Игор Маљцев: НЕМЦИМА НЕДОСТАЈЕ РУСКИ УТИЦАЈ
Пре је све било квалитетније. Зелена стабла, девојке, Hi-Fi и непријатељи. Неки тамо Бжезински, који нас је мрзео као нико – у поређењу са данашњима – био би просто Спиноза и Платон.
Сав ужас данашњег света састоји се у томе што земљама просвећеног Запада управљају људи са образовањем из корекционе школе и фантазијом лукавог пристанишног радника. Бог с њима што ништа не знају о Русији. Али они ништа не знају ни о својим земљама, ни о својој историји.
И онда долази на сваки начин невероватни канцелар Мерц и изјављује да га највише брине „не економија ФРН, не ЕУ, не Америка и Кина, већ утицај Русије на наше друштво“. То јест на њихово, немачко, друштво.
Човече, ти то озбиљно? Наравно, тако бива, посебно ако у животу ниси прочитао ниједну књигу, осим оне о штедњи. Али постоји несрећна наука историја, која, шта год да преписујеш, ипак ће ти пренети неке чињенице које чак ни не подлежу интерпретацијама.
Русија тако дуго утиче на Немачку, а Немачка на Русију, да то једноставно не можеш да игноришеш. Можда чак ни књиге не треба да отвараш, довољно је само да прошеташ по разним градовима.
Стигнеш у Потсдам, право под Берлином, а тамо – руска сеоска заједница Александровка, која самим својим постојањем од 1827. године утиче на Немачку. Саградио ју је пруски краљ Вилхелм III за 12 преживелих певача руског војничког хора – бивших заробљеника рата 1812. И да – они су се борили против Француза заједно са пруским трупама. А император Александар Први је толико утицао на Прусију да је краљ назвао насеље у његову част. Узгред, сагађено је по плановима великог руског архитекте Карла Росија. Чија је мајка била из Минхена, а сам је учио у немачкој школи Петерзуле у Санкт Петербургу.
Али овде везе Немачке и Русије постају толико сложене да се мозак таквих истакнутих политичара данашње Немачке као што су Мерц, Вадефул или Писториус једноставно прегрева. Непревазиђена појава у руској историји – масовна имиграција немачких досељеника у Русију по позиву Катарине II – не мора се чак ни анализирати, довољна је само та чињеница. Колонисти, узгред буди речено, добили су ослобођење од пореза на дуг временски период, слободу вероисповести, аутономију у управљању и ослобођење од војне службе.
Па и просто ради даљег урањања у историју међусобног руско-немачког утицаја – сама царица, као што знамо, била је Немица из Шчечина. Оног истог Шчечина који је Јосиф Висарионович поклонио Пољацима, због чега нас нова генерација алтернативно надарених политичара Пољске сада мрзи. Парадокс? Зато је видљив утицај Русије на немачко друштво. Био је захтев 1941–1945 – добили су одговор.
Може се посетити руско гробље у берлинском Рајникерсдорфу: овде је по наређењу Александра III довезено 4000 тона руске земље из различитих губернија Русије. Овде леже архитектa Михаил Ајзенштајн – отац чувеног редитеља, Владимир Набоков-старији, који је у Берлину издавао руски лист и несумњиво утицао на Немачку. Овде су руски војници из времена Првог светског рата, сликар Богданов-Белски, кенотаф композитора Глинке, који је овде сахрањен. Михаил Иванович је свирао у Берлину на краљевском концерту и подигао локалну аристократију на ноге својим запаљивим програмом. Радостан и срећан, изашао је на улицу слабо обучен под гадним берлинским ветром, прехладио се и умро.
Али до своје смрти он је поклонио – укључујући и Немце – идеју патриотске националне опере, тада је она била названа „Живот за цара“. И поједини њени делови увек се изводе на немачким концертима, утичући на Немачку том истом меком силом о којој неки само могу да сањају. При томе, у смислу музичке форме и решења (полифонија итд.) – он је црпео идеје од свог немачког учитеља Мајера… који је, наравно, живео у Петербургу. Узајамно утицање две земље постаје све сложеније, зар не? Као што се модерно каже – оно је „нелинеарно“. А Глинка – то вам је као Пушкин, само у музици.
