ГЕНЕРАЛ БОЖИДАР ДЕЛИЋ: Патриотски дух је у Србији потпуно потонуо, а преко Дрине није тако

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Генерал Божидар ДЕЛИЋ, посланик у Народној скупштини

КАКО Руси кажу, ја сам борбени генерал. Хтео бих са вама да поделим један осећај.

Крај 20. и почетак 21. века обележен је страховитим технолошким напрецима, али мој лични осећај је да цивилизацијске вредности не прате технолошки напредак и да се тај точак обрће у супротном правцу. Зато је нама могла и морала да се деси 1999. година.

Ми који смо били доле на КиМ знамо колико је било страшно – то се никада у историји није десило, никада јача сила није ударила на једну војску и један народ: 26 земаља је учествовало у агресији, а не 19.

Ми војници смо говорили о односу снага – у авионима толико, у артиљерији толико, у људству толико. Међутим, усвојио сам оно што је генерал Радиновић једном приликом рекао – однос снага је био један према бесконачно.

Наша земља је имала оно са чиме је ушла у рат. Сваким даном су се наши ресурси смањивали без могућности надокнаде, а њихови ресурси су били бесконачни.

У таквим условима, кад су употребили све што постоји – нису употребили класично нуклеарно оружје, али јесу и хемијско и атомско кроз осиромашени уранијум – у мају 1999. је сломљена операција “Стрела”, ми смо за себе тада обезбедили стратегијски предах, ОВК није могла да крене напред сигурно два до три месеца, а Весли Кларк у својој књизи “Модерно ратовање” каже да би они тек у новембру били спремни да крену са коалиционим снагама.

Кумановски споразум је предвиђао повратак наших 1999, а не 999 војника!

Међутим, мир је био неопходан, јер сваки рат се завршава миром. Резолуција и Кумановски споразум су резултат расправе као расправе равноправних партнера, с обзиром да је био толико неравноправан однос снага. Ни о каквој капитулацији ту нема говора! Много тога што је писало у Кумановском споразуму је промењено: избачен је НАТО пакт из текстова, а уведене су међународне снаге и Унмик.

Али, тако је то кад су са једне стране велики моћни, а са друге стране мала земља: Ноам Чомски каже да је привилегија великих и моћних да, када дођу у проблем, спремни су све да потпишу, али се тога не придржавају. То је у нашем случају апсолутно очигледно.

Од тих великих и моћних сам доживео поштовање као војник, јер оно што су рачунали да ће урадити за 7 дана нису ни за 79 дана и дошли су у проблем. Дошао је мир, а онда су се десили многи проблеми.

Генерал Бранко Крга седи овде, ја сам му као оперативац био пратилац на разговорима са командантом Кфора. Кумановски споразум је имао ограничења за наше снаге и када би се привели крају разговори о тачно задатим темама, где смо најчешће ми одговарали шта смо предузели да се споразум испоштује како треба, генерал Крга би поменуо повратак наших снага. А не ради се о 999 него 1999 војника!

Реинтеграција има много могућих модела и на њој мора да се ради

Увек би исти одговор био: ја немам мандат да са вама разговарам о томе јер је то политичко питање. О свему другом што је такође `политичко питање` – он разговара, али оно што иде у нашу корист, о томе разговора нема.

Ми смо писали нашем политичком руководству, али сва наша руководства од рата до данас – нису дорасла проблему решавања питања Косова и Метохије.

Ево, то је већ политика… Ми смо имали један део КиМ на који није ступила шиптарска нога и чизма – северно од Ибра…

Када су почели бриселски преговори и споразуми – да ли смо се ми икад срели са Шиптарима? Никада! Шиптари одлазе у Брисел као на излет, јер они имају онога ко размишља и онога ко уместо њих са нама преговара и поставља нам услове. Врло је наивно очекивати да они који су се одлучили да бомбама граде шиптарску независност промене своје ставове, признају да су погрешили или да ће – ако већ неће прећи на нашу страну – бар омогућити да се на праведнији начин реши то питање. То се никад неће десити.

Зато ја апсолутно подржавам колеге кад кажу: разграничење, то би било разграничење са мозгом, а о појединцима – појединци су се изгледа стварно разграничили са својим мозгом.

Друго је реинтеграција, она има много модела и на њој треба да се ради.

Да ли време ради за нас? Ја сматрам да ради за нас. У важним резолуцијама које су донесене после Другог светског рата о државним границама, зна се где су границе Србије. У нашем Уставу се зна где су границе Србије.

Једна пријатељска земља нас стално упозорава: држите се Резолуције 1244!

