ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Последице Милошевићевог одласка у Книн

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Танјуг/Хина/Марио Стрмотић

Несумњиво, покушано је да се кроз српске медије и пласирање различитих порука учињено оправда, а последице једне одлуке релативизују. Најпре поруком како Борис Милошевић одлази у Книн да ода пошту жртвама. Затим оценом Милорада Пуповца да се тиме ставља „крст на мржњу која доминира у Хрватској и у хрватско-српским односима“. Напослетку и афирмацијом тезе како је лако делити лекције из Београда, посматрајући положај Срба у Хрватској са стране, јер, треба се ставити у њихову кожу!

Међутим, све оно што је пратило овогодишњу државну прославу хрватских домобрана у Книну учинило је да се учињено не може оправдати, а последице релативизовати. Случајно или намерно, догађаји су демантовали сва наведена образложења.

СНАЖНЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОРУКЕ

Прво, председник Хрватске Зоран Милановић јасно је ставио до знања да се ради о прослави победе: „Доћи и славити овде, јер ово је прослава победе, и придружити се Хрватима у прослави није математичка једначина то је архитектура срца.“

Приликом те „величанствене победе“ поред убистава цивила која се броји хиљадама, протерано је близу четврт милиона људи. Највеће етничко чишћење на тлу Европе након Другог светског рата. Иначе, запажено место на листи најмасовнијих етничких чишћења током Другог светског рата заузима НДХ.

Манифестација, дакле, није комеморација или парастос, већ има врло јасан карактер са снажном политичком поруком и жељом да се „Олуја“ уреже у колективно сећање као једна од најсветлијих тачака хрватске историје. За тим иде и целокупан „историјски оквир“ којим се образлаже зашто је до „Олује“ дошло и контекст ко је кривац за сукоб.

Друго, новински наслов „Близу Пленковића: Први пут представник Срба на прослави Олује“ (Радио Спутњик, 05. августа 2020.) најбоље описује колико је улога Милошевића у свему овоме оријентисана ка стављању „крста на мржњу“. Милошевић није „поред Пленковића“, већ „близу Пленковића“. Вероватно седе ближе један другом на седницама Владе, а у Книну се представник Срба нашао тамо где му протоколарно место и припада као потпредседнику овог органа.

Када се „ставља крст на мржњу“ политичка порука иде испред протокола, спремност да се чине уступци мора бити показана на симболичком нивоу, некада и више него у званичним саопштењима. Хрватски премијер је ту ствар оставио свом другом потпредседнику, Томи Медведу. Историјска помирења не договарају потпредседници, нити се то чини далеко од „централне бине“, две недеље касније.

Треће, када је већ реч о двојици потпредседника, могуће је да ће кренути по српским селима у којима ни дан-данас нема струје и воде. Јер, иако су исте ове две политичке странке, ХДЗ и СДСС, још 2004. године договориле „стварање услова за повратак“, што је укључивало и реелектрификацију и обухватило скоро десет хиљада домаћинстава, то се још увек није десило, те осамдесетак села живи без струје, као пре једног века.

Јасна је намера да се одуговлачењем онемогућава масовнији повратак прогнаног становништва, али није јасно шта су и како радили политички представници Срба свих тих година.

У реду, лако је из Београда делити лекције, треба бити опрезан у давању оцена када се ради о неким тешким политичким темама и када је лако уочљиво да су појединци изложени жестоком притиску. Али, овде је у питању електрификација, па још и обавеза договорена у споразуму, а што није завршено. Како ће сада решавати „тешка политичка питања“ политичари који деценију и по не могу осигурати елементарну ствар, за коју нису нужне милијарде из евро-фондова, нити доношење посебних великих стратегија?

О чему се ту ради? Каква је то политика?

ПОГОРШАНА ПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ

Што је нуђено више објашњења у прилог одлуци да се заједно са хрватским руководством „прослави Олуја“, то су изношене све спорније ствари, које управо сведоче да је положај Срба у Хрватској данас једнако незавидан и сложен као што је и био, упркос томе што је рат завршен пре четврт века, а Хрватска у међувремену постала чланица ЕУ.

Чак ни чланство, чак ни „европске вредности“, чак ни сви ти „милиони и вишегодишњи финансијски оквири“ из Брисела нису помогли да се заврши реелектрификација, што је најбоља илустрација свега. И то је својеврсни доказ да несрећни одлазак Бориса Милошевића нема никакве везе са било чим што је јавно саопштено.

Са једне стране, тај одлазак је највероватније био услов да се СДСС поново нађе у власти. А без власти, мањинске партије, у систему који је широко прихваћен у целој југоисточној Европи, не могу преживети, не могу вршити своју функцију, оправдати разлог постојања. Тако је другде, тако је и у Хрватској. Тако је и са странкама мањина у Србији, тако је и са странкама Срба у окружењу.

Да ли је одлазак у Книн био вредан останка у власти? Процена СДСС била је да јесте. Колико је та процена исправна показаће време. Исто као што ће време показати колико су се ту појединци руководили својим, колико страначким, а колико неким ширим интересима. Са друге стране, овим кораком се у свим будућим разговорима између Загреба и Београда „лоптица пребацује у српско двориште“. Списак „хрватских услова“ испостављен Београду, а чије неиспуњавање може бити и формална препрека даљим интеграцијама Србије у ЕУ, добро је познат.

Покушај да се томе „контрира“ са питањем лошег положаја Срба у Хрватској сада је амортизован, јер, како то Београд може покретати ову тему, ако то не чине политички представници Срба у самој Хрватској!? У том билатералном формату преговарачка позиција Србије сада је погоршана, Пленковићев потез је врло лукав и овим маневром је СДСС практично супротстављен званичном Београду. И ово је, заправо, најкритичније за будућност српско-хрватских односа.

У том контексту се учињено не може оправдати, нити се последице могу релативизовати. Чак и ако се „унутрашња потреба“ у Хрватској, која се тиче даљег укорењивања „историјске истине“, како је Пленковић у обраћању нацији подвукао да је „Олуја била правно легитимна, војно неизбежна и политички нужна“, стави са стране (што је у политичкој пракси немогуће, али се овде наводи хипотетички), оно што се одиграло у Книну дугорочно ће оптеретити односе у будућности.

Једноставно, изгубљено је поверење у искреност намера, које ионако није било на високом нивоу. Медијска халабука, објашњења и образложења, много приче о помирењу и сличном ту не могу ништа променити. Милорад Пуповац је у праву када каже да се овако „ставља крст“. Да, крст се ставља, само не на мржњу, већ на било какво суштинско и садржинско отопљавање и поспешивање хрватско-српских односа.

standard.rs, sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.