ФИЛИП РОДИЋ: Вапај подршке

Као релативно редован читалац колумни Николе Самарџића (да ви не бисте морали) одавно сам дошао до закључка да тај носилац престижне титуле професора на Филозофском факултету најчешће појма нема о чему пише, а сада сам се уверио да не зна ни шта потписује. Вучић, пише он у најновијем сматрању, преко опозиције у Црној Гори жели да ову државу „врати у голооточанску епопеју освештану клетвама и тамјаном“. Чињеница је да Вучић има много мање везе с наведеном епопејом од Мила Ђукановића, који директно потиче из партије што је ту епопеју и осмислила, и организовала, и спровела, баш као и његови идеолошки трабанти. То је, укратко, онај део из којег, у овом случају, видимо да појма нема о чему пише.

Пошто смо се на то досад већ навикли, обратимо пажњу на део с потписом. Док осуђује Голи оток, Самарџић потписом подржава младог сарадника у настави са Факултета политичких наука у Подгорици и докторанда са Сорошевог Централноевропског универзитета у Будимпешти Немању Батрићевића, који је „изложен невиђеној медијској тортури и прљавој пропаганди“ због свог „патриотског“ говора на „патриотском“ скупу у Подгорици прошле недеље. Шта је ту спорно? Па чудно је то што је Батрићевић, између осталог, у „патриотском“ говору клицао Јову Капичићу – голооточком крвнику. Шта је вама, људи, у глави? Је л’ Голи оток добар, или лош? Аха! Лош је када је овенчан тамјаном (што никада није био), а добар је када служи за обрачун са „равногорском фукаром“ (чему исто никада није служио), како је своје политичке неистомишљенике у дотичном говору назвао честити Батрићевић.

Занимљиво је и како многи од потписника вапаја фашистичком „крвожедном хордом“ (још један цитат из благочестивог говора „антифашисте“ и „патриоте“) сматрају просрпски оријентисане странке у Црној Гори и њихове бираче, али не и Батрићевића и његове присталице, иако кличу по читав дан и читаву ноћ Крсту Зрнову Поповићу, команданту Ловћенске бригаде формиране у сарадњи и на захтев јединих правих фашиста икада на простору Црне Горе – италијанских окупатора.

Ово нам омогућава и да спознамо и на који начин мозак ових људи дефинише национализам и патриотизам, фашизам и антифашизам. Када један млади човек пребројава крвна зрнца Дритану Абазовићу и спочитава му да је „најгори издајник свога рода“ јер као Албанац иде у коалицију са „просрпским“ странкама, онда је то патриотизам, а када се људи боре за своје светиње, онда је то ужасни национализам. Када се пева химна коју је написао Секула Дрљевић, блиски пријатељ Анта Павелића, то је патриотизам, а када се пева она краља Николе Петровића, то је национализам „крвожедне хорде“. Исто је и када су у питању фашизам и антифашизам. Антифашистички је певати песме Марка Перковића Томпсона и „јачи смо од Србије“, а фашистички је певати црквене химне, или „Свиће, свиће рујна зора“.

У суштини лако је направити разлику између ових појмова – поручују нам потписници вапаја од Азема Власија, преко Соње Бисерко, Миливоја Бешлина, Ненада Чанка, Аднана Чиргића, Љубомира Филиповића, Динка Грухоњића, Андреја Николаидиса, до Шкељзена Малићија или Александра Оленика. Патриотизам је када сте против Срба, колико год екстремни у томе били, а национализам је када имате и најмању симпатију према српству. Антифашизам је када бисте под химном Секуле Дрљевића протеривали Србе из Црне Горе или их спаљивали у цркви, а фашизам је када се борите за права Срба. Једноставно је – однос према српству и Србима је вододелница и друге нема.

Тако ови „заговорници грађанске, секуларне, слободарске и еуроатлантске (никако евроатлантске) Црне Горе“ део црногорске опозиције, а самим тим и њихове бираче, њих 133.267, сматрају присталицама „наци-фашистичке идеологије“ који „не признају постојање црногорске нације, црногорског језика, црногорске цркве“. О нацији и језику тешко је полемисати, али да ли то значи да су они који не признају „црногорску цркву“ наци-фашисти? Куку! Не само да се ради о више од 80 посто грађана Црне Горе него и о истом, ако не и већем, проценту света, јер нико тој невладиној организацији није признао статус цркве. С друге стране, ови демократски оријентисани слободарски грађани показују непримерену количину презира, да не кажемо мржње, према Српској православној цркви – погрдно називајући њено свештенство „поповима“.

„Грађани“ такође виде и како ова „крвожедна хорда“, пошто је победила на изборима, већ креће у обрачун – „људи су нападани само зато што су муслимани, разбијана су стакла на верским објектима у Пљевљима, те исписивани фашистички графити који су претили новом Сребреницом“. Све и да се ради о делу неких потпуно поремећених српских екстремиста, у шта сумњам, зар нису видели и како су и „фашистички попови и литијаши“ одмах стали у одбрану муслиманске заједнице под истом девизом под којом су шетали и пре избора – „Не дамо светиње“, у овом случају муслиманске. А занимљив детаљ, поред употребе латиничног писма или зеленог спреја, јесте да се прети „Сребреницом ’92“. Претпостављам да свако зна, а посебно Бошњаци, да се злочин у Сребреници догодио 1995, а да су 1992. године у Сребреници и околини жртве били Срби које су крвожедне хорде Насера Орића клале, разапињале на крст и живе драле. Коме је, онда, упућена претња?