ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или где је Србима кућа без КиМ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Нема поделе, нема разграничења. Ништа друго не постоји само одбрана или издаја. Зато што је ово питање постојања, питање где ће Србима бити кућа без Косова и Метохије?

„Сине, где је теби кућа?“, питао је отац сина јединца којег су добили после скоро 10 година брака. „Како где? На Косову. Ја желим да будем само тамо“, одговорио је дванаестогодишњак без икакве дилеме.

Ово, како би на Косову рекли једва виђено дете, имало је све услове за безбрижно одрастање. То је, између осталог, значило да је са родитељима често одлазио до већих градова у остатку Србије – у једном од њих имају и стан – путовао на зимовања, летовања. Његови родитељи били су спремни да уколико он то жели, или, не дај Боже, овде крене нешто по злу, напусте Косово и Метохију истог тренутка, само да њега заштите. (Многа деца са Косова, нажалост, немају могућност да негде путују тако да је, у односу на њих, дечак кога помињем привилегован.) Отац му је питање поставио током једног од њихових већ поменутих путовања, јер је, само три дана после одласка са Косова, дечак рекао родитељима да жели кући, да хоће време да проводи са својим друговима.

Вративши се, његови родитељи су почели да реновирају породични дом. Одговор њиховог сина натерао их је да преломе и простор у коме живе среде онако како су одувек желели, али увек одлагали јер је живот на Косову и Метохији неизвестан и нису били сигурни да ће ту остати да живе. Кажу да не знају како ће бити у будућности, али за сада не иду нигде.

ЧУДНЕ ПРИЧЕ АЛБАНАЦА
Многи Срби јужно од Ибра у последњих 20 година избегавају велика улагања у кућу и окућницу. Не знајући шта носи дан а шта ноћ, сви су издвајали – они који су имали – само онолико колико је потребно за скроман живот. Далеко од тога да је страх од протеривања, одласка у колонама у непознато напустио људе који овде живе, али, нешто се мења. Попут породице на почетку текста, многи се овог лета одлучују за реновирање својих кућа, на већа улагања. На ово мало мајстора које имамо чека се по месец и више дана, а они најтраженији су још у мају говорили да су до октобра заузети.

Када долазите на Косово и Метохију пажљиво посматрајте делове које обилазите и видећете по кућама како народ живи и чему се нада у будућности. Села попут Шилова или Горњег Кусца у косовском Поморављу, Штрпца у Сиринићкој жупи, Грачанице у централном делу Косова се непрекидно шире и изграђују. То су већа српска места и живот у њима је нешто лакши него, на пример, у Новом Насељу или Рабовцу у општини Липљан. Засеоке у општини Ново Брдо и Метохију да не помињем. У тим рубним местима куће су оронуле, и све личи – како ја волим да кажем – пре на имитацију живота него на живот какав би могли да имају да су слободни и без бојазни од онога што носи сутра. Интересантно је да се овог лета у многим изолованим селима Срби одлучују на сређивање кућа и окућница. Није да се до сада у њима није градило, али то су углавном биле донације, куће које је градило такозвано Министарство за заједнице и повратак из Приштине, делом и српске власти. Овде говорим о улагању свог новца.

„У последњих 20 година није се радило око кућа као овог лета“, рекла сам мајстору Јоци из Добротина. Одговорио је: „Ни приближно. У Новом Насељу једна српска породица, вишечлана, реновира куће. Од крова па даље, а сви су око њих продали и остали су сами у улици. Око њих Албанци, али они пет пара не дају“, одговорио је. У Старом Грацку је, на пример, брачни пар прво реновирао кућу па продао стан у Београду, и сада желе да среде и окућницу и ту живе. Реновирају Срби куће и у Липљану.

Са друге стране, Албанци причају неке чудне приче. Није да им верујемо – тај кредит су код нас давно потрошли – али до сада нисмо чули да говоре о томе како ће у колонама отићи ако крене америчка војска да се сели из Бондстила. Занимљиве су биле и реакције после вести о томе како је српска жандармерија патролирала са КФОР-ом у Карачеву. Мањи део њих хвалио се „Војском Косова“, док је већина помињала да их нико неће стићи када буду бежали у Кукс – ако српска жандармерија крене на Косово. Помињање оваквих ствари од стране Албанаца у последњих 20 година било је немогуће замислити а камоли чути, али ето, дочекасмо и то.

ОДБРАНА ИЛИ ИЗДАЈА
Док ми препричавамо шта је ко чуо од Албанаца и чудимо се, они пролазећи поред српских имања на којима се ради застају и гледају, као да не верују својим очима. Они мисле да ми нешто знамо, ми мислимо да они нешто знају, и тако пролази ово лето господње 2020. године. Још једно које испраћамо на Косову и Метохији, док се по Бриселу, али и Вашингтону, политичари састају.

Зашто ово пишем? Можда ће неко рећи да није никакво чудо што људи сређују куће, али има ту нешто друго. Да ове породице намеравају да продају своја имања не би новац улагали, јер кад Албанци купују, они кућу – сређену или оронулу, од 50 или 250 квадрата – плаћају у висини цене једног ара. Значи, купују само земљу – плац. Оваква улагања за Албанце значе да продаје нема, са притиском или без њега, и ту је тачка. Срби које помињем су преломили. То је тренутак када у грудима тег нагне на ону старну где су корени, где је осећај припадности, где је спремност да се трпи до слободе јача него икад. Просто је. Ниси никоме ништа отео, на својој си дедовини.

Зар не могу такву одлучност да покажу и представници власти из Београда? Уместо што унапред наричу причајући да их чека тежак посао, да не знају шта ће од њих да траже, да не знају ово, да не знају оно. Поновићу, по ко зна који пут, за разлику од остављеног и заборављеног народа на Косову и Метохији, гурнутог Бриселским споразумом на милост и немилост Албанцима, који нема никакву заштиту и помоћ, они имају Устав, имају Резолуцију 1244, имају моћне државе света које ће подржати њихове ставове.

Сваки кров који напаћена српска душа овде подигне, кров је државе Србије – народ га за њу чува. Ту где је настала, и где је своју веру кроз векове печатила. Чува га дечак са почетка текста. За живот на Косову и Метохији, за ослобађање од окупације, када је обичан народ у питању нема пречица – или си овде или ниси. То је дуг и тежак пут, али оваква одлучност појединих породица даје наду да ћемо издржати још мало. Када је државна политика око овог свесрпског места под сунцем у питању, само су два пута могућа – или си одбранио све или си све издао. Нема поделе, нема разграничења, нема притисака, не прихватамо изговор типа да нам прете, да нас уцењују, да је то максимум који смо могли да постигнемо. Ништа друго не постоји само одбрана или издаја. Зато што је ово питање постојања, питање где ће Србима бити кућа без Косова и Метохије?

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Насловна фотографија: Центар за међународну јавну политику

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.