ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Политичка реалност у БиХ у очима једног путописца

ИСКРА на Фејсбуку

Бања Лука (Фото: standard.rs)

Путописци са западних страна одувек су радо и радознало шпартали Балканом или, како се некада говорило, „Европском Турском“. Њихови путописни извештаји и сведочења спадају међу најзначајније изворе података о приликама и животу онога дела Европе који се увек сматрао нечим полустраним и другачијим, онеспокојавајућим, али и изазовним другим Ја. Није се могло отворено порећи да је у античкој Хелади, дакле на Балкану, била једна од колевки европске цивилизације, али ни пренебрегнути реалност и последице њене вишевековне одвојености од хришћанске Европе османским зидом и исламским забраном.

Као гранична и вишеструко сложена провинција, Босна и Херцеговина је, поготово у прекретном XIX веку, била посебно привлачна дестинација путника са Запада. У зависности од земље из које су долазили, стручног образовања и професионалног интересовања, као и политичких намера, идеолошких наочара и личних особина, а и списатељског дара, путописци су састављали извештаје који су се по много чему разликовали, али сви, без разлике, били на одређени начин занимљиви и сазнајно корисни.

Штавише, у свима се, мање или више, огледала, односно пробијала стварност Босне и Херцеговине, неретко и независно од ауторске позиције, намере и намене написаног, што им, као изворима за упознавање са непатвореном прошлошћу, прибавља изузетан значај. Из путописних фрагмената могуће је склопити веродостојан мозаик земље и људи, како у хоризонталним пресецима тако и у трансисторијској вертикали босанскохерцеговачке повесне судбине.

У предговору чувеном путопису британског археолога Артура Џона Еванса (1851-1941) Пјешке кроз Босну и Херцеговину током устанка августа и септембра 1875 ( Лондон, 1877; превод – Сарајево, 1973), Милорад Екмечић је разложно констатовао: „Својим дјелом Еванс је стао да загријава британску јавност за источно питање с оне стране којој оно до тада никада није приступало – са стране националних покрета и права балканских народа на ослобођење. Додуше, то је учинио несвјесно и без изричите воље, остављајући међу својим оцјенама простора британском читаоцу да сам нађе неко ново рјешење. Он је сам консеквентно остајао на британским званичним позицијама, којима је још покушао дати и једно узвишено тумачење из прве руке и са лица мјеста“.

Тако је Евансово брижљиво сачињено и садржински разуђено дело постало незаобилазно врело за упознавање са стањем у Босни и Херцеговини у време кад је он у њој боравио. Еванса и његовог путописа, а и Екмечићевог запажањa, сетио сам се читајући једно савремено сведочење са путовања по Босни и Херцеговини.

ПУТОПИС „КРОЗ БАЛКАН“
На прилично популарном и посећиваном порталу Противудар (CounterPunch) већ неколико недеља у наставцима се објављује путопис „Кроз Балкан“ Метјуа Стивенсона, познатог америчког новинара и публицисте настањеног у Швајцарској. Стивенсон је аутор већег броја књига и огледа, у тематском распону од политичке аналитике до путописа, као и документарних телевизијских емисија и видео-записа. Последњи наставци, објављени током децембра, односе се на ауторово кретање кроз Босну, конкретно од Загреба, преко Бањалуке, до Сарајева. Стивенсону Босна и Херцеговина није terra incognita. Одрастао је у породици у којој се читао Андрић, а На Дрини ћуприја му је била прва прочитана књига о земљи коју је, као млад, посетио још седамдесетих година прошлог века.

Може се, у целини, рећи да овај путник који Босну и Херцеговину не походи само да би је поново видео, већ о виђеном и известио, не долази са неком изразитом тенденциозном намером, али и да у менталном пртљагу носи многе стереотипне предрасуде, док су му сазнајне и вредносне координате детерминисане „политички коректним“ односом на Западу према земљи у којој је у првој половини деведесетих вођен суров међуетнички грађански рат, са елементима верског сукоба.

Поред тога, најсвежија лектира у вези са Босном и Херцеговином му је књига Кристофера Бенета, Директора Фондације за заштиту историјског наслеђа у Сарајеву и ранијег званичника у Канцеларији високог представника (OHR) Парализован мир у Босни (2016), коју је читаоцима свесрдно препоручио нико други до Педи Ешдаун. Стивенсон се поуздаје у Бенетову дијагнозу друштвених и политичких прилика у БиХ, па га цитира: „Босна није самоодржива демократија, а политички систем исто је онако вероломан и затрован као што је то био и пре избијања непријатељстава… Главна слабост изборног система у Босни јесте у томе што кандидат, да би добио изборе, треба да освоји гласове искључиво једне етно-националне групе“.

Навођење је оправдано, Бенет је у праву, али само до постављања питања зашто је то тако и одговора који он на њега даје. Кад, рецимо, Ненад Кецмановић проговори о „немогућој држави“, онда је то израз великосрпског хегемонизма и потенцијалног сепаратизма. А Бенет се, видимо, с њиме слаже у дијагнози, само што другачије тумачи етиологију болести и залаже се за терапију у складу са супротстављеном ешдауновском школом политичке медицине.

Пошто Стивенсон не иде даље од навода, без коментара, добро је што као полазиште и теоријски ослонац цитира Бенетову констатацију. То је својеврсни херменеутички кључ за разумевање порука његовог путописа који, ван ауторове намере (а можда и не баш сасвим ван ње?) у координатама стереотипне, „политички коректне“, црно-беле и једностране рационализације сложене стварности Босне и Херцеговине, саопштава важне елементе истине о њој.

