Вук Поштић: Може ли БиХ опстати без странаца?
Кристијан Шмит (Фото: ОХР)
Почетком 2025. године чинило се да Република Српска улази у један од најтежих политичких периода још од краја рата. Доласком Кристијана Шмита 2021. године, који се лажно представља као високи представник, отворена је институционална криза у БиХ, која је имала потенцијал да се рефлектује на позицију Српске. То се посебно интензивирало након политичких и институционалних потеза који су довели до дубоких подјела и правно-политичких спорова унутар система, чиме је створена институционална пукотина (видјети овде и овде).
Крајњи исход, ако о њему можемо говорити, чини се да је попримио форму која није била у потпуности предвидива од почетка. Посебно је интерсентан постепени заокрет у односима Бањалуке и Вашингтона, уз истовремено очување традиционално добрих односа са Москвом. Таква дипломатска активност Српске довела је до тога да она више није посматрана искључиво као негативан политички фактор или примарни извор нестабилности.
То отвара простор за могуће редефинисање америчког приступа БиХ, који се све више посматра кроз призму прагматичних пословних интереса, а мање кроз класични интервенционистички модел „изградње државе“. У том контексту, и изјаве лидера СНСД-а Милорада Додика, који повремено тврди да САД више нису заинтересоване за „nation building“ у БиХ, уклапају се у наратив о промјени спољнополитичког оквира у које се одвијају унутрашњи процеси у земљи.
Против „nation building“ приступа
Овдје у обзир треба узети извјештај Стејт Департмента о Западном Балкану, гдје се јасно показује да Вашингтон постепено одустаје од досадашње политике интервенционизма и „nation building“ приступа Западном Балкану, те фокус преусмјерава на стабилност, економску сарадњу и реализацију сопствених геополитичких интереса.
У том смислу, БиХ се више не посматра као простор међународног политичког туторства, већ као дио ширег регионалног оквира у којем домаћи актери преузимају пуну политичку одговорност за процесе и кризе у земљи. Истовремено, САД јасно показују да ће подржати кскључиво оне политике и актере који доприносе регионалној стабилности, са посебним фокусом на стратешка економска и енергетска питања.
Најбољи показатељ тога је заинтересованост САД за изградњу „јужне интерконекције“ Хрватска-БиХ, чија мрежа гасовода би требало да пролази кроз западну Херцеговину ка Сарајеву. Када је у питању БиХ, за такав и сличне пројекте је потребна координација политичких актера на различитим нивоима власти. Овдје се поставља питање упућено политичком Сарајеву. Оно би гласило, да ако САД одустају од „nation building“ приступа, што је неминовно противно унитаризацији БиХ, шта спријечава Републику Српску да буде партнер, односно да српски представници без блокада у заједничким институцијама буду кооперативни са америчким интересима?
Овдје се, заправо, консензус унутар БиХ поставља, не као пожељан, већ као неопходан. Превасходно, америчка порука јесте: фокус на одговорност локалних лидера. У таквом амбијенту, политичко Сарајево навикнуто на стране интервенције, нема капацитета за постизање договора са актерима које су изабрали други народи, посебно са онима из Републике Српске.
Један од најјаснијих примјера неразумјевања политичког и институционалног амбијента у БиХ од стране Сарајева јесте случај прелаза у Градишци. Мјесецима се око овог питања водила институционална борба, праћена блокадама, међу којима се посебно помињу потези Зијада Крњића. На крају, прелаз је ипак отворен, али уз одређену дозу институционалне и комуникацијске конфузије.
У Градишци већ постоји гранични прелаз, при чему је након оштећења моста настала потреба за привременим или алтернативним рјешењем, што је додатно отворило питање његовог формалног статуса, односно да ли се ради о привременом или новом трајном прелазу.
У сваком случају, координација у Савјету министара БиХ, у којој су учествовали представници СНСД-а и ХДЗ-а, довела је до његовог отварања. Из Сарајева су услиједиле брзе и оштре реакције, прије свега дијела аналитичара и медија, који су тај потез тумачили као обесправљивање Бошњака и игнорисање механизма вета.
Међутим сагледавши из угла реалних саобраћајних и економских потреба, Градишка представља један од најважнијих граничних прелаза у БиХ, прије свега због повезаности са Европском унијом. У том контексту остаје отворено питање на који начин је само отварање прелаза могло бити третирано као политичко угрожавање било које стране. Са друге стране, блокада овог процеса показује се као мјера чија је политичка оправданост барем спорна. Управо се на оваквим примјерима види шири проблем неусаглашености унутар институционалног дјеловања у БиХ, гдје изостаје консензус о питањима која имају директан утицај на свакодневни живот грађана и економију.
