Ф. Родић: Под знаком Сатане

ИСКРА на Фејсбуку
Када се погледа суштина апела 88 и онога за шта се „апелаши“ уистину залажу, она теза о хитлеризму и не делује толико безумно

Како су на концу Другог светског рата нацистичка идеологија и њени симболи забрањени и прогнани из главног политичког и друштвеног тока, присталице хитлеризма морали су, попут многих других друштава која делују из подземља и илегале, да потраже нове симболе и тајне знакове. Један од таквих су и две осмице које у овом свету представљају ознаку за осмо слово у абецеди – х, а два „х“ стављена једно поред другог симболизују нацистички поздрав „Хајл Хитлер“. Ђаво је у детаљима, каже међународна изрека чији се корени повремено приписују француском књижевнику Гиставу Флоберу, а некад немачком архитекти Лудвигу Мису ван дер Роеу, а такав би случај могао бити и са недавно објављеним „Апелом 88“, којим се званични Београд и некакав „великосрпски национализам“ оптужују за напетости у Црној Гори.

Не верујемо да би „угледни интелектуалци“ и активисти намерно изабрали управо овај број за назив свог „пацифистичког“ апела, али је он то име добио некако случајно, спонтано, због броја људи који су га потписали. Можда је прст судбине, ето, хтео да не буду у могућности да пронађу и 89. „интелектуалца“ који би свој потпис ставио испод текста за који је чак и Сергеј Трифуновић успео да спозна да га „ни пас с маслом не би појео“. Можда нису успели да пронађу и 89. лажова, како је потписнике овог апела назвала Весна Пешић позивајући јавност да „не буде наивна“ и поверује у садржину апела. Можда се само нису на време сетили Биљане Србљановић која није разумела Пешићкино упозорење, па је за монтенегрински портал ЦДМ написала изванредан текст о којем ћемо нешто касније, а можда је само нису сматрали довољно интелектуалком па је нису ни позвали.

А можда је прорадила и подсвест по оној линији и логици коју користе заговорници екстремног хомосексуализма убеђујући нас да се овој идеологији противе у ствари само мушкарци који су латентни хомосексуалци, па мрзећи хомосексуалца у себи мрзе и све остале хомосексуалце. По тој логици, особе са списка које се готово листом на сва звона проглашавају некаквим „антифашистима“ у ствари су латентни фашисти, односно хитлеровци, па отуд подсвест избија у злокобном знаку 88.

ТРАГОВИ У СНЕГУ
Заиста, када се погледа суштина апела и онога за шта се „апелаши“ уистину залажу, ова наизглед натегнута теза о хитлеризму и не делује толико безумно, посебно ако се узме у обзир већ толико пута помињано предвиђање да ће фашисти будућности бити огрнути плаштом антифашизма.

Погледајмо само каријеру другог са списка потписника Стјепана Месића, некадашњег припадника проусташког Маспока, човека који је, између осталог, сматрао да „Срби могу однијети у Србију само блато коју су донијели на опанцима“ (16. август 1990) и који је поносито изјавио да је 10. април 1941, када је проглашена НДХ, представљао „победу Хрвата“ (30. маја 1992). Одмах после Месића, на списку је и Милан Кучан за чијег је вакта на челу Словеније усвојен такозвани „закон о избрисанима“ којим је одузето држављанство Словеније свима који су „несловеначког“ порекла и који се може упоредити само са хитлеровским „Нирнбершким законом“.

Своје место међу потписницима нашао је и Харис Силајџић, чији је идејни вођа Алија Изетбеговић за време Другог светског рата био у пронацистичкој фракцији Младих муслимана која је подржавала злочиначку СС дивизију „Ханџар“ и који се сумњичи за умешаност у злочине над Србима током сукоба у БиХ. Ту је и глумац Емир Хаџихафизбеговић који сматра да је Србија „политичка аждаја“ којој треба „одсећи главу“, а да су Срби геноцидан народ спреман да понови геноцид.

Међу потписницима се налазе и имена грађана Србије познатих по својим критичким, ако не и аутошовинистичким, ставовима према Србији и Србима. Прва на списку је „мајка друге Србије“ Латинка Перовић, а следе историчари Миливој Бешлин и Никола Самарџић, па Соња Бисерко, писци Владимир Арсенијевић, Филип Давид и Светислав Басара (чији је син Реља осетио потребу да се огради од очевог потписа оцењујући апел као „глупост), па драматург Ненад Прокић, те политичари Наташа Мићић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Бојан Костреш и Александар Оленик, као и новинари Динко Грухоњић, Бошко Јакшић, Мијат Лакићевић и Гордана Суша.

