Ишћенко: Кад Запад буде спреман за рат са Русијом – од Украјине неће ништа остати

Аутор:Ростислав ИШЋЕНКО

У ЗНАК признања за настанак Украјине као државе, Украјинци би требало да подигну споменик Лењину на свакој раскрсници, јер је он створио украјинску државност у готово границама из 1991. године, једино без Крима.

Западне украјинске области су биле уступљене Пољској као резултат неуспешног рата, али Лењин није имао намеру да их се одрекне, а Стаљин их је убрзо вратио Украјинској ССР.

Ако Украјина буде постојала после 2030. године, њени грађани ће бити обавезни не само да подижу споменике Путину на сваком углу својих градова, већ и да зидају цркве како би му се за њега молили.

Путин је једина особа на овом свету која тврдоглаво покушава да сачува барем нешто од Украјине, док сами украјински лидери и страни савезници Кијева покушавају да трампе пропаст Украјине за решавање сопствених ситних проблема.

Русија тренутно активно уништава енергетски сектор Украјине. Када се то одради, живот на територији коју контролише Кијев, посебно у великим градовима, постаће знатно тежи, а на неким местима и потпуно немогућ.

Логистика ће пратити енергију. Већ се ради на њеном уништавању, а када се ослободе ресурси усмерени на енергетику, судбина транспортних чворишта и комуникација које их повезују биће одлучена у року од неколико месеци.

Страни партнери не могу помоћи Кијеву ничим осим провокативним војним вежбама на западним границама Русије и Белорусије јер Европа неће бити спремна за сукоб са Русијом до 2030-32, вероватно тек много касније.

До тада ће Украјина одавно бити заборављена – неће остати ништа што би се могло спасити.

Чини се да Кремљ може да се опусти и ужива, једући кокице, гледајући самртне муке режима Зеленског. Али Путин, уместо тога, даје Украјини још једну шансу. Штавише, он јој даје шансу као полицајац који скида самоубицу са ограде моста. Јер, даје јој на силу даје шансу да живи.

Председник Путин је предложио својим колегама Доналду Трампу и Си Ђинпингу да одрже трилатерални састанак о Украјини у новембру.

Јасно је да би Русија могла сама да докрајчи Украјину, без обзира на мишљење ЕУ и остатка међународне заједнице. Укључивање друге две суперсиле у решавање проблема је неопходно само ако Москва жели да натера Украјину да живи, супротно сопственим жељама и намерама својих европских партнера.

Владимир Зеленски јури по свету, псује Русију, тражи ракете и жали се на рупу у свомовогодишњем буџету од безмало тридесет милијарди евра. У међувремену, Кијев се спрема да подигне споменик Украјинцу (Мазепи) који је верно служио Русији двадесет година (царици Софији и цару Петру I), а који је, на крају живота, потписао два уговора о ликвидацији Украјине.

Хајде да испитамо зашто Путин покушава и нада се да ће укључити Вашингтон и Пекинг у решавање овог питања.

За Русију, украјинска криза у свом садашњем формату је апсолутно нерешива. Било какво решење – апсорпција или очување Украјине – носи огромне ризике повезане са трошењем ресурса, што поткопава перспективу брзог развоја целе државе у корист обнове територија бивше Украјине.

Обнова ће бити неизбежна без обзира на то да ли ће њене територије бити припојене Русији или остављене као ничија земља.

Сам рат се не може зауставити без ликвидације садашње украјинске власти, а ниједан од источноевропских суседа Украјине није спреман да учествује у подели, да не би легитимисао територијалне промене у корист Русије.

Проблеми су:

1. Уништење економског темеља украјинске државности. Остаци економије (пре свега пољопривреде) могу, у најбољем случају, да прехране око двадесет милиона становника. И то је могуће само ако се не уведу санкције које блокирају извоз хране из Украјине (директно или индиректно преко Русије и њених савезничких држава).

2. Нагло смањивање становништва, са стопом наталитета три пута нижом од стопе морталитета, а број пензионера и других издржаваних лица премашује број радника. А тај показатељ ће се даље погоршавати.