У чему је проблем?
У политичком животу БиХ, који најчешће подсјећа на арену у којој су тимови одређени као национални, посебно се за бошњачку страну усталио појам политичко Сарајево. Он у коначници не означава само Бошњаке у политичком смислу, већ представља и један својеврсни механизам политичког дјеловања. То је модел функционисања у коме се доношење одлука ослања на интервценцију страних чиниоца, односно ОХР–а и високих представника, са посебним фокусом на Кристијана Шмита, у коме се оличава огољеност оваквог механизма.
Кристијан Шмит је у протеклом периоду, непосредно пред сједницу Савјета безбједности УН (пред којом има дјелимично признат легитимитет) поднио остакву, што у коначници није само његов индивидуални чин, већ је последица притиска САД. Овакав развој догађаја отвара перспективе о могућој промјени приступа ОХР-а у БиХ, па посљедично и његовог статуса.
Традиционално политички актери из реда три народа су по овом питању били подијељени, чуле су се разне перспективе, од премјештања, ограничења , па до гашења ОХР-а. Једино су аналитичари, медији, па и политичари из Сарајева исказали жаљење за оваквом одлуком Шмита. То управо показује навикнутост политичког Сарајева на страно туторство, не као инструмент изградње мира, како је и предвиђено Дејтонским споразумом, већ као инструмент остваривања њихових специфичних политичких циљева. Вјероватно да је Република Српска најбоље осјетила употребу ОХР-а као инструмента за постизање таквих циљева на штету своје аутономије.
Тридесет година након Дејтона, поставља се фундаментално институционално питање: како држава уопште може бити самоодржива ако се њени унутрашњи процеси покрећу искључиво спољним притиском?
Очигледно да у Сарајеву међу политичком елитом на постоји одговор, па ни разумјевање овог питања. Проблем који је кључан у Сарајеву јесте њихово схватање државе коју најгласније бране, а то јесте како дефинисати БиХ. Тридесет година од Дејтонског споразума, уз све процесе преноса надлежности са ентитетског на заједнички ниво власти, остаје видљива тенденције политичког Сарајева да БиХ доживљава као своју матичну националну државу. Што она према сопственом принципу устројства не може бити, а територијализација додатно потврђује ово.
Кључни проблем политичког Сарајева јесте неразумјевање Дејтонског оквира, у коме суштина лежи у принципу три конститутивна народа, Републици Српској и Федерацији БиХ подијељеној на десет кантона. То је оквир, на који су све три стране под патронатом САД прихватиле 1995. године. Свако поништавање базичних договора, колико год се могли тумачити као базични, уводи БиХ у стање у коме она као држава просто нема легитимитет.
Како држава уопште може бити самоодржива ако се њени унутрашњи процеси покрећу искључиво спољним притиском?
У таквом схватњу околности намећу се логична питања, најједноставније објашњено кроз призму неколико догађаја. На првом мјесту, може ли Уставни суд БиХ са три странца доносити одлуке противне вољи једног народа, какав је случај био са одлукама о проглашењу Дана РС за неуставан, гдје је српски народ јасно исказао противну вољу на референдуму. Потом, примјер је наметање закона о забрани негирања геноцида у Сребреници, које је извршио бивши високи представник Велентин Инцко на крају свог мандата. Фактички је интерценцијом странца наметнут акт којим се криминализује мишљење које постоји доминантно у једном народу, његовом ентитету, институцијама, дискурсу и слично.
Управо су ово примјери гдје се Бошњаци не слажу са Србима, а то се онда немеће као универзално прихватиљ оквир. То у коначници води ка томе да оне институције, па и сама држава, коју би сви требали сматрати својом, код српског народа онемогућује идентификацију. Док се са друге стране јача идентификацију са оним што Срби сматрају својим државним оквиром, односно са Републиком Српском.
У оваквој констелацији односа често су из Сарајева долазиле оптужбе за сецесију, међутим, можда кључно питање више није да ли ће Српска кренути у отцјепљење или успјевати да преживи кризе. Можда је питање да ли ће политичко Сарајево успјети да се прилагоди времену у којем интервенција више није довољна замјена за политички договор? Уколико нема договора и функционалних рјешења, природно је да ће политичку тежину све више добијати они процеси и одлуке који обезбјеђују институционалну и економску функционалност, без обзира на политичке наративе који их прате.
Аутор је студент Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: ОХР
БОНУС ВИДЕО:
