Дарко Танасковић: Баук „трећег ентитета“ над БиХ

После грознице коју је недавно у (да ли само?) политичком Сарајеву и на још понекој страни изазвао баук „српског света“, ових дана влада права хистерија пред страшилом „трећег (хрватског) ентитета“.

Непосредан повод за позивање на узбуну дошао је из Загреба, са манифестације TradFest, међународног фестивала који окупља конзервативне лидере, интелектуалце и активисте из Хрватске и иностранства, а који је после симптоматичне шестогодишње паузе поново уприличен у Загребу. Организатор је била udruga Vigilare, са неким идеолошки сродним организацијама, а тема овогодишњег окупљања била је „Пад либерализма и успон кршћанских нација“.

Током дводневног програма учесници су у хотелу „Дубровник“ расправљали о кључним политичким и друштвеним питањима, са тежиштем на глобалним променама, међународном положају Хрватске и проблематици уређења Босне и Херцеговине. Скуп је отворен молитвом и уводним обраћањем врхбосанског надбискупа „у миру“, кардинала Винка Пуљића који је нагласио значај вере и идентитета пред савременим изазовима света.

Први дан фестивала био је највећим делом посвећен променама у политици САД од избора Доналда Трампа за председника и тумачењу, у конзервативном кључу, утицаја измењене америчке линије наступања на глобалне геополитичке процесе, а посебно на стање у Европи и одраза те нове ситуације на Хрватску.

Нова мапа

Највећу пажњу изазвала је дебата вођена другог дана фестивала, у оквиру панела насловљеног „Босна и Херцеговина: неуспела држава и нужност трећег, хрватског ентитета“. Тему „трећег ентитета“ отворио је гост из САД Џејмс Џеј Карафано, виши саветник председника фондације Heritage (видно заступљене на овом загребачком скупу ултраконзервативаца), који је, поред осталог изјавио:

„У новим глобалним околностима централизована и хомогена БиХ неће заживети, а Хрватска има веома добру позицију. Не мислим да су САД против идеје о хрватском ентитету. САД желе локална решења која долазе од локалних политичких лидера, које онда могу подржати“.

Замисао „трећег ентитета“ конкретизовао је и у виду својеврсног меморандума представио др Иван Пепић, доцент на Свеучилишту обране и сигурности „Др Фрањо Туђман“, који је представио карту поделе БиХ на три, односно четири федералне јединице: Републику Српску, Хрватску републику, Бошњачко-муслиманску републику и Дистрикт Брчко.

„Croat Republic“ на Пепићевој мапи обележена је црвеном бојом (свака асоцијација на „Црвену Хрватску“ је, наравно, злонамерна), а обухвата Западну Херцеговину и простор око Мостара, као и две територијално одвојене енклаве у средњој Босни и Посавини. Пепић је истакао да би овакав модел са три федералне јединице могао обезбедити равноправност конститутивних народа, као што је то случај у Белгији.

Занимљиво је његово образложење предности оваквог „преустроја“ БиХ за сва три конститутивна народа – Бошњацима би оно отклонило страхове од било каквог сепаратизма, Србима би потврдило коначну прихваћеност и конститутивност Републике Српске, а Хрватима омогућило да се у заједничкој, федерално уређеној држави осећају равноправним, што сада није случај.

Чак је и кардинал Пуљић, који се либио давања изричито политичких оцена, али јесте нагласио неповољан положај Хрвата у дејтонској творевини и заложио се за његово поправљање, поменуо потребу да се учврсти босанскохерцеговачки „троножац“, како би се на њему удобније седело.

„Тако се шаљу поруке бошњачким политичким представницима који би могли разумјети да с три федералне јединице престаје политика сепаратизма, а српским политичким представницима да је ентитет Република Српска трајна категорија и коначно Хрватима се шаље порука да је БиХ такођер њихова“, резимирао је мотиве за предлагање „трећег ентитета“ млађани знанственик са Свеучилишта знаковитог имена.

У расправи која је вођена о идеји „трећег ентитета“ испољен је висок степен сагласности учесника о томе да би његово стварање могло донети равноправност хрватском народу и битно допринети разрешењу перманентне кризе у „неуспелој држави“.

Преуређење БиХ

Иако TradFest свакако није неки непосредно претерано утицајан политички форум, чињеница да је на њему под Сљеменом изричито формулисан пројекат стварања „трећег ентитета“, и то у присуству и уз активно учешће неколиких америчких конзервативаца блиских круговима око америчког председника, изазвала је велико узбуђење и бурна негативна реаговања у Сарајеву.

