина Урошевац, односно сва повратничка села, су у зони одговорности америчког контингента КФОР-а.

Ова кратка прича обичних људи, њихове муке и проблеми које нема ко да чује, а пратећи по годинама када су се враћали и како су појединци опстали а поједини поново отишли, огледало је свих српских власти до сада и њиховог односа према Косову и Метохији.

Никада нећемо добити одговоре на питања да ли је држава могла да их редовно финансира и тако помогне да остану да живе у својим селима? То се у остатку света ради, не би били изузетак. Да ли је могла, уз таква давања, да утиче и да се отворе школе тамо где их није било? Мислим, ако је државни интерес да на Косову и Метохији живе Срби, па то су елементарне ствари. Није довољно направити кућу у гету и оставити људе. Нема места изговорима јер када држава хоће, она нађе начин да то спроведе у дело.

Тежак крст

Нова власт у Србији је, између осталог, наследила и то. Све нас овакве какви смо. Ово је само једно од бројних питања на која треба да одговоре када су Косово и Метохија у питању. Да задрже народ на овим просторима, али и да покрену процес повратка. Сетите се само Срба из Ђаковице и њиховог захтева за повратком у тзв. Српску улицу у овом граду. Чим покрену причу о повратку, забрани им се долазак и на Задушнице, или крену оптужнице за ратне злочине. Како ће одговорити на такве претње?

То је први степеник где се доказује искрена брига о Србима са Косова и Метохије, али о Косову и Метохији у целини. То подразумева и поновну процену свега што је око Косова и Метохије до сада урађено, али и одређује начин на који ћемо да наступимо пред овим што је од Европе остало, али и свима другима. Зашто? Зато што никада није било лакше дићи руке од Косова и Метохије. Хоћемо ли коначно да заузмемо гард и држимо се Устава и Резолуције СБУН 1244?

Ми у нашим гетима чекамо да видимо како ће нас ова власт третирати. Да ли као масу којој се уценама нареди како да гласа, као средство за поткусуривање са оним делом света који сматра да за Србе са КиМ не важе људска права, али и као средство како би се власт задржала. Таква су досадашња искуства, где нашу жртву нико није ценио.

Срби са Косова и Метохије, и само Косово и Метохија, темељ су политике сваке, па и ове нове власти. Хаос ће их сачекати где год да се окрену, али овде се полаже најважнији, најтежи испит. Па сад, видећемо да ли су достојни. Не нас, обичних људи, већ Србије. Тежак је то крст! Сами га носимо не само од 1999. године, већ дуже од једног века. И даље чекамо да га неко понесе са нама. Да каже: трпећемо, али не дамо!

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард