Фјодор Лукјанов: Орбан је пао, али мађарска реалност остаје
Пораз Виктора Орбана и његове странке Фидес на парламентарним изборима у Мађарској не треба посматрати као изненађење. Истраживања јавног мњења већ дуго су ишла у том правцу. Исход такође не треба одвајати од једноставне политичке чињенице: шеснаест узастопних година на власти, односно укупно двадесет, представља изузетно дуг период по мерилима Централне и Источне Европе. Замор од истих лица је неизбежан и психолошки разумљив.
Ипак, резултат носи извесну парадоксалност. Пораз Орбана, на свој начин, потврђује управо онај тренд чији је он постао симбол: примат националне агенде, односно принципа „моја земља на првом месту“. Последњих година, нарочито од ескалације сукоба у Украјини, мађарски суверенистички приступ све се више преплиће са спољнополитичким питањима. Супротстављање политици Европске комисије према Украјини, које је у Будимпешти оправдавано као одбрана мађарских интереса, довело је до трајних трвења са Бриселом и Кијевом. Оно што је започело као унутрашњe-политички став, све више се одвијало на међународној сцени.
Та динамика обележила је и изборну кампању. Орбанов табор снажно се ослањао на спољнополитичке теме, представљајући Украјину и њено руководство, посебно Владимира Зеленског, као кључне антагонисте. Његови противници изабрали су супротан приступ. Фокус су ставили на унутрашња питања: животни стандард и обећање обнове стабилнијих односа са Европском унијом као пута ка побољшању свакодневног живота. Да ли ће се то обећање показати оправданим, друго је питање, али је очигледно одјекнуло међу бирачима. Порука је била у потпуности у складу са логиком суверенитета, само усмерена ка унутра, а не ка споља.
Подједнако је упадљиво и оно што није било пресудно. Посета америчког потпредседника Венса Будимпешти, као и поновљени изрази подршке Доналда Трампа и његовог окружења, изгледа да нису имали мерљив утицај. И то се уклапа у уобичајени образац: отворена спољна подршка ретко помаже у националним изборима. Штавише, Трампов тим до сада није успео да утиче на исходе ни у једној европској земљи у којој је покушао да интервенише, укључујући Румунију и Немачку. Спољни притисак, без обзира на извор, не може заменити унутрашње политичке услове.
Ипак, спољни актери нису били одсутни. Западноевропски мејнстрим је, по устаљеном обрасцу, деловао против Орбана где год је то било могуће. Али таква врста ангажмана одавно представља структурну одлику европске политике. Без дубљих унутрашњих фактора, она ретко има пресудан значај.
Ипак, детаљи су донели извесна изненађења. Фидес је рачунао на могуће губитке у пропорционалном делу гласања, али је очекивао да ће задржати снагу у изборним јединицама у којима се директно бира по један посланик. Догодило се супротно. Релативна отпорност странке на листама била је у оштром контрасту са њеним падом на нивоу изборних јединица. То указује да су бирачи на локалном нивоу опозиционе кандидате доживели као ближе својим непосредним проблемима и мање повезане са влашћу која се перципира као заокупљена ширим геополитичким надметањима.
У Бриселу и другим западноевропским престоницама, расположење је слављеничко. Орбан је временом постао упоран извор трвења, препрека постизању консензуса, а повремено и самом спровођењу политика. Његов одлазак биће симболички представљен као победа либералне интеграције над реметилачком и илибералном фигуром, која је описивана као блиска Москви и националистичком крилу Вашингтона. Од нове владе очекује се да брзо потврди свој кредибилитет. Међу кључним очекивањима је деблокада пакета од 90 милијарди евра за Украјину, што ће се, по свему судећи, догодити без одлагања.
Из руске перспективе, ово свакако нису добре вести. Ипак, било би наивно претпоставити да Европска комисија не би могла да спроводи своју агенду и да је Орбан остао на власти. Механизми за заобилажење блокада већ су разматрани.
Западноевропски мејнстрим је, по устаљеном обрасцу, деловао против Орбана где год је то било могуће
Но, мимо наведеног, правац деловања нове мађарске владе остаје нејасан. Кампања Петера Мађара носила је многа обележја личног пројекта. Састав његовог кабинета, унутрашњи односи моћи, као и конкретни приоритети, још увек су непознати. Још важније, структурне околности са којима се Мађарска суочава нису се промениле. Географија и шири геополитички оквир намећу ограничења која се не могу једноставно занемарити. Мађар је већ указао на потребу за дијалогом са Русијом, што је став који пре одражава практичну нужност него идеолошку блискост. Да ли такав прагматизам може опстати у спрези са очекивањима из Брисела и Кијева, остаје да се види.
Орбанов пораз је, стога, симболички значајан, али су његове практичне последице знатно неизвесније. Ново руководство Мађарске мораће да се креће у оквиру истих сложених и често неповољних услова као и одлазећа власт. Разлика би могла бити мање у самом правцу политике, а више у начину на који се она представља.
У том смислу, избори можда не означавају темељни заокрет, већ пре извесно престројавање. Пароле се могу променити, али реална ограничења остају.
Аутор је уредник часописа „Русија у глобалним односима“
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Превод са енглеског: Михаило Братић/Нови Стандард
Извор: Rossiyskaya Gazeta/RT International
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Elekes Andor/CC BY 4.0