Лансирање модела трочлане федерације доживљено је, с једне стране, као нимало безазлен наговештај да Хрвати у БиХ, али и у Хрватској, од давнашње идеје „трећег ентитета“ нису одустали и да оцењују како би је у садашњој конфузној и турбулентној општој и регионалној ситуацији било сврсисходно актуелизовати на до сада најексплицитнији начин, док је, с друге стране, као можда и злослутнији и већма забрињавајући знак, протумачено могуће америчко разумевање за предложено уставно преуређење БиХ.

Американци су укинули санкције Додику и његовој дружини, а сад се још и позитивно изјашљавају о „трећем ентитету“! Све горе од горега! Уследиле су, наравно, очекиване, али овога пута и изразито оштре реакције, јер бошњачки политички представници нису разумели благотворност идеје о „трећем ентитету“ онако како је то, додуше у кондиционалу, претпоставио др Пепић.

Придружили су им се и узбуђени гласови са (наводно) либералне глобалистичке хрватске левице, са подокусом дубинских засада комунистичког интернационализма и југоносталгије.

Први се огласио заступник бошњачке мањине у Хрватској Армин Хоџић, коме су изворни кривци за овај хрватски искорак, наравно, Додик и великосрпска политика: „Скандалозан је овај наслов и цијели панел који носи наслов ‘Неуспјела БиХ и нужност трећег ентитета’ јер је то по први пут у Хрватској увођење тог наратива на мала врата који долази прије свега од Милорада Додика и великосрпске политике“.

Да ли ће оваквим, папагајски издресираним понављачким умовима икада пасти на памет да би заправо неку узрочну улогу у свему овоме могла играти и тврдоглава „великобосанска“ политичка логика?

Конаковићева реакција

Министар спољних/вањских послова БиХ Елмедин Конаковић, на свој препознатљив претенциозан и нехајан начин, јавно се потцењивачки изјаснио и о скупу у Загребу, а и о идеји о стварању „трећег ентитета“, чију је реализацију оценио као немогућу, исто онолико колико су то, како је нагласио, претензије на унитаризацију државе или пак сецесија од ње.

Јасно је да се многима, првенствено међу Србима и Хрватима, успостављање овакве реторичке симетрије између трију „деструктивних“ тежњи неће учинити уверљиво, а ни искрено, јер је управо пузајућа и систематска централизација државе која се спроводи уз помоћ проблематичних актера из међународне заједнице, главни повод њиховог националног незадовољства.

Уосталом, и сâм Конаковић није одолео да јавности не повери своју интиму, да је он свим срцем за БиХ као грађанску државу, али да је ова дејтонским устројством онемогућена. Па кад не може по ономе што у Дејтонском споразуму пише, ваља покуша(ва)ти бескрупулозним наметањем инструмената насталих његовом „креативном“ интерпретацијом.

Из Конаковићеве странке „Народ и правда“ елитистички је незнавенима поручено, између осталог: „Потпуно смо свјесни да политичку борбу на тој разини не могу сви пратити и то се јасно види по реакцијама оних који су, након скупа удруге грађана из Загреба ‘трећи ентитет‘ доживјели као готову ствар. Такви раде на слуђивању народа ширењем страха и панике поткопавајући снагу државе и народа“.

Но, без обзира на овакав фингирани однос „одозго“, Министарство спољних послова БиХ упутило је протестну ноту Хрватској, у којој, поред осталог, стоји да је ова конференција одржана у организацији цивилног сектора, али уз представнике власти Хрватске.

„Министарство указује да су током наведеног догађаја изнијети ставови који имплицирају тежње ка промјенама уставног уређења БиХ, што сматра недопустивим и супротним њеном уставном поретку“, наводи се даље у ноти. Истиче се да БиХ „остаје чврсто опредијељена заштити свог суверенитета и територијалног интегритета и да сматра да овакве поруке не доприносе добросусједским односима нити међусобном повјерењу“ и оцењује се да су „грађани БиХ узнемирени и забринути изјавама изнијетим током конференције“.

Очекује се званична реакција надлежних институција Хрватске, укључујући јасно ограђивање од ставова изнетих на конференцији, уз рутинску напомену да БиХ остаје посвећена европским и евроатлантским интеграцијама.

Министарство спољних послова БиХ упутило је протестну ноту Хрватској

Кад то не би било излишно, потписника ноте Конаковића било би оправдано питати зашто његово (а уистину и јесте његово, а не босанскохерцеговачко) министарство налази за сходно да службеним путем реагује на појаву коју је он лично јавно оценио као безначајну и недостојну већег занимања, па још очекује да се Министарство вањских послова Хрватске јасно вредносно одреди према ставовима изнетим на једном маргиналном фестивалу.

