И. Миладиновић: Зашто је краљ Александар завео Шестојануарску диктатуру

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Демократском прваку Воји Маринковићу је рекао: „Јесам се заклео на Устав, али сам се заклео да ћу чувати и интегритет државе, а он никад није био у већој опасности“

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много година касније. Један од таквих случајева сигурно је и вредновање историјске улоге краља Александра Карађорђевића.

Јер, по много чему, када је реч о краљу Александру, савремени историчари су на највећем испиту. Исправно превредновање његове историјске улоге биће заправо залог и за исправне оцене појединих делова главних токова националне историје од почетка балканских ратова, посебно од формирања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, па готово до најновијих збивања, чији смо били сведоци.

Познати су сви изазови са којима је, од првог тренутка, била суочена новостворена Краљевина СХС. Ти компликовани односи у краљевини ескалираће крвавим расплетом у Скупштини. Прва деценија постојања заједничке државе завршила се крвопролићем: у Народној скупштини је 20. јуна 1928. године радикалски посланик, Пуниша Рачић, убио два заступника Хрватске сељачке странке (др Ђуру Басаричека и Павла Радића), двојицу ранио (др Ивана Пернара и Јосипа Гранђу), и смртно ранио вођу ХСС (Стјепана Радића).

Злочин у Скупштини произвео је у земљи најтеже могуће политичке последице и продубљивање већ постојеће кризе. Њиме су покренуте емоције, створила се велика напетост у односима између Загреба и Београда. Иако је атентат у Скупштини био личан чин једног човека, што данас са поуздањем можемо да кажемо, политичари из Хрватске су га одмах оквалификовали као дело организоване завере. На оптуженичкој клупи се нашла званична Србија. Влатко Мачек, други човек Хрватске сељачке странке, у разговору са страним посланицима тврдио је како је цела ствар са Рачићем “била удешена у Двору”.

Посланички клуб Сељачко демократске коалиције (Радић – Прибићевић) донео је одлуке: да више не учествује у раду Скупштине. Истог дана у Загребу су организоване масовне антисрпске демонстрације, нереди су трајали целу ноћ и дошло је до сукоба са полицијом. Пуцало се и са једне и са друге стране. Неколико људи је погинуло, а више њих је рањено.

Загребачки комунисти су дали свој велики допринос овој побуни подизањем барикада. Демонстранте је предводио Јосип Броз, био је на барикадама са револвером у џепу. Приликом хапшења, у његовом стану су пронађене четири бомбе, пушчана муниција и напуњен револвер; у истрази, Броз је изјавио да би га и употребио да није упао у заседу и да није био брзо савладан. Његов процес, назван “бомбашки”, као и вишегодишња робија, промовисали су будућег вођу југословенских комуниста. Руководство КПЈ у Загребу издаје проглас “радном народу вароши и села”, у којем се каже да је “куцнуо час да хрватски народ разбије срамне окове у отвореној борби против београдских властодржаца, да извојује своју слободу и државну самосталност”. И званично нуде “своје услуге” Радићу, Мачеку и Прибићевићу. Били су убеђени да новонасталу кризу у земљи могу искористити за оружану борбу.

Злочин Пунише Рачића, а потом смрт Стјепана Радића, максимално су коришћени да би се код народа у Хрватској створило што веће незадовољство и нерасположење према Србији. У другој половини августа у Загребу је запаљен Хрватски дом. Лидери Хрватске сељачке странке су одмах саопштили да су то урадили српски официри. Међутим, многи показатељи су говорили да су пожар изазвали сами, да би потпирили код народа мржњу према Србима. Зато не чуди податак да су у то време готово сваког дана бележени напади на војнике у читавој Хрватској. На десетогодишњицу 1. децембра креће нови талас протеста. Демонстрира се на загребачким улицама, а на катедрали су постављене три црне заставе и транспарент “Живела слободна Хрватска”. На полицајце који су скинули заставе и транспарент пуцано је из масе и двојица су била рањена. Полиција је на то узвратила. Један демонстрант погинуо, а један тешко рањен. Овај инцидент је још више распалило масу.

Влади и краљу стизали су поверљиви извештаји како су се посланици СДК разишли по народу, држе тајне конференције и припремају народ на отцепљење и стварање независне државе, територијалну целовитост “тисућљетне” Хрватске.