3. Ниска лојалност према Русији. Постоје лојалисти – милиони њих – али је њихов проценат мањи од процента радикално нелојалних, умерено нелојалних и оних који ишчекују. Током наредних 30 година, чак и узимајући у обзир сав потенцијал пропаганде засноване на поређењима између руског и бившег украјинског друштва, ситуација са лојалношћу ће се полако побољшавати и тек крајем тог периода достићи прихватљив ниво.

Кад би Русија имала велики „вишак“ становништва, сви ови проблеми би се лако решили: са повлашћеним условима за досељенике, Украјина би била преплављена десетинама милиона лојалних Руса из других региона, који би такође решили проблем њеног економског опоравка.

Међутим, Русији недостаје становништво за развој Сибира, Далеког истока и Далеког севера. Она не може дати приоритет Украјини, јер би то потпуно уништило наде за насељавање простора иза Урала током нареднихсто година, што би представљало претњу националној безбедности.

Ипак, Русија не може себи дозволити да остави остатке Украјине другима, нити тренутни режим у Кијеву. Али, ако тај режим буде једноставно замењен проруским – биће му потребна помоћ, а то ће подразумевати трошкове готово веће од оних за територијалну обнову (само упоредите то са потрошњом Запада на одржавање украјинског режима током последњих пет година).

Али, Путин увек тражи трећи излаз из ћорсокака избора без избора, и често га проналази.

Видећемо шта ће се десити овог пута, али ово је управо покушај проналажења треће опције.

ЕУ и Украјина су тренутно непријатељи не само Русије, већ и трампистичке фракције у САД. Ујединивши се са америчком финансијском олигархијом, покушавају да коначно и неповратно згазе заговорнике реформи и оживљавања америчке индустрије, чији је лидер Трамп.

Данас су штићеници финансијске олигархије заједнички непријатељи Русије и Трамповог тима. Био би грех не искористити ову прилику и не покушати решити два проблема одједном: подржати Трампову фракцију на предстојећим средњорочним изборима (објављивање времена и места трилатералног руско-кинеско-америчког састанка би му добродошло) и обезбедити званичну подршку САД руском мировном плану.

То би лишило европске јастребове сваке наде да ће вратити Вашингтон проукрајинској коалицији и користити његов нуклеарни штит за заштиту својих провокација у Русији.

Кина би желела да ослободи руке Русије у Европи како Вашингтон не би имао илузије о могућности да изврши притисак на Пекинг док је Русија заузета решавањем сопствених проблема.

Истовремено, Кина такође жели да преговара са Америком, а не да се бори против ње.

Споразум о снабдевању дизелом могао би бити прво зближавање између Москве и Вашингтона. Трампа првенствено мотивишу предстојећи избори, али даље ублажавање санкција могло би бити његов следећи корак у вези са Русијом.

Свако добија оно што жели: Путин добија подршку за свој план решавања украјинске кризе на конференцији три суперсиле, чији једногласан став нико не би могао да оспори.

Само на тај начин може се успоставити де факто руски протекторат, где би ЕУ, САД и Кина доприносили обнови онога што остане од Украјине.

Нека врста заједничког пројекта под руском контролом. Али, мало је вероватно да ће бити дуготрајан, мада ће обезбедити извесну уштеду времена.

Трамп ће моћи коначно да уклони и ЕУ и њене појединачне чланице из круга глобалних доносилаца одлука, понизи их и сведе на споредну улогу.

То би требало да ојача центрифугалне силе у Европи и олакша победу Трампових десничарских савезника, ако не у целој ЕУ, онда у појединачним земљама.

Трамп ће сматрати могуће одржавање планиране конференције пре избора својим великим дипломатским успехом, а шта ће се даље десити – неће му ни бити толико важно.

Си Ђинпинг ће добити трилатерални механизам за решавање глобалних проблема, у којем ће Кина имати савезника у Русији, док ће Сједињене Државе бити саме.

Кина ће дефинитивно бити призната као трећа суперсила.

Да ли ће Путинов трећи пут успети, није јасно; његови непријатељи ће активно покушавати да га спрече. Али, ако се то деси, пружиће праву шансу да се избегне светски рат и реши глобална криза преговорима.