Десимир Ћировић: Методологија митологије

Драги моји бивши спин-мајстори,
Сад је чак и за истину касно, а ви још покушавате застарелом методологијом. Док вам се заврти теза, промени се оперативни систем. Остане мишљење да виси, па тражи компатибилну публику.

Гледам старе магове како се губе више у времену него у простору. Студио су нашли. Епоха им је промакла. Публици која се још није апдејтовала објашњавају како на факултетима предају примену вештачке интелигенције у медијским манипулацијама. Тезе спремју промтовањем.

Катедра за накнадну памет. Изборни предмет: „Као што сам говорио“. Јесте, говорио си. Само не то, не тада и не онима којима је требало.

Све је изгубљено. Следи хаос. Велике силе одлучују о свему. Народ ништа не може, нарочито ако већ јесте. Суверенизам није могућ чак ни у обарању сопствене власти. Мора да му се одобри са вишег нивоа приступа.

Нови људи су криви јер руше стари систем, који би ионако пао сам од себе. Систем није ваљао, мада је ваљао док су они објашњавали да не ваља, а сад нарочито не ваља што га руше људи који нису сачекали објашњење како се то не може.

Какав спектакл контрадикторности и конфузије. Промашени темпо, терминологија и публика, али продукција стабилна. Све je тако октобар 2024. Још мало па ће гостовање моћи да се репризира унапред.

Само сад „Гори живот“. Па „Срећни нељуди“. Између дневник, да гледалац види докле се стигло са заплетом који гледа већ тридесет година.

Браћо, док ви дочекате следећу репризу, у Таковској 10 ће већ бити Музеј жртава манипулације. Ваши наступи вртеће се у сталној поставци.

За то време на мрежама се већ смирује завршени рат. Мислим, прва одсудна битка је готова, а маторци још испаљују ненавођене пројектиле. Па где падне. У почетку смешно, онда јадно, па и опасно кад видиш да су изгубили везу са тереном, а нису са артиљеријом.

Ко је овде у облацима? Деца бар знају на ком су серверу.

Ако нам је то водећа национална интелигенција, каква ли је тек компрадорска, која је у међувремену остала и без финансијских инјекција? Ни у матичном предузећу више не цвета цвеће. Спрема се ратни буџет.  Неко ће  немоћ морати да шири волонтерски.

Прву битку, на општу затеченост стручне јавности и без икаквих консултација са истом, добили потпуни аматери. Мислим, несвршени професионалци.

Деци било жао да гледају своје маторе. Годинама седимо пред екранима, чекамо да неко озбиљан објасни колико смо немоћни, па онда ту немоћ преносимо на потомство као једину поуздану породичну имовину. Деца нас мало слушала, мало играла стратегије. Онда повезала оно што знају са новим моделима вештачке интелигенције.

Овде већ прелазим на митолошку документацију. У њој имам потпун увид.

Истренирали сопствени LLM за обарање власти. Убацили тридесет година наших пораза, модел тражио да се прошири контекст. Додали искуства опозиције, јавио да има превише понављања. Избацили ауторитете, ослободили меморију.

Неколико тестова on-site. Разрада негативних сценарија, граничних случајева, stress testing, fault injection. Па failover, да виде шта преузима кад нешто откаже. За happy path нису губили време. Тај сценарио овде нико није умео да репродукује.

Мало исправки. И удри.

Ми смо мислили да се играју. И јесу. Само што је власт у међувремену постала последњи ниво.

На листу ставили 250 непознатих имена. Без ауторитета. Ауторитет заузима много простора. Рачунам да је оних који су све то осмислили и повезали било 2.500. Чисто да се уклопе у динамику бројева.

Иза њих, у мојој епској рачуници, 25.000 људи. Контролори, мобилни тимови, обичан свет који је морао физички да стигне тамо где се држава годинама правила да већ постоји. Роботизација још није на том нивоу. Биће, не секирајте се. Засад не може све дигитално. Неко мора да стоји поред кутије.

Ту су се једино ускладили са застарелим системом. Да се при пуштању нове верзије сачува континуитет и испоштује backward compatibility. Стари систем још тражи човека као периферни уређај.

На улице извели 250.000, а на биралишта 2.500.000 људи.

Бројке наводим да мит има архитектуру. Не можеш баш све да оставиш гуслару да скалира према потреби.

А са друге стране неман. Полиција, војска, медији, службе, криминалци, чак и професионални навијачи. Толико глава да је и аждаја тражила организациону шему.

Деца јој нису одсекла главе. Променила су јој статус у систему. Аждаја наставила да бљује ватру, али јој на екрану пише: немате овлашћење.

