ИКОНОСТАС ИЛИ БИЛБОРД: СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ПСЕВДОЛИТУРГИЧНОСТ ХИПЕРМАРКЕТА

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

 

ПЕСНИК О ВЕЧНОМ ПОДНЕВУ

 

Руски песник Осип Мандељштам, страдао у комунистичким логорима, овако је певао:“И Евхаристија, као вечно подне, траје./Сви играју и поју, причешћени./ А наспрам свију, сасуд божанствени/ божанско весеље излива и даје.“

У овој чудесној песми, под „јулском куполом” храма, свештеник у руци држи васељену као јабуку, а ми уздишемо за оном ливадом „где време не бежи”… Песма се да превести, али не и препевати; но, Мандељштамова интуиција да је Литургија вечно подне, зенит битија, и сабор што се никад не разилази.

Зато је на Литургији тако лепо. Заиста: осећај лепоте, оне која ће, по Достојевском, спасити свет (јер је Христова, а Христос, по псалмопојцу Давиду, „најлепши од синова људских” веома је снажно присутан у православној Литургији.                                                                                  Када је руски кнез Владимир бирао веру којој ће његов народ приступити, послао је своје изасланике широм васељене, да му опишу своје утиске и препоруче шта изабрати – за вечност.                                                                 Изасланици који су дошли из Цариграда испричали су о свом присуствовању на служби у храму Свете Софије, Премудрости Божје, задужбини цара Јустинијана. Рекли су да не знају јесу ли били на небу или на земљи – такво је било богослужење: појање, кађење, кандила, покрети свештеника – све је говорило о нечему вечном, непролазном, надземаљском. И кнез Владимир се, због те литургијске лепоте, определио за православно Хришћанство.

 

КУЛТ ЈЕ СРЕДИШТЕ КУЛТУРЕ

Култ (богослужење) је средиште културе. Свештеник Павле Флоренски, вишеструко талентовани руски стваралац, говорио је да богослужење преображава оно што је „природно”, приземно, случајно у свештено и хармонично, у идеално. Богослужење устројава целокупно човеково биће, помажући му да изрази пуноту свих осећања (радости и туге, пре свега.)                                                                                 Свако људско осећање кроз богослужење долази до безграничног простора катарзе – покајног самоочишћења. Човек у својој самозатворености не може у потпуности да се искаже – црквена служба му у томе помаже, узводећи га, како каже Флоренски, у стање „идеалне човечности, створене по обличју Христовом, чиме се наше патње преносе на Чисту Човечност, на Сина човечијег, и, растерећујући нас, ослобађа нас, исцељује, окрилаћује” (Зар много пута са службе Божје нисмо изашли такви – ослобођени, исцељени, окрилаћени? Јер смо доживели да нас Христос, у Литургији присутан, учини таквима.)                                                                    Богослужење је, по оцу Павлу Флоренском, кључна човекова делатност: њоме се сједињују вештачки подељени светови – земаљски и небески, духовни материјални. Светост Божја у Литургији освештава, кроз свештено одазивање човеково, космос. Она се јавља не само кроз Свете Тајне и свештена лица, него и преко свештених предмета – икона, крстова, путира, дискоса, кадионица, одежди. Они јесу и нешто материјално (то је њихов „спољашњи смисао”), али у духовном смислу то су духовне драгоцености, светиње. Они у себи спајају вечно и времено, вредност и стварност – и зато су символи. Символ није само значењска јединица – он је и битијно нешто. Он не само да означава оно Друго, Божанско; он га и носи и јавља. Символ у богослужењу обједињује два света – онај коме припада и онај кога пројављује. Зато он није само означитељ, него и стварно јављање означеног. Литургијски символ је носилац благодатних божанских сила и енергија.

 

ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ КАО СИНТЕЗА УМЕТНОСТИ                                                                                                                                                                                            Зато је богослужење синтеза свих уметности. У тој синтези учествује архитектура (храмовно зидање), сликарство (живопис), резбарство (иконостаси, дрвенарија), музика (појање), песништво (богослужбени текстови), кореографија свештеничких покрета, визуелна (колоритно-светлосна) и мирисна (благоухана) атмосфера. Свака црквена уметност улази у синергију (садејство, саборно дејство) са осталим црквеним уметностима, и може да се схвати само у „храмовном дејству” које је, за Флоренског, синтеза уметности. Зато црквени предмети у музеју делују отуђено и хладно: икона се може доживети само под нежним, топлим, разнобојним трепетом кандила. У храму, дим тамјана скоро до у бескрај шири архитектонски простор, омекшава хладне и строге линије, све покрећу и оживљава. Целосно јединство пластике и покрета свештеника, игра и преливи светлости на раскошним тканинама, појање и песништво, мириси, свеће, кандила… Заиста, како каже и Свети Јован Кронштатски, право „небо на земљи!” Све се креће ка једном циљу, у правцу који Флоренски овако означава: „порта, припрата, храм, олтар, антиминс, путир, Св. Тајне, Христос, Отац.”           Кад све ово знамо, треба то и да творимо. Јер, православно подвижништво је „филокалија”: љубав према Добру које је у исти мах Лепота и Истина – а то је Христос Богочовек. Стремећи ка Христу, подвижничко-литургијским животом преображавамо се у синове и кћери Божје по благодатном усвојењу.