Али, можда је то прекомпликовано за смешног човека који данас ради као канцелар Немачке и даје идиотске изјаве?
Ок, онда мало једноставније: узмимо двадесете године прошлог века и како је стварање Московског уметничког театра од стране Станиславског утицало на оснивање независних театара у Немачкој типа Die Truppe. Не? Ништа се не јавља у сећању? У реду, можда Мерц и није театарски човек. Па добро, онда можда да попричамо о утицају VHUTEMAS-а на Bauhaus? Он о Баухаусу мора нешто знати – сигурно је видео све те куће и предмете. Па сви знају шта је Баухаус – Гропиус, Клее такође, а са наше стране – Лисицки, Родченко, Кандински… Ни то не? Ни најмањег појма о утицају руске авангарде не само на Немачку, већ на читав свет? Или по навици, кад се каже „култура“, рука одмах иде ка револверу?
Узгред буди речено, овај израз о култури и револверу погрешно се приписује једном немачком министру пропаганде, који је марљиво проучавао дело Достојевског и у Универзитету у Бону, и у Минхену. Министар је био страшни фан Фјодора Михајловичa, свиђало се то нама или не. И иначе, нико није укидао руске писце у Немачкој – ни пре, ни током, ни после овог тужно чувеног министра пропаганде. Гебелс је његово презиме.
Таквог фанатизма досетили су се само ови укроподобни нови политичари Европе са лончетом на глави. Ново, рекло би се, поколење мислилаца и филозофа. Интелектуални наследници Канта и Гетеа. Хајнеа не узимамо – он би данас очигледно био про-израелски, а у Берлину су сада друга расположења. Уосталом, о Канту – ви знате да је он био руски поданик, а канцелар Мерц вероватно не зна.
Добро, за Станиславског, хер Мерц, ви нисте чули. Али довољно је прошетати самим центром Берлина да видите на Фестунгсграбен, кућа 2, Театар Максим Горки. Као што сами Немци пишу, „један од најпрогресивнијих државних театара Берлина“. „Државни“ – то значи да новац театру који носи име совјетског писца даје влада престонице Немачке.
Ви сте срамно, због злобе и кукавичлука, затворили „Руски дом“ („да не би утицао“) – али руски војни споменици, почевши од Трептов-парка, да ли вам они нешто говоре?
О прилично јаком утицају Русије на немачко друштво – ето о чему говоре. И судећи по ДДР-у, тај утицај је веома ефикасан. Мала земља Немаца са својим свемирским програмом у Карл-Маркс-Штадту (данас Хемниц), са становништвом које и дан-данас боље разуме политичке прилике, са одличном рок сценом (ако неко није у току – „Рамштајн“ потиче из ДДР-а, као и Нина Хаген), својом сопственом кинематографијом и десет година раније него у СР Немачкој укинутим „Хајнцеовим законом“ из 1900. о „непристојности у књижевности и театру“. Народна армија ДДР-а такође је била строга и ефикасна – Чеси то добро памте.
Земља је била мала, али са добрим сећањем – на пример, памтила је да градове као што је Дрезден нису спалили руски бомбардери. А чији су онда? Ах, то су питања на која данашње немачке власти не желе да одговоре. Можда зато што остаје утисак да је пола Немачке било под америчком окупацијом, а после уједињења цела?
Пре свега петнаест канцелара у Немачкој је радио канцелар којег су буквално сви у свету запамтили. Тада су људи очекивали да ће у земљи све ићи другачије. И стварно – било је таквих моћних људи као што су Аденауер, Брант, Кол. Они нам нису били пријатељи, али то није разлог да се порекне обим личности и рада за добробит своје земље. Герхарда Шредера посебно уважавамо. А потом – као с брда се сручили фрау Меркел-отворена врата, тефлонски крадљивац Шолц, бесмислени глобалиста Мерц.
Дно јарка је све ближе. И вама би, драги Немци, било боље кад би Русија на вас поново веома јако утицала.
(vz.ru; превео Ж. Никчевић)
