ИВАН ИЉИН И ЖАРКО ВИДОВИЋ: РАЗМИШЉАЊА ЈАНЕ АЛЕКСИЋ

Жарко Видовић (Извор: Печат)

(ПОВОДОМ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ УПОКОЈЕЊА ЖАРКА ВИДОВИЋА )

НА ПУТЕВИМА СТРАДАЊА

У раду Јане М. Алексић, насловљеном „Изван западне епистемологије: Иван Иљин и Жарко Видовић у духовном дослуху“, објављеном у зборнику посвећеном Видовићу као мислиоцу књижевности и културе, уочено је дубоко сродство између руског и српског мислиоца, који, раздвојени епохама и животом, ипак имају нешто заједничко – схватање да је истинско знање познање у љубави, у благодати Господњој.

Оба мислиоца су до познања дошли на путевима страдања: бољшевици су, осуђујући га на смрт ако се врати, Иљина протерали из отаџбине, а затим је морао да бежи и из Немачке, од нациста, јер је одбио да сарађује са њима на комадању Русије које се припремало планом „Барбароса“. Жарко Видовић је био у нацистичком логору у Норвешкој, а када се вратио у Југославију, ухапшен је јер је комунистима био „сумњив“. Касније је, због критике папизма, протеран са Свеучилишта у Загребу. Син јединац му је страдао у, по свему судећи намештеној, саобраћајној несрећи.

СТАРАДЊЕ И ГНОСЕОЛОГИЈА

Патња је, и Иљинов и Видовићев живот то потврђују, пут ка познању. Из дубине страдања човек се диже ка висинама са којих је могуће сазирање богочовечанских стварности. Управо због тога Иван Иљин и Жарко Видовић заступају став да истинско знање није плод рационалистичког умовања већ проживљено духовно искуство.

Иљин, у делима попут „Религиозни смисао философије“ и „Пут ка очигледности“, настојава на томе да философија не може почивати на апстрактном разуму одвојеном од интуитивног увида у суштину стварности. За њега, акт духовне очигледности представља темељну спознајну праксу која повезује љубав, сазирање и разум у јединствени духовни чин.

Видовић у „Огледима о духовном искуству“ истиче да мишљење и метафизика не могу обухватити суштинску природу духа. Он критикује западну философију, полазећи од њеног, схоластичко – картезијанског, поистовећења мишљења и постојања, наглашавајући да духовно искуство претходи сваком мишљењу и да је оно темељно за разумевање човека као духовног бића.

ЕПИСТЕМОЛОШКИ ИЗАЗОВ ЗАПАДА

И Иљин и Видовић усмеравају оштру критику на западну епистемологију коју сматрају редукционистичком.

Иљин осуђује власт рационалистичког формализма који одваја разум од живота, стварајући празне интелектуалне конструкције лишене духовне стварности. Он упозорава да је западна цивилизација, ослањајући се искључиво на разум, запала у кризу културе, политике и уметности, што је довело до распада правне свести и пораста тоталитаризма.

Видовић иде даље, видећи у западној метафизици погрешно поимање односа између духа и мишљења. Према њему, западна философија, заснована на идеји да је битије поистовећено са мишљењем, губи способност да обухвати осећање духа као темеља људског постојања. По Јани Алексић, Видовић нарочито наглашава последице рационалистичке редукције у виду осиромашења религиозног искуства и губитка осећаја за трансценденцију.

СХВАТАЊЕ НАЦИЈЕ

Кључни допринос Иљина и Видовића у теорији нације јесте одређивање народа као духовне заједнице засноване на љубави, осећању припадности и заједничком културном обрасцу. Иљин истиче да нација није производ историјске случајности, него резултат духовне синтезе љубави према отаџбини и заједничког стремљења ка вишем смислу. Национална култура за њега није идеолошки конструкт већ живо духовно тело које повезује појединце у саборности.

Видовић развија ову идеју указујући да културни образац нације настаје из духовног искуства народа, не као рационална конструкција, већ као осећање припадности духовном логосу заједнице. Он уочава да је криза српског идентитета у XX веку последица прекида континуитета тог духовног обрасца услед тоталитарних идеологија и западњачке модернизације.

РЕЛИГИЈА, ФИЛОСОФИЈА, УМЕТНОСТ

Јана Алексић пажљиво чита начин на који Иљин и Видовић повезују религију, философију и уметност. За Иљина, философија је продужетак вере у смислу рационалног освешћивања духовне стварности. Он не види супротност између вере и разума већ њихову синергију у настојању да се допре до дубљег разумевања живота.