Уопште, има ли Конаковићево министарство легитимитет да говори о узнемирености и забринутости грађана БиХ изјавама на једном скупу у суседној држави? Тим пре, што бар половина тих грађана, ако је за њих чула, вероватно не само да ставовима саопштеним у хотелу „Дубровник“ није узнемирена и забринута, већ сасвим супротно од тога. Али, то је већ толико уиграни симулакрум дипломатског представљања БиХ, да се на његову дрску апсурдност готово више нико ни не осврће, већ је подразумева, али не уважава.

Симптом болести

Конаковић је, иначе, веома високо оценио жустро реаговање бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића на идеје Макса Приморца, случајно такође члана фондације Heritage, о неминовности стварања „трећег ентитета“, прошлог децембра изнете, такође случајно, у Загребу, али тада на скупу у организацији Министарства вањских и еуропских послова Републике Хрватске.

Церић је том приликом лапидарно реплицирао Приморцу: „Не гурајте нас у рат!“. Индикативно је да један убеђени грађаниста, попут Конаковића, са толико сагласности и ентузијазма дочекује помињање рата.

Кад боље погледамо, на могући нови рат у контексту босанскохерцеговачке неједначине углавном упозоравају они који би понајвише морали да буду против решавања политичких проблема насиљем и оружјем – верски службеници и, подједнако, представници исламистичких и либерално-грађанских кругова међу бошњачким политичарима и јавним делатницима. Са тзв. националистичке, сецесионистичке и конзервативне „трећеентитетске“ деснице никаква се помињања рата до сада нису чула.

Ма колико то на први поглед изгледало чудно, реч је, заправо, о законитој и логичној последици темељне чињенице да се Бошњаци, а поготово они међу њима задужени за ислам и за политику, у великој већини никада нису помирили, и тешко да ће се икада помирити са Дејтонским споразумом и прихватити његов суштински смисао.

У реаговању на идеју „трећег ентитета“, као и потенцијално реафирмисање ентитетске државности Републике Српске, уз наговештаје/слутње њеног потенцијалног осамостаљивања, из бошњачке средине се, као и поводом „маргиналног десничарског скупа“ у Загребу, увек опомиње да се треба клонити мисли и дела, који нас враћају у деведесете.

Тако је из СДА стигло упозорење да Странка демократске акције најоштрије осуђује одржавање скупа у Загребу на којем су се, како наводе, под плаштом расправе о положају Хрвата у Босни и Херцеговини, поново промовисале идеје етнотериторијалних подјела и цртале нове карте Босне и Херцеговине.

“Овакве конструкције неодољиво подсјећају на карте какве су се цртале почетком деведесетих година, уочи агресије на Босну и Херцеговину. Те карте нису биле академска вјежба, нити безазлена политичка фантазија. Оне су биле увод у политике чији су носиоци пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију осуђени за учешће у удруженом злочиначком подухвату. Због тога свако ново цртање етничких граница у Босни и Херцеговини представља опасну политичку поруку, директан удар на суверенитет и територијални интегритет наше државе, али и грубо вријеђање жртава политика које су покушале реализирати такве пројекте” поручује Изетбеговићева партија.

Како време одмиче, уместо да се тензије у дејтонској БиХ смањују, оне се повећавају, поготово у условима крупних поремећаја и престројавања на глобалном плану, у кретању ка још увек неизвесној архитектури мултиполарног света у настајању.

Одлука одређених хрватских идеолошких и политичких кругова националистичке и конзервативне оријентације да баш у овом тренутку отвореније проговоре о „трећем ентитету“ свакако је индикативан симптом болести од које се Босна и Херцеговина није опоравила још од ратних времена.

Посреди је синдромска слика, да останемо при медицинској терминологији, у чијој етиологији лежи чињеница која се ретко помиње, али које се мора бити свестан, а то је да је Дејтонским споразумом на срећу окончан један трагичан рат за територије, грађански, међунационални и међурелигијски сукоб, да у њему није било нити је могло бити коначног победника, али и да њиме није решен ниједан велики проблем због којег је оружје проговорило.

Ниједна страна није могла бити потпуно задовољна постигнутом формулом решења, али је ова била, с обзиром на све околности, једина могућа и начелно одржива. Кисинџер, који се разумевао у такве ствари, написао је једном да су најбољи мировни споразуми они којима су подједнако незадовољне све супротстављене стране.

