ДЕСИМИР ЋИРОВИЋ: Радости недостојног Десимира

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: vostok.rs

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!
Знам ја да сам недостојан. Не требају мени никави online коментари од људи, а ни од ботова, ал` да ми на то укаже полицајац , уживо, и то испред саме црквене порте, на празник највеће радости, е то може да заболи.
Постио сам примерно и спрам себе самог колико сам могао. Уздржавао се од јела, злих помисли, смиривао се,  падао и устајао.  Молио се и за мене недостојног да се нађе какво место са пуном вером у Милост Божију и опраштање грехова. Добро сам у себи проверио све разлоге, нигде не нађох ни инат ни пркос према санитарној ситуацији у земљи. Страх ме од умирања без васкрса, страх ме од болести, телесних и духовних, страх ме искушења, плашим се злобе и моје и туђе. Закључих да треба да одем по лек души мојој тако напаћеној разним смутњама са надом у излечење и живот вечни.  Проверим да нисам у прелести и да не радим више него што од мене тражи патријарх, владика, свештенство и нигде не нађем забране онима који могу да дођу. Ломим се шта је царево, а шта је Божије. Прочитам допис синдиката полицаје у коме стоји да неће ником бранити уставом загарантовано право. Консултујем се са ученијим, паметнијим и духовнијим од мене и закључим да ми се ваља причестити. Помислим, како је ипак, добро што живим у Србији, а поготово у Чачку где постоји велик духовна саборност нас лаика. Решим да одем, готово кријући, да се причестим, да после тога никог о томе не обавештавам, исто онако, тајно, како су радили и моји преци у комунизму. Имам и неке своје интимне разлоге, поштовање према светињи која ми даје смисао животу…
И поред свега тога мало калкулантски закључим да не треба да водим децу са собом, нити  да супрузи сугеришем било шта у вези њеног чврстог става да је она све разумела да треба да остане код куће. Добијем благослов и од жене  и од породице…
…и тако,
Кренем данас на Васкрс да се причестим, као што су то веквима радили моји преци. На бицикли и са маском на лицу, двадесетак минута пре литургије како бих смирен дочекао молитве. Помолим се за пут и то први пут онако од срца за овако кратако растојање,  Испред мене полицајац, исто на бицикли, лагано он, лагано ја. Рекох нема потребе да га претицањем саблажњавам! Стигнем до семафора испред саме порте. Светло црвено, не могу даље. Испред улаза у порту полицајац са маском прича са цивилом у масци истог модела. Полцајац на бицикли испред мене чека зелено светло. Све по прописима. Ја у колони и даље иза њега. Интервентно полицијско ауто прође, ја се спустих са бицикле и прекрстим као што су то радили моји преци вековима пре мене. Интервентно ауто се врати и изађе полицајац у униформи. Пита ме да ли имам дозволу за кретање. Кажем  да немам. Тражи личну карту. Ја му је пружам.
– Где си кренуо?
– У Цркву.
-Је ли? Ти би у цркву, а је не могу!
Ћутим, чудећи се ко му је то забранио, припремам се за причест свестан да не смем да  се препирем, бивам смирен и даље сигуран да ће ми узети податке и пустити.
-Шта ћеш у цркви?
– Да се причестим.
-Шта си ти, нешто боље од мене?
Ћутим снисходљиво да не бих ни провоцирао ни саблажњивао, и дање се надам у право на причест.
-Ајде кући док те нисам уписао!
Ја се збуних. Не знам куд бих. Ако кренем да се расправљам нит` ћу се причестити нит` је кад шут имао шансе са рогатим. Понизно се окренух и кући се вратих недостојан да се причестим и повијеног репа. Сваку помисао о некој комбинацији да преварим полицију сам одмах сасекао у корену зато што то не би приличило данашњем дану.
Све ово ме је учинило да двојако гледам на ситуацију у којој сам се нашао. Као прво савест ми је мирна. Покушао сам на мој начин и да се причестим и да државу испоштујем. Није тако могло, ипак су то две столице. Државне институције су ме у томе спречиле. Као друго савест ми није мирна јер нисма могао да Богу дам Божије и плашим се да нисам изабрао погрешну столицу.
Друге сам увек тешио речима –  има ко зна зашта је то добро, па ћу и себе иако ја сам не видим ничега доброга у овоме.
Данас је најрадосниј дан  и ништа ми не може покварити расположење  и личну и породичну срећу што могу да учествујем у таковј свечаности. Овога пута сам био недостојан за причест, није крај света биће још прилика и надам се да ћу постати достојан и да ћу имати овакву вољу и снагу и молитвеност духа. Полицајцу који ме је вратио од срца хвала на свему што је учинио за мене и што ми је указао на моју маленкост.
У међувремену сазнадох за много мојих пријатеља и родбине који су се данас, ипак, причестили и због њих сам срећан. И раније сам зноа да не припадам тој малобројној духовној елити, ништа ново. Знам  да ће ме они поменути у својим молитвама. Има ко! Махом су то биле сеоске цркве што ме опет увери да су сељаци и даље једини слободни, као и њихови преци вековима пре нас. Није касно ни за мене да, као што су и моји преци вековима пре мене били,  сељак будем. Вреди!
Сазнадох да има и добрих људи који су као ја недостојан враћени испред порте, па ме и то учини спокојнијим јер помисао да се такво нешто могло десити само мени би била баш тешко за поднети.
О цару и држави која таквог цара има, која се узда у лични ауторитет, а без наде у Бога, више у неким цивилно лаичким ситуацијама
Од срца, пуног радости, свима :
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
sistemija.blogspot.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.