Већ описујући своје путовање од Загреба до Бањалуке, наш путописац казује да је  аутобус био пун босанских Срба, „можда најневољенијег народа на Балкану“. Затим, у складу са истом пројекцијом, говори како је, на путу до бањалучке железничке станице, прошао поред скупине људи „који су сви носили кожне јакне, пушили и пили пиво из конзерви и грејали се на нечему што је изгледало као запаљени контејнер. Ја сам њима сигурно личио на хашког истражитеља, а они мени на осумњичене које би са хладноће требало стрпати на топло“. Искрено, али и помало опсесивно, зар не?

У возу је, наставља, на располагању имао готово цео вагон, јер тог зимског поподнева, све у свему, није било више од „пола туцета“ путника. У купеу је наставио са читањем Бенетове књиге која му је помогла да објасни тако мали број путника на линији Бањалука – Сарајево. „Сама та линија је разлог. Две стране се не мешају радо“. Опет тачно, али зашто? Путописац на таква питања није дужан да одговара и боље је што то не покушава да учини, поготово следећи Бенета. Од њега је довољан снимак ситуације. Хвала му на томе!

Боравак у Сарајеву, које приказује у претежно сивим тоновима, Стивенсон проткива реминисценцијама на даљу прошлост, убиство Франца Фердинанда, при чему напомиње да је престолонаследник у згради Већнице попио чај после првог покушаја атентата, а да су Срби у последњем рату то здање „до темеља спалили“, као и да је у једном њеном крилу  направљена реплика суднице Хашког трибунала…, да би потом навео текст са спомен плоче, са податком о томе да је само у једном дану 3.777 граната испаљено на град са околних брда, онда обилази „Сарајевску ружу“, подсећа нас на Маркале, као потврђено српски злочин који је прелио чашу… Водич му је млади дипломирани историчар, чији је отац погинуо негде код Горажда, а који на питање има ли иједног пријатеља међу Србима, после кратког размишљања одговара одречно.

Све је, дакле, о Сарајеву предочено у складу са „политички коректним“ наративом о граду мученику и Србима као виновницима његове трагедије. Слика је веродостојна, једнобојна и суморна… Без питања зашто? Али, ово је ипак само путопис.

СТИВЕНСОНОВА ДИЛЕМА
Ни аутору, међутим, све као да не делује сасвим убедљиво, па, уз верзију гранатирања Маркала коју саопштава Дејвид Род, аутор утицајне књиге о Сребреници Завршница. Издаја и пад Сребренице – најгори масакр у Европи после Другог светског рата (1997), наводи и верзију Дајане Џонстон, уз опаску да се „сви баш не слажу са тако праволинијским објашњењем“ какво је Родово. Џонстонова закључује, а Стивенсон цитира, да је после трагичне погибије цивила на пијаци „НАТО почео да бомбардује српске положаје и ефективно ушао у рат на страни Муслимана“.

Следи путопишчево размишљање које вреди пренети: „Стојећи на пијаци неких 24 година после напада, немам начина да утврдим које је приказивање историје исправно. Али оно што ми је било јасно јесте да се у већини казивања о југословенским ратовима, кривица приписује Србима, од 1918. до 1999, и надаље: Срби су изазвали Први светски рат, скрпили Југославију и њен први Устав, изазвали рат са Хитлеровом Немачком, нарушили осетљиву равнотежу Титове Југославије, агресивно 1992. тражили рат са Хрватском и БиХ и, најзад, покушали да очисте Косово од његовог муслиманског становништва“.

Стивенсон, затим, износи своју дилему. Чак и да је наведени доследни антисрпски наратив исправно тумачење историје, запажа се одсуство нијансиранијег разумевања настанка и пропасти Југославије, а Србија се гура у положај државе парије, слично Немачкој после Првог светског рата. Ово је, примећује путописац, који престаје да буде само то, енглеским и француским политичарима помогло да поново победе на изборима двадесетих година, али је и припремило терен за ратна сукобљавања, почевши од тридесетих.

И, ево закључка о коме би они којима се вероватно допада начин „политички коректног“ приказивања скорашње (незавршене) прошлости и стања у БиХ, требало озбиљно да размисле: „Оно што сам научио током својих путовања Балканом јесте да је мало оних који су заинтересовани за истину и помирење. Уместо тога, погодило ме је сазнање да је циљ многих штабова да се ратна кривица употреби против Срба, као инструмент у грађењу своје нације, ма колико то ризично било“.

Да је ово написао неки српски политиколог или, рецимо, руски научник, лако би се класирало у регистар великосрпске идеологије и доктрине. Овако, као пропламсај савести и здравог разума у „политички коректном“ путопису једног Американца, лишеног икакве посебне наклоности према прокаженим Србима, морало би зазвучати као озбиљно упозорење да сакросантне опсене и идеолошке конструкције не могу вечно прекривати лице стварности и потискивати га ван предела друштвених и политичких реалности.

Јаросно, заслепљено сатанизовање Нобеловог комитета и проглашавање Петера Хандкеа за persona non grata у БиХ, чему смо сведоци последњих дана, нису охрабрујући знаци. Лако ћемо за  Шведску академију и за Хандкеа, али шта ћемо са једним Стивенсоном, и све бројнијим „Стивенсонима“ који почињу да схватају, али и да говоре и пишу… Хоће ли им се свима забранити улазак у лепу и традиционално гостољубиву европску земљу Босну?

standard.rs, Све о Српској

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.