Резолуција 1244 је резолуција изузетне снаге, без обзира колико неко покушава да то оспорава, али зашто ми ту резолуцију све мање и мање помињемо? Увек нам од једне пријатељске земље дође упозорење: држите се Резолуције 1244!

 

Највећи проблем који оптерећује српски народ је Косово и Метохија. Наша Скупштина о томе није расправљала ни једном – а завршава се мандат 11. сазива у коме сам и ја… Ни једном! А ваљда је требало да она одреди платформу, да се са њом упознају они који преговарају, па кад преговарају да дођу у Скупштину да поднесу извештај, па да добију опет овлаштења како ће да раде даље.

Скупштина Србије је обична крпа – врло одговорно вам тврдим – са којом се брише под.

Ја сам и у Одбору за одбрану и безбедност. Сваки припадник тог Одбора, а има их 17, требало би да зна какво је стање система одбране, он има 11 елемената преко којих треба да посматра и контролише стање у том систему. И, мени се, рецимо, каже да ја не могу да имам податак како је оцењена – некад је то била борбена готовост војске, а сад је то `оперативна способност`.

Ја кажем тој господи: у време генерала Крге, ја сам био израђивач и чувар ратног плана државе, био сам израђивач и чувар мобилизацијског плана државе и израђивач стретегијског плана развоја војске. Кад сам дошао у Скупштину, прошао сам кроз све провере да бих могао да будем упознат са сваким податком који представља државну тајну, а они неће да дају податак како су од стране Инспектората одбране оцењене поједине јединице.

У Одбору има оних који се никада нису сретали са тим системом. Они кажу да је све добро. Али, ја онда кажем: господине министре, имали сте 21 контролу, нећете да нам кажете оцену, кажете да ми не можемо са тим да будемо упознати, али сте имали 19 повратних контрола! Из мог времена, господине министре, то значи да су вам те јединице оцењене – негативно. Па су добиле рок да поправе стање.

Можемо обезбедити да бар још 20 земаља повуче признање „Косова“

Тако је и у свему осталом. Једноставно: не ради се како треба.

Друго, наши преговарачи, када су у питању преговори са Шиптарима, морали би да буду људи који познају шиптарски менталитет. А имате да нико од људи који преговарају са Шиптарима не познаје њихов менталитет. Неки преговарачи су и сувише млади. То што раде им је први посао који раде у животу.

Да ли смо ми озбиљни? Озбиљни као држава… Закључите сами.

Урађене су и неке добре ствари, на којима треба да се инсистира и да се ради даље. Један број земаља је повукао признање. То иде врло тешко јер тек кад неко одлучи и искаже вољу – то врати. Тешко је, али ако је нешто добро урађено у спољној политици то је да је број земаља почео да се смањује. Али би и ту могло да се напредује још. Бар још 20 земаља.

И не треба ми нешто да инсистирамо, него полако… Јер, ми у врху светске политике не одлучујемо ни о чему, али имамо иза себе оне који ће обезбедити да Шиптари никада не буду држава. Да буду територија. Борићемо се и уз помоћ тих држава неће улазити ни у међународне организације. Па да видимо докле ће ићи њихове фрустрације.

Ту улазимо у проблем о коме је говорио генерал Радиновић када је рекао да ћемо се са Шиптарима опет сигурно “срести”. Да ли смо ми на то спремни? Да ли смо спремни на “Бљесак”, па на шиптарски “Бљесак” да одговоримо “Олујом” или ћемо доживети и “Бљесак” и “Олују”? Једино што се не слажем са својим колегом Радиновићем је да смо данас спремнији него 1999. Да имамо ону војску коју смо имали 1999, ја бих мирно спавао.

Најгоре је што су некомпетентни људи на местима на којима се одлучује

Не радимо много на томе. Купује се опрема: неке ствари можете да купите на пијаци, али када се ради у Војсци – бар је некада по томе била позната – у Војсци се све ради по одређеном стратегијском плану. Нормално је да не можете да обезбедите све одједном и да се “рупе” попуњавају током вишегодишњег периода. Али, ако купите један, 5 или 10 авиона, а нисте обезбедили командно-информациони систем који увезује комплетну ПВО, авиони које купите не могу да искористе свој потенцијал више од 50 одсто.

И, оно што моје колеге неће да кажу, али ја ћу да кажем гласно:најгоре је што се у нашој држави некомпетентни људи налазе на местима где се одлучује, па и у Војсци, а посебно у војним набавкама. Нема се превише пара, али оно што се има требало би да се троши како треба.

За шта ми треба да се спремамо?

Прво, морамо да водимо рачуна о Србима на Косову и Метохију. Издвајају се значајна средства, али бисмо морали да обезбедимо да та сва средства стигну тамо где треба, јер та средства почињу да се крње још од Београда, па све до Косова и Метохије.

