Илан Голденберг: Да ли је рат САД и Ирана сада неизбежан?

ИСКРА на Фејсбуку

Грађани Техерана на улицама након вести о убиству генерала Касима Сулејманија, 3. јануар 2020.

Ликвидацијом чувеног иранског генерала, Трамп је ставио Техеран у положај да мора да узврати. Да ли је свет на прагу великог рата?

Касим Сулејмани, командант Кудс снага Корпуса чувара Исламске револуције (познатог и као Иранска револуционарна гарда или само Револуционарна гарда, прим. прев.), био је једна од најутицајнијих и најпопуларнијих личности у Исламској Републици, и истакнути непријатељ Сједињених Држава. Водио је иранску кампању наоружавања и обучавања шиитских паравојски у Ираку – иначе одговорних за смрт око 600 америчких војника у периоду од 2003-2011. године – а након тога постао је и главни фактор иранског политичког утицаја у Ираку, углавном захваљујући својим успесима у борби против Исламске државе (ISIS). Управљао је иранском политиком наоружавања и подршке сиријском председнику Башару ал Асаду, због чега је на територији Сирије распоређено око 50.000 шиитских бораца. Он је био и директна веза Ирана са либанским Хезболахом, задужен за опремање ове групе ракетама које могу да угрозе Израел. Управљао је и стратегијом Ирана за наоружавање Хута у Јемену. Због ових и других разлога, Сулејмани је био култни херој Ирана и целог региона.

Укратко, Америка је предузела високо ескалаторни корак у моменту када је ликвидирала једног од најважнијих и најмоћнијих људи на Блиском истоку. Администрација америчког председника Доналда Трампа тврди да је Сулејмани био терориста, а да је његова ликвидација дефанзивна акција којом су спречени непосредни напади. Може се разговарати о томе да ли су ове тврдње тачне, али Сједињене Државе никада не би дошле у ситуацију да остану без другог избора осим да убију иранског генерала, да није било безумне политике коју ова администрација води од почетка свог мандата. Маја 2018, Трамп је напсутио Ирански нуклеарни споразум и усвојио политику „максималног притиска“ економским санкцијама против Ирана. Годину дана се Иран понашао уздржано, у настојању да Сједињене Државе дипломатски изолује и да добије економске концесије од других потписница нуклеарног споразума.

Но, уздржани приступ није дао конкретне плодове. Од маја 2019, Техеран је одлучио да прекрши споразум и ескалира тензије широм региона. Прво су почели ирански напади минама против међународног бродовља у мају и јуну. Онда је Иран оборио амерички дрон, умало распаливши отворени сукоб са САД. У септембру, иранске ракете су погодиле нафтно постројење Абкајк у Саудијској Арабији – што је можда најважнији део нафтне инфраструктуре на свету. Шиитске паравојне групе су почеле да лансирају ракете на америчке базе у Ираку, што је прошле недеље довело до смрти једног америчког плаћеника. Осветнички амерички напади су на крају довели до убиства Сулејманија.

КАКО ЋЕ ИРАН ОДГОВОРИТИ
Сада је најважније питање како ће Иран одговорити. Понашање Исламске Републике током протеклих пар месеци, па и читаве њене дуге историје, наводи на закључак да можда неће журити са осветом. Уместо тога, пажљиво и стрпљиво ће одабрати приступ који сматрају ефикасним, а вероватно ће покушати да избегну отворени рат против Америке. Без обзира на све, догађаји из последњих пар дана показују да је ризик од погрешне процене невероватно висок. Сулејмани очигледно није веровао да ће се Сједињене Државе одлучити за тако драматичну ескалацију, иначе не би себе оставио тако рањивим – на „пушкомет“ од америчких снага у Ираку. Са друге стране, Трамп је недвосмислено био против уласка у нови рат на Блиском истоку – али ево нас ипак на ивици рата.

Америка би, у најбољем случају, морала да очекује да ће се наћи у сукобу са шиитским паравојскама у Ираку, као и да ће оне циљати америчке снаге, дипломате и цивиле. Ирак је позорница на којој се амерички напад одиграо, па је стога и најрационалније место за непосредни одговор Ирана. Штавише, дотичне паравојне групе већ шест месеци ескалирају своје активности. Оне су међу најватренијим посредницима (тј. „проксијима“, прим. прев.) Ирана и високо су мотивисане, нарочито када се има у виду да је Абу Махди ал-Мухандис (један од њихових највише рангираних команданата) такође убијен у нападу на Сулејманија.

Питање да ли је америчко присуство у Ираку и даље одрживо остаје отворено. Безбедносна ситуација, која је сада несумњиво закомпликована, није једини проблем. Ликвидација представља тако екстремно нарушавање суверенитета Ирака – пошто је учињена унилатерално, без сагласности ирачке владе – да ће ирачко државно руководство бити под огромним политичким притиском да избаци америчке снаге. Многи Ирачани не воле ни Америку, ни Иран. Они само желе да поново буду „своји на своме“ и плаше се да ће се наћи између две ватре америчко-иранског сукоба. Тренутна ситуација би могла да се претвори у најгори могући сценарио за овај део становништва.

