ЕМИЛ ВЛАЈКИ: Нема истински доброг „дила“ са онима који су Србију бомбардовали

У посљедње вријеме, у Србији се често спомиње дилема којој је ова земља изложена: „Којем ли се царству приклонити“, евроатлантским интеграцијама или Русији. У центар ове дилеме се ставља Вучић, наводно као самосталан субјект, који треба да одлучи што да се ради.

Када је концем педесетих прошлог вијека Де Гол дошао на власт у Француској, урадио је двије суштинске, а тада, у јеку антикомунизма, незамисливе ствари:-Извео је Француску из НАТО-а.-Рекао је, да се Европа мора ујединити од Атлантика до Урала.

Другим ријечима, као што је Американац Монро прокламирао: „Америка Американцима“, тако је и Де Гол рекао: „Европа Европљанима“, укључујући и Русију.

У посљедње вријеме, у Србији се често спомиње дилема којој је ова земља изложена: „Којем ли се царству приклонити“, евроатлантским интеграцијама или Русији. У центар ове дилеме се ставља Вучић, наводно као самосталан субјект, који треба да одлучи што да се ради. Тим поводом мора се рећи слиједеће.

Од пада Слободана Милошевића и увођења „демократске“ капиталистичке „Октобарске револуције“ (Коштуница), све су власти у Србији дошле и опстале јер су им Брисел и Вашингтон давали зелено свјетло! Без тога се ни једна власт није могла формирати. Свака од њих је морала пристати да слиједи (суштински антисрпску) политику евроатлантизма. Случајно или не, мада се тврди да у политици нема случајности, Ђинђић који је покушао да од тог слуговања одступи и да сачува Космет, и о томе је одлучно обавијестио Запад, био је врло брзо након тога убијен. Чудне су те коинциденције!

Оно што се жели рећи је слиједеће. Као и све претходне власти, и ова садашња је дошла уз благослов евроатлантског Запада. Дакле, сви они који тврде, имплицитно или експлицитно, како је садашња власт самостална у одлучивању, и како је самостална у одређивању да ли ће на Исток или на Запад, или су наивни, или свјесно (као, на примјер, неке квислиншке НВО) заваравају јавност.Ова власт слиједи политику Брисела и Вашингтона уз мала не-суштинска одступања.

Али, у свакој лудости има резона. Ова власт мисли, да ако, фактички даде Космет (без нужног формалног признања), да ће проамерички Запад пустити Србију на миру, да је неће даље черупати и понижавати и да ће јој дозволити да уђе у Европску Унију. Ова је власт, уцјењена Западом, према томе, по интенцијама, апсолутно патриотска сматрајући да се „нешто“ (Космет) мора жртвовати како би остатак Србије просперирао.

Мора се констатирати да, уцјењивана као и све остале до сада, садашња власт, мислећи да нема другачијег избора, а желећи ипак најбоље Србији, заварава саму себе.

Хајдемо, да на једном „ситном примјеру“ покажемо хипокризију и нељудскост евроатлантске политике према Србији.

Запад у овом часу, као лисица гаврана (чекајући да испусти Космет из кљуна), хвали ову власт како је демократска, хумана, економски успјешна, кооперативна са окружењем, и томе слично.

Било би савршено да нема онога „али“. Ако је ова власт за Запад тако добра, зашто је онда тај исти Запад предложио Савјету Безбједности УН резолуцију гдје се српски народ проглашава геноцидним!?И тко је спасио Србију и Србе од ове, за све вијеке вјекова, срамоте? Русија која се овој свињарији принципјелно успротивила, а којој Србија није дала ни мало повода да то уради, и чији је став према Руској Федерацији више непријатељски него пријатељски!

Дакле, оно што у овом часу Вашингто и Брисел поручују Србији је слиједеће: „Ви сте геноцидно демократски, само тако наставите“.

А о понижењима којима Запад подвргава Србију гледе Космета, и са уцјенама које врши што се тиче Рашке/Санџака, Прешевске долине и Војводине, да не говоримо.

Срећом, ствари се у свијету мијењају од униполарности ка мултиполарности. САД, захваљујући Путину, нису више у стању да у свијету раде што хоће, а и Кина „показује зубе“. Колико ће Срби од тога имати користи, мада неке већ имају, барем што се тиче руске политичке подршке која је зауставила ерозију Србије поводом Космета и „геноцида“, као и понуда повољних економских аранжмана, остаје да се види.

А србијанско руководство сада има шансу да направи хисторијски заокрет. Мора искористити појаву моћне Русије на свјетској сцени, и да престане сједити на „двије столице“, на жалост, знатно више на америчко-бриселској, што је унапријед губитничко понашање.

Србија ће се, оваквом тактиком полако лишавати, поред губитка идентитета, дио по дио, свог територија јер Запад, иако је окупирао 15% српског територија, једноставно неће ни тај остатак Србије, а био би пресретан да је уопће нема. Американци знају да могу обрлатити и/или поткупити, а уз помоћ неких издајничких НВО, одређене политичке елите, али не и народ који чврсто остаје анти натовски. Истовремено, таквом дефетистичком политиком, уништава се и Република Српска.

Руководство Србије мора схватити слиједеће. Нема истински доброг „дила“ са онима који су Србију бомбардирали, демонизирали, откидали јој територије и уцјењивали. Не постоји могућност „мудре“ политике са таквима. Народ добро вели: „Вук длаку мијења, али чуд никада.“

Зато је хисторијски заокрет, то јест суштинско одвајање од (за сада) таквог Запада, једина позитивна могућност заустављања даљње територијалне ерозије Србије, те могућност очувања како Републике Српске, тако и српства.

За Додика се тврди како су га Американци довели на власт. Можда. Али ако је и тако, Додиков отпор евроатлантској глобализацији и напори за очувањем самосталности Републике Српске су, успркос отвореним пријетњама које му долазе извана, међународно јединствени и достојни сваке похвале.Све у свему, ако је Додик могао да направи хисторијски заокрет према Истоку, може то и Вучић, тим више што овај посљедњи руководи правом државом, а оно што му се нуди од Русије на економском плану је далеко повољније од понижења која сада доживљава од стране Вашингтона и Брисела. Достојевски је, у ‘Злочину и казни’ рекао да постоје свега двије врсте људи: они који се усуђују вршећи тако хисторијске помаке, и ови други, објекти, слуге, квислинзи, пасивни материјал повијести.

Вучић се треба усудити, кренути, источно од окрутног, циничног, непоузданог и варљивог западног „раја“, јер је то најизгледнија опција ускрснућа Србије.

Тагови: Емил Влајки, НАТО