Режим сторниран.

Сваки сценарио који је покушао већ покривен. Чак и хаос. Нарочито хаос, јер га је стари систем годинама пуштао у продукцију без већих измена.

На мрежи неколико наизглед аматерских налога ради бот-аналитику. Уоче ко је пустио поруку, ко је преузео, где треба да изазове страх. Онда крене масовна покривалица. Хумором.

Док режимски киклоп намести око да нас престраши, већ му нацртали наочаре.

Хорор-комедија. Свако може да бира жанр, али продуцент више не контролише публику. Професионални утеривач страха први пут се плаши да ће бити смешан. Није за то обучаван. У уговору за главну улогу пише да се други морају плашити њега.

Шта ће сад редитељ? Даје му простор за глумачку импровизацију. Нека одигра по своме. Човек изађе из сценарија, али остане у кадру. Најскупља врста слободе: продуцент плаћа, публика монтира.

Тврдим да у завршници ове прве битке студенти могу да оставе само аматере волонтере. Неколико сати њиховог дигиталног рада дневно покрива оно што је стари режим имплементирао, обучавао и плаћао годинама. Док професионалац сачека одобрење за објаву, аматер га већ обрадио и отишао да подгреје ручак. Махом жене, нарочито итровертне.

Није поштено према уложеним средствима.

Морам да одам признање и јавним, препознатљивим лицима. Нико није хтео да својим ауторитетом поквари право народу да преузме државотворност. Толико су се уздржавали да је понекад изгледало као да их нема.

Чак се ни црквени клир није мешао. Испоштовао директну вертикалу. Народ се обратио, помоћ стигла, земаљско посредовање овог пута није било неопходно. Небо привремено омогућило директан приступ. Без заказивања преко кабинета.

Без популарних ликова, без својих медија, без интелектуалног пантеона и без јавно пријављеног Олимпа. Сами. А чим кажеш сами, појави се неко да објасни ко им је све помогао.

Па нека је.

Нека се сутра и утврди да их је инструирало двадесет пет службеника страних служби, сваки из друге службе, укључујући и оне које међусобно не разговарају. Неко је ипак морао да организује 25.000 људи, устане пре зоре, издржи претње и остане до краја бројања.

Оператива је њихова. Ту победу не може да преузме ни инструктор лично.

Чиста тактика. Чак и без стратегије, ако под стратегијом подразумевамо документ који прво мора да одобри човек који никад није доступан. За сваки проблем имали следећи потез. Ми смо за сваки потез имали претходно историјско искуство због којег га не треба повући.

Одоше деца право у мит, пре него што је комисија установила јесу ли довољно зрела за политику.

Шта год после урадили, ту прву битку неће моћи да одраде други уместо њих. Могу само да је накнадно воде. Већ има заинтересованих војсковођа.

Нама који смо имали част да будемо међу тих 25.000, њихова продужена рука на терену, остаје извесна забринутост. Хоће ли у следећој верзији промене моћи да нас замене роботи? Мени је ово први пут да сам се осетио политички корисним. Не бих баш одмах да постанем legacy подршка.

Да не испадне како превише фантазирам, дозволићу и могућност да је тој инфантилности помогла виша сила. На крају крајева, неко је морао да им сачува уверење да има смисла покушавати, поред толиких одраслих људи.

Сад кад је модел истрениран, очекујем локализације наше верзије по региону. Исти основни проблем, слични системи, мало разлика у језику и службеним празницима. Регионалне аждаје већ проверавају да ли су им студенти на размени.

Мотри ли ко на бугарске студенте?

Нисмо, наравно, мали. Знамо да се обарањем власти не завршава посао. Ову победу државотворне свести покушаће да преузму реални чиниоци моћи, традиционално добро организовани на терену. Они умеју да сачекају да се заврши епопеја, па донесу записник на потпис.

Како већ неко рече, сваки песимиста ће на довољно дугом историјском року доћи по своје. Пропадне царство, изневери јунак, наследници продају ватру. Може човек мирно да чека и скупља потврде.

Оптимиста је незгоднији. Он стално нешто предузима, па одлаже тренутак кад ће песимиста бити у праву. Најгори међу оптимистима још направе мит. После их буде срамота сопственог заноса, али касно. Неко млађи је већ прочитао и схватио озбиљно.

Ово је мој мали допринос том проблему.

П. С.
Док чекамо резултате какви следују друштву после деценија пропадања, оставио бих макар једну верзију приче у којој смо могли нешто да урадимо. Можда нам затреба и пре него што завршимо проверу свих разлога због којих нисмо могли.