Но, хаотично америчко повлачење под противничком ватром би такође могло да изнедри реалне опасности. Мисија за сузбијање ISIS-а остаје текући проблем, а уколико Сједињне Државе буду приморане да напусте Ирак, та мисија би могла да претрпи жесток ударац. ISIS је и даље присутан у ирачком подземљу и могао би да искористи хаос америчког повлачења, или америчко-иранског сукоба, како би ојачао позиције у Ираку.

Последице ликвидације неће неопходно бити ограничене на Ирак. Либански Хезболах, који ужива близак однос са Ираном и лојално извршава његове налоге, могао би да нападне америчке мете у Либану. Чак и уколико Иран одлучи да избегне велику ескалацију ситуације у Либану, оперативци Хезболаха се налазе широм Блиског истока и могли би да нападну Сједињене Државе другде у региону. Осим тога, Хезболах ће се можда одлучити за ракетне нападе на Израел, иако је ова опција мање вероватна. Хезболах жели да избегне отворени рат са Израелом јер би он девастирао Либан, а Трампова администрација се јавно хвали убијањем Сулејманија, што осветнички напад против Сједињених Држава чини извеснијим.

ЈАСНЕ ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ
Иран би могао да изведе ракетне нападе на америчке базе у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима, као и против нафтних постројења у Заливу. Прецизност иранских ракетних напада против нафтног постројења Абкајк у септембру је изненадила Америку и остатак света, иако се Иран намерно потрудио да овај напад буде ограничен и симболичан. У тренутној клими, Иран би могао да постане много агресивнији, рачунајући да је на пољу ракетних напада током протеклих шест месеци бележио висок успех, притом избегавајући одмазду.

Такође треба очекивати да ће Иран значајно убрзати свој нуклеарни програм. Од како је Трампова администрација напустила Ирански нуклеарни споразум маја 2018. године, Иран је био прилично уздржан у свом нуклеарном одговору. Након годину дана поштовања споразума, маја 2019. Иран је почео да га постепено крши, чинећи мале кораке сваких 60 дана. Следећи период од 60 дана се завршава наредне недеље, а тешко је рачунати на уздржаност након Сулејманијеве смрти. У најбољем случају, Иран ће поново почети да обогаћује уранијум до нивоа од 19,75 одсто, што је значајан корак ка поседовању уранијума који се може претворити у оружје. Недавно је запретио да ће ићи још даље, и то потпуним повлачењем из Споразума о забрани нуклеарне пролиферације и истеривањем инспектора. То би били екстремно опасни кораци, а до ове недеље већина аналитичара је сматрала да их Техеран по свему судећи неће предузимати. Сада би, међутим, они поново могли да буду у оптицају.

Вероватно најпровокативнија ствар коју би Иран могао да учини је да изведе терористички напад на америчком тлу или да покуша да убије високо рангираног америчког званичника Сулејманијевог ранга. За Иран би овакво нешто представљало много већи изазов од извођења напада на америчке интересе и особље на Блиском истоку, али би Техеран овакав потез могао сматрати пропорционалним одговором. Иран је последњи пут покушао да изведе напад унутар САД 2011. године, и тада су америчке снаге безбедности и контраобавештајне службе осујетиле план за ликвидацију саудијског амбасадора у Вашингтону, који је обухватао дизање у ваздух једног ресторана. У том случају, операција је рано откривена и лако осујећена услед лоше организације Иранаца. Ова епизода је показала да је Иран много мање способан ван Блиског истока него унутар њега, што је закључак који додатно поткрепљују осујећени бомбашки напади Ирана у Данској и Француској 2019. године (у оригиналу пише „ове године”, али вероватно је реч о превиду; прим. прев.). Тако да, иако би Иран могао да покуша да изведе напад унутар Сједињених Држава, требаће му доста среће да би у томе и успео.

Уколико је Трампова администрација мудра, учиниће све што може да ојача америчка постројења и заштити Американце док буде апсорбовала неке од неизбежних удараца који ће уследити. Такође би вредело покушати да се оствари комуникација са Ираном преко америчких партнера који имају добре односе са овом земљом, попут Омана, у настојању да се истовремено ситуација примири, али и да се у приватној комуникацији поставе јасне црвене линије како се Иран не би прерачунао. Коначно, Трамп би требало да се задовољи овиме што је учинио и прогласи победу хвалишући се како је насамарио Иран убиством Сулејманија – уместо да предузима даље војне акције. Но, ова врста уздржаности супротстављена је самој Трамповој природи. Чак и да покаже некарактеристичну самоконтролу у долазећим недељама, жеља за осветом у Ирану, као и политички моментум који та жеља већ генерише, можда ће неизбежно увући Сједињене Државе и Иран у велики сукоб.

 

Илан Голденберг је директор Безбедносног програма за Блиски исток при Центру за нови амерички век. Раније је служио као руководилац тима за Иран у Кабинету заменика министра одбране.

 

Извор The Foreign Affairs

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.