Видовић, с друге стране, наглашава да је поезија, нарочито трагедијска, уз Литургију, највиши облик освешћивања духовног искуства. Он критикује западну философију због запостављања поетског сазнања и поистовећује поезију са путем до осећајне истине, насупрот рационалистичком редукционизму.

ИСТОЧНО И ЗАПАДНО ПОИМАЊЕ БОГА

Јана Алексић прати Видовићево разграничење византијског и западног теолошко-философског наслеђа. Док западна традиција поистовећује Бога са апсолутним умом и предодређеним појмовним поретком историје, византијско-хришћанско наслеђе раздваја Бога од историје и природе. Бог је трансцендентан и није предмет рационалног знања, што чува слободу и достојанство самог човека.

Ово разграничење има далекосежне последице: западно уверење у Божије стално присуство у историји доводи до теократије и губитка људске одговорности, док византијско поимање омогућава потврђивање људске слободе и стваралачке способности у историјском процесу.

ЉУБАВ КАО НАЧЕЛО СТВАРНОГ

За Иљина, љубав је покретачки принцип који повезује разум, вољу и уобразиљу у складу са божанским поретком. Љубав није сентиментална емоција већ наткосмички принцип који омогућава изградњу личности и заједнице.

Видовић такође види љубав као осећање припадности и проживљене саборности народа, супротно механичком поимању националног идентитета. Без љубави као духовног центра, историјска заједница постаје подложна разградњи и идеолошкој манипулацији.

Као што је говорио отац Георгије Флоровски – волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волиш себе, него волети га јер је он твоје истинско ја. Зато је, по Видовићу, самопознање могуће само у дијалогу.

МИСАО ОТПОРА

Анализа Јане М. Алексић показује да Иљин и Видовић заступају оно што бисмо могли назвати духовним реализмом: уверење да се стварност може истински разумети само кроз духовно искуство, љубав и сазирање дубине. Рационалистичка апстракција и редукционизам западне мисли довели су до кризе модерне цивилизације, али духовни приступ који у једно сабира разум, осећање и веру представља пут обнове како појединца, тако и народа.

Њихова мисао пружа могућност отпора савременим тежњама ка фрагментацији знања, губитку логосне основе постојања и поистовећењу културе са техничком моћи. Иљин и Видовић нас подсећају да је свака аутентична култура дубоко укорењена у духовном искуству, а да је нација, као заједница љубави и вере, надисторијски позив човека да преображава свет у светлости трансценденције.

ДВЕ ПОУКЕ, ЗА КРАЈ

Иван Иљин

Кажу да наци­о­на­ли­зам води ка међу­соб­ној мржњи наро­да, издва­ја­њу, „про­вин­ци­ја­ли­зму“, уми­шље­но­сти и кул­тур­ном засто­ју. Али све се то одно­си на боле­сни, деге­не­ри­са­ни, изо­па­че­ни наци­о­на­ли­зам и апсо­лут­но се не доти­че духов­но здра­ве љуба­ви пре­ма свом наро­ду… По тој мето­до­ло­ги­ји све­му се може упу­ти­ти при­го­вор и све се може одба­ци­ти: довољ­но је само  при­пи­са­ти боле­сне мани­фе­ста­ци­је здра­вом телу и што је могу­ће суге­стив­ни­је опи­са­ти после­ди­це нераз­бо­ри­тих зло­у­по­тре­ба уко­ли­ко би се то дело уоп­ште могло и назва­ти зло­у­по­тре­бом. Зло­у­по­тре­би­ти се може све – не само отров већ и здра­ва хра­на, не само рад већ и сан, не само глу­пост већ и памет… Посто­ји дакле дубо­ки, духов­но исти­ни­ти, ства­ра­лач­ки наци­о­на­ли­зам кога тре­ба уса­ђи­ва­ти људи­ма од раног детињ­ства.

Жарко Видовић

Наиме, национална заједница (или нација) није ништа друго до окупљеност око ликова, и то не историјски реалних – кад је реч о Косовском завету! – колико поетских. Људе укључује у националну заједницу осећање које гаје према поетским ликовима, те тако нацију као заједницу одржава Поезија. Нација је, дакле, духовна заједница (заједница осећања) окупљених или здружених осећањем дивљења према једнима и презира према другима (не према непријатељу, него презира према отпаднику)!