Кад би неко рекао да се свакоме од нас узме динар или пет, па да сваки Србин који живи на Косову и Метохији има плату, ја верујем да би сви пристали на то. Не мора у једној школи да буде један послужитељ или један чувар или један у амбуланти и болници, или тамо где су шумари итд…

Сваки Србин који је доле морао би да има државни посао Републике Србије, да он зна да иза њега стоји Република Србија. Да се обезбеди сигурност деце која тамо живе. Тапија на Косово и Метохију нису само папири. Наша тапија су цркве, манастири и историјски споменици, али и тих 150 000 Срба који тамо живе. Они су наша гаранција да је Косово и даље наше. Морамо да бринемо о њиховом материјалном положају.

Следеће, постоји у нашем народу нека изрека да се мечка не плаши решетом или празном пушком.

Шиптари су провели низ демонстративних акција, потпуно су испитали понашање Србије. Ја бих на њиховом месту закључио да је наше понашање управо онакво какво они желе.

„Ми морамо бити спремни, а Шиптари тога морају бити свесни

Наше реакције су најчешће погрешне. Они нешто ураде, ми се одмах дижемо: састају се одбори за безбедност, ово-оно и ништа се не деси! А све је већ одавно требало да буде припремљено и да одавде не мора ни један једини глас да се упути и чује.

 

Морамо бити спремни. Постоји 20-30 начина решења тога питања, али оно једино што је извесно и на шта морамо бити спремни је – војни начин. Свидело се то коме или не.

Недељу дана после проглашења независности 2008. сам био у Азербејџану у Бакуу. Дошли су министар спољних послова и начелник Генералштаба. Неко им је рекао да сам ја генерал у делегацији и дошли су да поразговарају. Кажу: десило се с вама то што се десило, како можемо да вам помогнемо?

Одмах су рекли да неће да признају Косово и Метохију. Ја кажем: довољно сте помогли, а пошто ће бити притисака, останите на том ставу. Они ми кажу: и ми имамо проблем Нагорно-Карабаха (а вероватно нису проценили да ја стојим на страни Нагорно-Карабаха, а не на њиховој) и кажу да се они спремају, а и ми тако треба да се спремамо јер ће се једног дана створити услови, па ако нисмо спремни-нећемо искористити шансу.

Харадинај је признао да Шиптарима није потребна спољна политика јер имају САД

Значи: ми морамо бити спремни, а Шиптари тога морају бити свесни, да ако се дирне наше становништво на Косову и Метохији, да их нећемо оставити на цедилу. Све ово што смо до сада радили управо је било супротно и није убеђивало Србе да их нећемо оставити на цедилу.

Када су нам Шиптари увели таксе, наш одговор је био потпуно супротан од онога какав је стварно требало да буде. Завриштали су сви у овој држави као да ми не можемо без тих десетина милиона долара колико су израчунали. Свако ко познаје Шиптаре, рећи ће да су направили прави потез и Шиптари ће се одрећи и хлеб да једу, пре него што ће укинути таксе. А ту се уопште не ради о Шиптарима.

Харадинај, мој комшија на 4 км од моје куће, истеран из средње школе, рекао је једну ствар коју би сваки Србин требало да има у глави: када су Харадинаја питали о спољној политици, он је рекао да њима то не треба – како каже Америка, они тако раде. То значи да нам и таксе нису увели Шиптари. Увела нам их је и Америка.

Патриотски дух је у Србији потпуно потонуо, а преко Дрине није тако

Али, видите да преживљавамо и све се мање о таксама говори, док је првих дана било да ће нестати Србија због тога што су нам неки тамо Шиптари увели таксу на наше производе. И стално се говорило да ми имамо одговор, али Шиптари никада нису доживели одговор за те њихове таксе.

Генерал Божовић је рекао да је ово наука и да се бавимо науком, али – да ли је ово чуо онај ко треба? Или то никада због своје сујете не жели да чује?

Овде је у говорима три генерала могло да се закључи шта Србија треба да ради. Искључујем мене, јер сам извршилац. Кључно је да треба да економски јача, јер онда може јачати војску и патриотски дух.

Можда ћете се наљутити, али ћу да вам кажем да је патриотски дух у Србији потонуо, а преко Дрине је сасвим другачији. Ово што се нама ради то није од јуче – Србија је мала и одговара као некакав полигон.

Ален Далс, одмах после Другог светског рата је дао пут за уништавање православних земаља, првенствено је мислио на Русију, а проведено је код нас: тражио је да им се кроз медије, филм, музику и остало намећу вредности које су супротне њиховом менталитету, оне њихове праве националне вредности проглашавати за анахроне и превазиђене. Код нас су све то успели.