Поред посланика СДК и агенти Коминтерне су се размилели по Хрватској и будно су пратили све што се дешавало. Један од њих, централи у Москви, под псеудонимом Ђузепе, шаље извештај са збора Сељачко-демократске коалиције у Сиску, и његовим разговорима са Мачеком, Трумбићем, Павелићем и Прибићевићем, који су спремни да за постизње циљева употребе “друга средстава”, осим легалних. “Како се ствари развијају, вероватно је револуција једина могућност”, пише Ђузепе. Посебно се напомиње да Трумбић очекује моралну и материјалну помоћ СССР, како би хрватски народ “извојевао” отцепљењем од Србије своју државу. Уз овај извештај приложена је и карта будуће велике Хрватске.

У Загребу су ипак највише очекивали од интернационализације српско-хрватског спора и своју дипломатску иницијативу започињу у августу 1928. Анте Трумбић обилази Берлин, Париз, Лондон… и наилази на затворена врата. Европа није била за разбијање Југославије. Тим распадом изменила би се констелација земаља Средње Европе и Балкана. Нове државице на Балкану постале би плен Мусолинијеве Италије и тежње Мађарске, Аустрије и Бугарске да мењају версајске границе.

Цела земља била је у дубокој кризи. Незадовољство и напетост осећало се на сваком кораку. И код политичких партија и код грађана и сељака. Хрватска политичка криза прелила се на свакодневни живот. Последице велике економске кризе која је захватила читав свет осећале су се и у Краљевини СХС. А то је само отежавало постојеће стање.

До краја јесени 1928. године краљ Александар је још веровао у парламентарно решење српско-хрватског спора. У међувремену, преко обавештајних служби, наших и француских, краљ долази до извесних сазнања да Италија преко генерала Бадоља спрема план за разбијање Југославије. На његовом столу биле су и информације о одлукама Четвртог конгреса КПЈ, одржаном у новембру у Дрездену, на коме су донети закључци да се подржи борба за отцепљење и стварање независних република: Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе. Главну реч на овом комунистичком скупу имали су представници Коминтерне Палмиро Тољати и Дмитри Мануилиски.

Догађаји су се после тога одвијали муњевитом брзином. Четвртог јануара краљ је у 11 сати примио у аудијенцију Влатка Мачека који му је изнео своје захтеве о потпуној ревизији Устава и формирању државног савеза, односно реалне уније, каква је постојала у Аустроугарској. По подне у 16 сати примио је Прибићевића који се углавном сложио са Мачековим захтевима, за које је сматрао да су “умерени” и инсистирао да се споразум са Хрватима постигне по сваку цену.

После ових разговора краљ је дефинитивно преломио да укине Устав и уведе лични режим. Демократском прваку Воји Маринковићу је рекао: “Јесам се заклео на Устав, али сам се заклео да ћу чувати и интегритет државе, а он никад није био у већој опасности.” А Николи Узуновићу је казао: “Доведен сам у положај да бирам између Устава и државе… У тој дилеми, сам изабрао ово друго, као некада Линколн, када је био у сличној ситуацији, да бира Устав или државу.”

Распуштена скупштина, укинут устав

Петог јануара увече, у 21.30, чланови нове владе, под председништвом дивизијског генерала Петра Живковића, положили су заклетву. Током ноћи шифрован је један подужи телеграм свим дипломатским представницима у свету, у којем се обавештавају владе земаља да је укинут Устав, распуштена Скупштина и именована нова влада. Шестог јануара ујутру по улицама градова излепљен је одштампан текст краљеве прокламације “Моме драгом народу”. У њој се народ обавештава да се више није могло ићи путем којим се до тада ишло пошто је дотадашњи “страначко-парламентарни живот претио да угрози и државну заједницу”. Због непрекидних међустраначких сукоба није било могуће да се нешто учини на побољшању привредних и социјалних прилика у земљи. У прогласу је истакнуто да је укидање Устава привремена мера.

Краљ Александар, који је укинуо Устав и завео свој лични режим у земљи, у више наврата је говорио после тог чина да на крају није имао другог избора. “Дуго сам размишљао, дуго се уздржавао, пре него сам се одлучио” – рекао је публицисти Анрију Барбију. “Борбе између партија постале су сувише грубе и није било другог средства да се спречи распад земље. Требала је радикална измена у методима управе. Зар сам могао посматрати братоубилачке борбе без интервенције… Да би ово оздрављење земље извршио, ја сам се изложио, не заклањајући се ни иза кога и не тражећи начина да умањим одговорност”.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Wikimedia/Djordjes

 

Извор Вечерње новости, 17. јануар 2021.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.