Оленик, иначе несуђени лидер Покрета слободних грађана (замислите „политичара“ који је изгубио трку од Сергеја Трифуновића!) који је формирао свој Грађански демократски форум, објашњавајући свој потпис СПЦ је назвао „клерикалном, лоповском, педофилском, средњовековном, милитарном и параполитичком фалангом“ негирајући јој чак и име истичући да она себе тако назива. Следбеник антифашисте у црној кошуљи Ненада Чанка, Бојан Костреш противнике „Апела хајл Хитлер“ назвао је „руским надничарима“.

Поред тога што присталице закона против СПЦ, па самим тим и потписнике овог апела са Антом Павелићем повезује чињеница да су једини у историји који су покушавали да пониште СПЦ и одузму јој идентитет, повезује их и један од стубова монтенегринске државе, човек чији су стихови уметнути у садашњу црногорску химну – Секула Дрљевић. Поред тога што је ова особа током рата блиско сарађивала с Павелићем и истоветно хрватском поглавнику се дивила расним теоријама нацистичког идеолога Алфреда Розенберга, Дрљевић је 10. новембра 1945, када су га убила двојица црногорских четника Војин Џогаз и Васо Јањић, делио дом с Павелићем у аустријском граду Јуденбург.

АПЕЛАШКЕ ЛАЖИ
Сам апел је, као што смо већ навели цитирајући Сергеја Трифуновића и Весну Пешић, пун лажи и пропагандних обмана које би требало да се после хиљадитог понављања претворе у истину. Таква је већ прва реченица текста испод којег су свој потпис ставили неки „људи“. Наводи се да противљење закону угрожава „мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавину закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница“. Не само да нико не угрожава територијални интегритет Црне Горе него закон такав какав јесте угрожава уставни поредак, а равноправност цркава и верских заједница да и не помињемо, пошто се његова одредба о одузимању имовине односи само на СПЦ, а не и на Католичку цркву или Исламску заједницу са којима је власт потписала уговоре који би тако нешто спречили.

Безочне лажи су и идеја да Београд покушава да Црну Гору врати у државни оквир са Србијом, а о „српској окупацији 1918. године“ да и не говоримо. Лаж је и навод да је закон „припремљен у сарадњи са Венецијанском комисијом“ и „усаглашен са највишим европским стандардима“, јер су у мишљењу те институције, у чију објективност и овако имамо све разлоге да сумњамо, критиковане све спорне одредбе, а руке су пилатовски опране, само није буквално написано „ја нисам крив у крви овог праведника“. И тако даље, све до краја овог списа, Србија и српски народ оптужују се за свакаква непочинства од измишљеног пензионерског државног удара 2016, до „геноцида, етничког чишћења и масовних ратних и злочина против хуманости почињених у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“. Сада се одбраном СПЦ све то покушава поновити!

Посебан украс овој торти оптуживања Србије и Срба за угњетавање свих, па сада и „Црногораца“, даје већ поменути текст Биљане Србљановић. Једине тезе које је она доиста доказала својим писанијем јесу атрибути „лаковерна“, „глупа“, „неупућена“ и „простодушна“. Виси само „иначе племенита у души“, јер „разумевање да су и верници људи“ није довољно да се неко прогласи „племенитим“. Таква каква јесте, Србљановићева не разуме зашто би неки закон у чијем се имену наводи да је о слободи религије могао бити проблем. Ако пише „слобода“, онда слободе мора бити, резонује не помишљајући ни тренутка да су и ноторни „Нирнбершки закони“, којим су укинута сва права немачким Јеврејима, носили наизглед племенит назив „Закон о заштити немачке крви и немачке части“. Па како нешто што се односи на „заштиту“ може бити проблем? Само ако сте злонамерни.

Читала је она, тврди, закон и у њему није нашла никакво утемељење за страх да би неко СПЦ могао да отме Острог, или било који други манастир. Напротив, у закону како га она интерпретира пише сасвим супротно: „вековна светилишта православних Срба остају то што јесу и ту нема ни механизма ни намере да се ствар промени“. У њеном читању, члан 62 у којем јасно пише да „вјерски објекти и земљиште који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе, или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године (а за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница), државна су својина“, или да „вјерски објекти који су изграђени заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године (а за које не постоје докази о праву својине), државна су својина“ не значи то што је свима јасно да значи. Као у цртаћу, Србљановићева реч „бензин“ чита као „вода“.

Поучени искуством разних хашких и сличних трибунала, до усвајања овог закона знали смо да „демократски“, „грађанистички“, „људскоправашки“, „проевропски“ и слични умови сматрају да је златно правило права да је свако невин док се не докаже да је Србин. Сада постаје јасно и да верују да је право на имовину светиња све док се не докаже да је српска. Е, тако се гради правна и демократска држава. А они принципијелни из њихових редова попут професора Раше Карапанџе, што је широј јавности постао познат по раскринкавању плагијата у докторату Синише Малог, они који им указују на неправедност и бесмисленост тих ставова треба да их „оставе на миру“ како му је на његове покушаје да га призове памети поручио један од потписника Милош Ћирић.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: warmilitaria.it

 

Извор Печат, 10. јануар 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.