Далс каже – у трећој генерацији ће већ имати интернационалне шупљоглавце. Е па, данас је Србија пуна тих интелектуалаца и интернационалних шупљоглаваца којима судбина своје земље и њена историја не значе ништа.

Не знамо ни ми у скупштинском одбору за одбрану шта пише у новом ИПАП

У оквиру дискусије, одговарајући на питање о томе шта је садржај новог ИПАП споразума, с обзиром да су високи званичници НАТО у Београду, на одвојеним састанцима са председником државе и министром спољних послова пре месец дана тражили да нови ИПАП буде усвојен убрзано, и одговарајући на питање да ли нови ИПАП, иако не по форми, може по садржини бити интеграција са НАТО, с обзиром да о његовој садржини у јавности нема других информација, а да нас је Изетбеговић обавестио да је и стари ИПАП који је имала Србија више него МАП (акциони годишњи  план за чланство БиХ у НАТО) Делић је указао:

– Ми, као Одбор за одбрану и безбедност, ми најмање о томе знамо… Ја са другог нивоа информација то сазнајем, а никако не са нивоа одбора за одбрану и безбедност.

Оно што је почело још од времена Вука Драшковића, а није ни то било бенигно, ми данас имамо да у нашем Министарству одбране имамо НАТО канцеларију. Ми смо практично потпуно избушени као систем.

Генерал Боровић је говорио шта се од нас тражи: траже се коридори. А то подразумева ово: раније је било, да мораш доставити малте не поименично, који ти војници долазе на границу, са којом опремом и тако даље, а сада иде да ни то не мораш доставити. А морају им се обезбедити сви услови, базе које могу користити док пролазе кроз твоју територију, земљу, под истим условима као да је то твоја војска.

Видели смо како се то дешава у Македонији, да они једноставно газе људе, а да не одговарају. Јер, тај споразум предвиђа и то да они за оно што ураде у твојој земљи неће одговарати по твојим већ по сопственим законима. Паралелно са тим су ишли разни споразуми.

Некад мо сми били црвени а `непријатељ` – плави, сада смо ми – плави

Неки су, као, били и техничке природе, стандардизација назива и слично, где смо ми са источне варијанте – будући да је 95 одсто нашег оружја са истока, сада прешли на НАТО стандардизацију. После тога се све променило.

У наше време, ми смо увек били црвена страна, а непријатељ плава. Данас смо ми плава страна, а непријатељи су црвена страна.

Сад, кад разговарам са овим људима, кажу да већ имају проблема, јер не могу се у српску војску која има традицију дужу него што је Америка уводити стандарди који су неприхватљиви и неприменљиви.

Уместо борбене готовости увели смо оперативну способност. Међутим, то још увек иде у том правцу.

Ми никако не знамо шта је све потписано. А кад су они у питању, један зарез може да много, много значи. Већ сам рекао да се много плашим јер ми са наше стране имамо недовољно компетентне људе који представљају државу и не знају да бране државне интересе.

Што се тиче Одбора за безбедност, ако верујете, документи који долазе код нас, пошто имамо право да имамо документе и да расправљамо, имамо припремљене просторије и за документе “државна тајна”, оно што дође код нас, то, ако читате дневну штампу шест месеци,схватате да је све што ми добијемо већ прошло кроз штампу. И тај Одбор, као и цела Скупштина је апсолутно скрајнут када се ради о одлукама које би морале да буду најважније одлуке за безбедност једне државе. Одлучује се на некој другој страни, а ти споразуми нису стигли до нас.

НАПОМЕНА: Трибина 7. новембра је трајала од 14 до 17 часова, а први медији који су пренели вест да је процедура за усвајање новог ИПАП окончана су вест објавили после 17 часова.

У саопштењу Министарства спољних послова се наводи да ће ИПАП за 2019-2021 бити доступан на званичном сајту МСП, али се тамо налази само ИПАП из 2014. године.

(Факти)

intermagazin.rs

1 коментар

  1. дулебг каже:

    Не слажем се да ја патриотски дух у Србији потонуо. Тачно је да медији кроје такву слику, али обичан народ је ту, спреман на акцију – збуњен, уморан, али дајте само предводнике и видећете чудо!

    Овако је исто изгледало 80-тих, у време Драже и Ивице: духовна жабокречина! Па је грунуло: Косово Поље, Жута Греда, Бачка Паланка – провалио бес из народа!

    Нешто слично не би требало да изненади ни на Западу – кад им једном пукне трпило – не бих био у кожи мањина!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.