Герман Садулајев: ТРУСКАВЕЦ. МАМА

У серији „Скоро комплетна дела“ – нова књига романописца и песника Германа Садулајева. Зове се „Јесење тврђаве“. Реч „тврђаве“ треба схватити као да се односи и на упоришта и на кремаљске грађевине које штите од спољних утицаја, као и на највиши дух који помаже човеку да издржи и бори се до краја, и, штавише, на трансцендентално разумевање постојања. Оне су „јесење“ јер су обасјане Речју.

Ево једне од Германових прича.

Једном годишње, или можда једном у две године, мама би ишла у бању.  Обично је то био Трускавец, град у Лавовској области у Украјини. Мама би се враћала одморна, здрава и весела, тако да смо сви волели Трускавец – град у којем нико од нас никада није био. Волели смо га, то место где се наша мама осећала тако добро. Али колико нам је недостајала док је била одсутна!

Обележавали смо дан маминог повратка на календару са оним откидајућим страницама. И сваког дана смо бројали колико је листова остало. Мама нам је толико недостајала да нисмо могли да схватимо како бисмо могли да живимо без ње.

Тата нам је припремао доручак. Пржио би кобасицу. Или кајгану. Понекад би умутио јаја у кобасицу, и то би била пржена кобасица са јајима. Татин доручак је био веома богат, укусан и хранљив, али нам је ипак недостајала мама. Тата никад није пио док је мама била одсутна. Јер је имао велику одговорност – децу. Кад би се мама вратила, одмах би почео да слави. Једном је почео да слави мало раније, дан пре него што се мама вратила. Тата је поздравио маму љубазно и пијано. Али мама је била њиме незадовољна, и тата се осећао кривим.

Из Трускавца је мама доносила фотографије. На њима је био насликан Трускавец. Тако да не можете погрешити. На овим фотографијама мама носи раскошну бунду и велику крзнену капу – то је било зимско одмаралиште. А доносила је и керамику. Неку посебну, сувенирску. Као успомену. Керамика је била обликована као нека врста завијутака и није имала никакву практичну употребу. Само због лепоте.

<…>

Једном је мама била у болници у граду Шали. Тата је скувао пилећу чорбу и послао ме мами са лонцем. Или је можда није скувао тата, већ моја сестра? Зашто ме тата није повезао са чорбом у свом ауту? Не знам. Али носио сам тешку торбу са лонцем чорбе умотаним у пешкир, и чорба се стално просипала, а пешкир је постајао жут од масноће. А ја сам се осећао тако важним и потребним. Носио сам чорбу да нахраним маму, мама ће појести чорбу и оздравити.

Никада више у животу нисам се осећао тако потребним и важним.

Тренутно се осећам као потпуно неважан и непотребан. Осећам се као да заузимам нечије место. Али временом заузимам све мање и мање простора. Чини ми се да се смањујем. Више не заузимам простор поред било које жене; поред њих су други који су вероватно бољи од мене. Не бавим се политиком, и без мене има пуно кандидата за посланике на свим нивоима. Не пишем колумне за новине; тамо постоји ред колумниста који знају како да буду живописнији и актуелнији. Још увек пишем књиге, али моје књиге једва заузимају место на полицама продавница. Брзо нестају, а нико не наручује нове – нема где да их стави. На полицама има пуно књига – светлих, занимљивих, нових. Човек данас мора сам да буде свој менаџер, мора да се постави на најистакнутије место. А ја то не желим. Потребан ми је мој мали кутак са софом, чајем и томом Мишела Уелбека. Али чак ни то не заузимам по праву, већ једноставно непажњом васељене.

Волео бих да једног дана одем у Трускавец. Али сад се тамо може поћи само тенку.

(Телеграм канал Г. Садулајева; превео Ж. Никчевић)