А ако тога нема, тонемо у контратрадицијско ништавило потрошње.

 

РЕКЛАМА УМЕСТО ИКОНЕ

Павел Бусалајев, познати московски иконописац и члан истраживачке групе „Иконичност“, годинама се бавио научно-практичним истраживањима у оквиру пројекта „Свето без Бога“. Направио је низ изложби на тему „Отимање иконе“. Бусалајев се  бавио истраживањем савремене рекламе, показујући како маркетинг-мајстори отимају свете слике и појмове да би их користили за своје интересе.

Бусалајев истиче да он рекламу и икону не посматра толико у историјској перспективи, колико као семантичке системе и информационе кодове. Зато није нимало случајно да реклама, пи-ар (public relations) и брендинг (робно маркирање) цветају у областима негда хришћанских култура; то јест, по Бусалајеву, „савремени мас-медији граде виртуелну стварност на истим законима на којима се заснива семантички простор Цркве, из простог разлога – другачијих закона нема“. Творци масовне културе, који настоје да створе наопаки систем вредности, морају да крену од чињенице да је Црква у току столећа разрадила символички језик, појмљив свим њеним члановима – од Европе до Азије, од Африке до Сибира. То је јединствени сакрални језик. Простор иконе, храма и Литургије изливао је духовну енергију у спољашњи свет: капеле, литије, крстови на раскршћима, називи улица – све је било под благословом Цркве.

 

СВЕШТЕНО У ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ                                                                                                                                        Сакрално је присуствовало у свим тренуцима људског живота, подсећајући човека на Вишње, Непролазно. Тако је било и на Западу – зачују се звона, „Аngelus“ вечерња служба почиње, и сељаци се заустављају на њивама, очитају „Здравомарија“. А предели Русије обасјани храмовима? Сетимо се Солжењициновог записа о „Путовању низ Оку“: „Путујући сеоским друмовима Средње Русије лагано почињете да схватате у чему је кључ руског пејзажа, који смирује човека. Он је – у црквама. Истрчале су на брдашца, успеле на брегове, као царице беле и црвене су изашле на широке реке, дижу витке, на све могуће начина изрезбарене, звонике изнад сламнатог и каменог сивила и већ из даљине, из велике даљине климају главама једна другој, оне се из села удаљених усмеравају пут неба јединог. И ма где да луташ по пољима или ливадама, далеко од људских насеобина, никада ниси сам: над зидом шуме, над високим стогом или над хумом увек ће те посматрати булка звоника или из Горње Лавецке, или из Лубича или из Гавриловског“.

Уместо храма, средиште савременог насеља је банка или хипермаркет. Савременом маркетингу није доста да роба буде препозната – њен „бренд“ (робна марка) мора да се усади у подсвест потрошача, и он, као и друштво, треба да буду „лојални“ бренду. Бренд мора да има харизму, да потрошачу намеће вредности.

 

ПРАЗНИНА: ПРАЗНИК ПОТРОШЊЕ

 

Бусалајев каже: „Неки експерти тврде да су задаци бренд-менаџера, који покушава да помоћу „литургије хипермаркета“ задрже душе у бескрајном „празнику потрошње“, слични задацима духовним. У сваком случају, један од водећих стручњака у датој области, Самвел Аветисјан, на питање новинара часописа „Експерт“ да ли је бренд-менаџер нешто као месија, скромно одговара: „Више пастир, духовник, колико год то цинично звучало. И данас човек који, прошавши поред цркве, недељом иде у ИКЕА, решава, у суштини, исте психотерапеутске проблеме“. Ето, то је контратрадиција у најчистијем виду“.

