ФИЛИП РОДИЋ: Вили Брант у Вуковару

ИСКРА на Фејсбуку

фото: novosti.rs

Зашто некима чак ни клечање Верана Матића у Вуковару није довољан гест да се престане с причом о српској геноцидности? Људи, докле?
„НАЖАЛОСТ, после скоро 30 година, Борис Милошевић је једини политички представник Срба који учествује у колони сећања на бруталну агресију ЈНА која се окончала масакром Вуковарчана на пољопривредном добру Овчара“ – прва је реченица ауторског текста Милоша Мишкова, новог председника странке која се назива Грађански демократски форум. За оне који не знају (не брините се, није у питању озбиљан пропуст у домену опште културе) ради се о партији коју је основао Александар Оленик, адвокат и политичар у покушају, пошто је изгубио од Сергеја Трифуновића (да, чак га је и Сергеј победио) на унутарстраначким изборима за председника Покрета слободних грађана (не брините се ни због овога, то је оно што је био основао Саша Јанковић).

ЕЛЕМ, у овој првој реченици ниједна теза није тачна, али ни једна једина. Борис Милошевић није био једини политички представник Срба. Овогодишњу церемонију увеличао је и Веран Матић. Ако неко ко се представља као изасланик председника Србије Александра Вучића није „политички представник Срба“, онда то није ни потпредседник Владе Хрватске за чије име чујемо само о неком догађају посвећеном „херојској борби“ Хрвата против „србочетничкојугокомунистичке агресије“ као што је прослава операције „Олуја“ или сећање на страдање хрватских жртава из „града хероја“.

НИЈЕ тачна ни теза о „бруталној агресији ЈНА“. О томе могу да причају усташоидни хрватски екстремисти, али тако нешто не би требало да каже ни објективнији Хрват, а камоли Србин који се сматра издигнутијим од ниских националистичких страсти и који се иоле потрудио да сазна како је заиста дошло до „битке за Вуковар“. О томе сам већ доста писао и овде, у „Новостима“, а и у „Печату“, и аргумената је прегршт. Сада укратко – ЈНА је у Вуковару интервенисала како би деблокирала своју касарну у том граду и ослободила своје војнике, махом голобраде регруте, и спасла их, на пример, судбине која је септембра 1991. задесила регруте поклане на Коранском мосту. Да неко може да изврши агресију на самог себе, потпуно је друга прича.

МАСАКР Вуковарчана? На Овчари, по судским налазима, нико није „масакриран“ (жртве су стрељане), нити су поубијани Вуковарчани. Током тог неприхватљивог ратног злочина убијени су припадници хрватских паравојних јединица од којих су неки били из Вуковара, а неки и нису. Поента је да ти људи који су настрадали на Овчари нису убијени јер су Вуковарчани, него зато што су се борили као припадници хрватских паравојних јединица, а неки међу њима и сами учествовали у ратним злочинима. Овчара јесте ратни злочин баш онолико колико је и убиство припадника хрватских оружаних снага ’45. код Блајбурга. Хоћемо ли и тамо почети да шаљемо „политичке представнике“? Хоће ли и тамо Веран Матић клечати склопљених руку попут неког католичког блаженика (не алудирам на блаженог Алојзија Степинца) и изиграва Вилија Бранта? Да, свој гест у Вуковару је за хрватске медије објаснио поредећи се с Брантом: „Учинио сам то јер је препознатљиво, то што је учинио Вили Брант пре много година, врло је јасно шта значи.“ Јесте. Јасно је. Пошто је Брант клекнуо пред спомеником жртвама нацистичких злочина у јеврејском гету у Варшави, Матић сматра да су Срби починили злочин налик нацистичком и да се треба извинити у складу с тим.

А ЈЕ ЛИ се грађанин Милош Мишков запитао зашто неки политички представник Срба учествује у манифестацијама у Вуковару тек „после скоро 30 година“? Или због лењости није, или јесте, па је злонамерни лажов. Хтео је Веран Матић и раније да одглуми своју верзију Бранта. Претходни пут прошле године, али га је градоначелник „града хероја“, усташоид Иван Пенава прогласио персоном нон грата и поручио му да није добродошао. Упорни Матић је, ипак, отишао као обичан грађанин и укључио се у церемоније.

И ДРУГА реченица Мишковљевог текста је чиста неистина: „Из Србије још увек нема искреног извињења, односно признања за учињен злочин у суседној држави.“ Драго ми је што Мишков Матићево клечање схвата или као лични гест који није учињен у име свих нас, или као неискрено глуматање. Што се признања тиче, опет су у питању или Мишковљева лењост, или злонамерност. Зна ли он да је пред Специјалним судом у Београду одржано суђење за тај злочин, да су изречене правоснажне пресуде којима су тројица првооптужених осуђени на максималне казне од 20 година робије? Зна ли да у Хрватској нико није осуђен ни на приближну казну због неког злочина над Србима? Чак ни управо преминули Томислав Мерчеп, који је за ужасне злочине, укључујући и погубљење загребачке породице Зец, осуђен на пет и по година затвора, а да ни то није одслужио јер је превремено пуштен из затвора.

novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.