Коментари Бошњака

Претпоставке Дејтонског споразума биле су засноване на равноправности трију конститутивних народа, успостављању двају ентитета и на оптималном територијалном аранжману који се, имајући у виду стање на терену, уз одређене корекције, могао постићи.

Кроз три деценије које нас деле од париског потписивања споразума којим је, уз међународне гаранције, склопљен уговор између унутрашњих субјеката босанскохерцеговачке вишенационалне и вишеверске друштвене стварности, бошњачки незадовољници темељним полазиштем о равноправности трију конститутивних народа нису мировали и, као најбројнији народ, уз непринципијелну подршку и саучесништво дела међународне заједнице, постепено су спроводили институционалну и правну унитаризацију и централизацију државе, а све тобоже у име повећавања њене функционалности и афирмисања демократских вредности грађанског друштва.

Оружје јесте заћутало, али је рат настављен. Срби и Хрвати бивали су, сваки из својих разлога, али у бити из истог основног разлога, све незадовољнији, а Хрвати и убрзано све малобројнији. Дара је онда превршила меру, па су почели озбиљније размишљати о могућим путевима излажења из наметнутог зачараног круга институционализоване хипокризије.

Оружје јесте заћутало, али је рат настављен

Бошњаци су то протумачили као озбиљну претњу својим великобосанским интересима, оптужили за наводно антидејтонско деловање оне које су својим понашањем у примени Дејтонског споразума принудили да се одлучније самозаштитно покрену, оптуживши их притом за враћање политици из деведесетих година, уз све учесталије помињање могућности да својим потезима БиХ уведу у обнављање рата.

А истина је да баш они ни у миру никада нису превазишли психологију перманентног ратног стања и наводно једине жртве претходног рата.

Умберто Еко је био више него критичан према друштвеним мрежама, оценивши да „интернет даје простор хордама идиота да изнесу своје мишљење, што су раније могли само у кафани после чаше вина, без штете за друштво, а сада имају исти простор за причу као и нобеловац, што је инвазија идиота.“ Па ипак, и он је признавао да се утицај друштвених мрежа не може занемарити, па у том смислу није бесмислено проверити на тој општој причаоници каква се мишљења у бошњачкој средини саопштавају поводом вести о хрватском јавном кандидовању идеје „трећег ентитета“.

Ево шта, на пример, поред осталог, поручује извесни Нихад Аличковић: Зашто се неко боји рећи да је ово национална држава Бошњака. Бошњаци су лојални и вјерни својој земљи Босни. Нити праве ентитете нити их траже, нити их занима припајање њених дјелова или ње цијеле било коме. Не стиде се рећи одакле су, ходају дигнуте главе по свијету. Био нам је намијењен нестанак а десила се одбрана и опстанак.

Босна је наша земља јер је волимо, чувамо, поштујемо и ћао. Ко се не сматра дијелом Босне па нико га не веже ланцима нити тјера да је воли. Бујрум, широка ти планета, пакуј кофере на тракторе и лагано пут под ноге нико вам не брани. Али ви би да одлазите и носите са собом е не може. Ви би да живите у БиХ а да уређујете како хоћете и радите шта хоћете е па не може.

Ви би да живите у њој и да је мрзите и радите против ње. Па не може. Мислим може али ако овај пут претјерате, не знам како ће се овај пут завршити. Ове генерације неће ни под каквим притисцима и пријетњама пристајати на нове Даyтоне.

Алија је морао, развијали смо се тек, настајали у неким стварима и свијет нам је наметнуо Даyтон под притиском и пријетњом, али овај пут нико се неће питати више осим снага, бројност, спремност, одлучност! Ми смо одлучни да од ове земље неће нико одузети ни грама, таман изгинули сви!

Приложена је и одговарајућа дидактичка мапа „државе Бошњака“. Напоменимо да Нихад у својим ставовима на друштвеним мрежама никако није усамљен. Напротив! Дакле, Босна је национална држава Бошњака. Коме се то не свиђа, може да оде. Никоме неће поћи за руком да им наметне неки нови Дејтон. Питаће се снага и бројност. Све у духу равноправности, демократиичности и грађанских вредности!

То је, а не Дејтонски споразум, тле из кога извире проблем и из кога легитимитет црпу Церић, Конаковић и њима слични. Отуд и све чешће помињање рата. „Трећи ентитет“ се показао као поуздани лакмус папир за детектовање стања духа исламистичких и великобосанских брижника за судбину заједничке сложене државе коју у срцу сматрају само својом.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Све о Српској

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Vigilare TV