Бусалајев објашњава појам контратрадиције: „Контратрадиција настоји да створи привид господарења истим оним силама и методама какве поседује права духовна традиција, и зато покушава да освоји „простор свештеног“, радо користећи у том покушају елементе сакралне уметности. За разлику од искрене духовне заблуде, контратрадиција је начелно вештачка, она иде на свесно кривотворење пројава духовног живота. Контратрадиција је многолика: то је био и покушај стварања култа богиње разума у Француској за време револуције, и псевдорелигиозности комунистичког система и неопаганизам нацифашизма. У наше доба то је, пре свега, стварање општепознатих симбола потрошачког друштва. Механизам је прост. Да би се повисио друштвени статус неког бренда, доводе га у однос с највећима земаљским вредностима; ако ни то није довољно, дају му космичко значење. Следећа етапа – надкосмичко значење, причасност духовном свету, и бренд тако постаје сакрални објекат“.

Бусалајев је, у своје време, наводио пример рекламе за пиво „Балтик“: Рус позива странца на пиво, и странац је одушевљен; затим се истиче да га пију и у Енглеској и Америци (недостижни узори); на крају, на небу блиста пивара с фирмом „Балтик“. Последњи ниво рекламе за пиво (да, за пиво!) је узвик: „То је пробој! То је откровење! „Балтик“ је – твој свет без граница!“ Откровење заиста уклања границе човековог битија; и човек ускоро почиње да мисли да ће га пиво привести познању смисла живота.

 

ЛАЖНА САКРАЛНОСТ ЗА ПРАВЕ МАГАРЦЕ

 

Савремено брендирање има и псевдосветотајинску улогу.

Бусалајев вели: „Људи на подсвесном нивоу очекују празник, и кад виде „иконостас“ билборда који образују јединствени градски простор и бајковиту псевдолитургичност хипермаркета, они то усвајају као норму живљења. Сав систем савремених масовних комуникација усмерен је на то да човека увуче у простор контратрадиције и да му измени свест“.

Некад је реклама само обећавала празник, а сада, у свету брендирања, вештачки празници потрошње стално су у игри.

Мултинационалне компаније желе да створе „рај брендова“, свет илузорне праневиности у којој се све може купити, без обзира на цену. (То је, наравно, рај за магарце, описан у Колодијевом „Пинокију“. Али ко данас озбиљно схвата бајке, једну од најозбиљнијих књижевних врста?) Бусалајев нема илузија: „Апелујући на људске душе, корпорације покушавају да наступе у улози антицркве (грчки префикс „анти“ не значи само „против“, него и „уместо“). Наметнути сваком осећање непрестане усхићености („одушевљење је заразно“), осећање поседовања натприродних стварности – то је главни циљ корпорацијске религије; шире речено – религиозне контратрадиције. Сада се више не продаје роба, него робна марка (бренд) као лик, који је, с једне стране, кадар да обезбеђује добит корпорацији, а с друге помаже да се „репрограмира“ свест модерног човека“. Одатле реклама у којој компјутер постаје извор кисеоника, а банкарска картица добија ореол.

ЖИВЕ ИКОНЕ ИЛИ МРТВИ БРЕНДОВИ

Црква човеку у својој Литургији нуди освештање свих пет чула: пред очима је иконостас и одежда свештеника; уши слушају умилно појање; њух осећа мирис тамјана и воштанице; укус се преображава у додиру са Светињом Причешћа, нафором, водицом; усне додирују крст и иконе приликом целивања. А контратрадиција мултинационалних корпорација жели да сваком чулу човековом понуди неку виртуелну стварност. Ако изабереш „прави“ бренд, ти мењаш и себе и свет.

Лажни рај се ствара јер богатства нема за све. За убогу руљу има, међутим, ДОВОЉНО слика богатства, успеха, среће, довољно „рајских брендова“, довољно реклама и билборда.

У таквом свету, свету псевдо-храмова хипермаркета у којима се служи псевдо – литургија („заједничко дело“) потрошње, и у коме су билборди наметљиви лажни иконостаси, прозори у смрт и ништавило, иконостас у храму је свенеопходан да би човек, гледајући лепоту васкрслих у Првоваскрсломе, одморио и телесне и душевне и духовне очи, да би, макар на тренутак, заплакао сузама блудног сина који се, у далекој земљи потрошачког друштва, као слуга најсуровијег капиталисте, чија је добит свака душа сломљена „ђаволском брзоплетошћу“ апокалипсе, као онај ко се храни рошчићима брендова, барем понекад сетио да има Оца на небу и Очевину у Горњем Јерусалиму. Ако немамо иконостас у храму, имаћемо га на билборду. Ако не постанемо живе иконе живе Цркве, бићемо брендови онога који, полут своје гогољевске инкарнације, Чичикова, купује мртве душе.

А то не смемо дозволити.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.