ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Сачувајмо Косово као симбол слободе и отпора окупацији

Искуство нас учи да Албанци никада ништа не раде без одобрења и сагласности својих ментора са Запада; свака њихова изјава, захтев и уцена која, упакована у „предлоге и понуде“ стигне на српску адресу претходно је размотрена у Вашингтону и Бриселу и аминована од стране стварних креатора и стратега „независног Косова„.

Зато када тзв. заменик тзв. косовског премијера, Енвер Хоџај, поручи да ће Приштина озваничити и правно институционализовати ЗСО тек тада када ће бити сигурно да су тзв. Косову уклоњене све препреке за улазак у УН ту изјаву неопходно је тумачити као још једну „понуду“ Запада Београду. И то као „последњу понуду„, последњи ултиматум по питању КиМ који Србија мора да прихвати како би се што брже формализовао и окончао процес заокруживања косовске „државности„.

Нема више никаквих сумњи, нема више никаквих дилема, упитника и беспотребних чуђења. САД и ЕУ у претходних неколико дана јасно су ставиле до знања да је сагласност Србије на улазак Приштине у УН услов за формирање Заједнице српских општина и то оне ЗСО какву је у својој одлуци предвидео сепаратистички Уставни суд Косова – као обичну НВО у државно-правном оквиру бандитске творевине, под чизмом идеолошких наследника терористичке ОВК. То је потврдила портпарол Европске комисије, Маја Косијанчич, која је позвала на формирање ЗСО у складу са “законодавством Косова“.

Као знак подршке свом “савезнику” (читај: вазалу) Вашингтон је поздравио “одлучност” званичног Брисела, а службеник Стејт департмента Метју Палмер, без икаквог устручавања и без имало (америчким званичницима страних) дипломатских манира у сред српске престонице, седећи очи у очи са српским званичницима поручио је да је столица Приштине у УН “стратешки циљ Америке“. Ништа друго се није ни могло очекивати од наследника русофоба и клинтонисте Брајана Хојта Јиа, човека кога Србија памти по томе што је у односима према Београду примењивао исту ону реторику уцена, застрашивања и диктата коју су својевремено користили Медлин, Олбрајт, Џозеф Бајден и Ричард Холбрук.

Прихватањем њихове „понуде“ Србија би себи трајно и дефинитивно затворила врата за повратак на КиМ. Тог тренутка биле би обесмишљене све даље иницијативе за очување територијалног интегритета, а Београд би, пуцајући сам себи у ногу ликвидирао сваку преосталу могућност обнове суверенитета у јужној покрајини у неком будућем периоду. Сва српска државна и друштвена имовина постала би „легална својина Републике Косово„, Приштина би добила и столицу у УНЕСКО-у, а српске цркве и манастири, Грачаница, Богородица Љевишка, Високи Дечани, ти бисери српске духовности и споменици њене историјске државности и вековног присуства на КиМ преко ноћи би постали „културна баштина независног Косова„.

Београд у таквим околностима нема право на оклевање, на вагање користи евентуалног одрицања од КиМ ради напретка на путу ка ЕУ. Тај пут одавно је замишљен као пут у провалију и слепу улицу, као пут бесконачних уступака чије прихватање води у потпуну разградњу српске државности. Ништа не може бити вредније, светије и важније од дела територије на којем је створено и одбрањено све оно што ову земљу чини државом, а овај народ историјском нацијом.

За Србију у овој ситуацији нису и не могу да буду „једини релевантни“  бриселски споразуми јер су они правно необавезујући, а после оних бруталних епизода насиља над њеним народом и званичницима у Косовској Митровици у режији Приштине бриселски преговарачки оквир изгубио је сваки смисао и кредибилитет. То још више важи за некакав „Устав и законе“ једне одметничке, побуњеничке, сепаратистичко-терористичке творевине.

Српско питање на КиМ не може се свести искључиво на питање формирања ЗСО која би у својству некакве НВО деловала у правном оквиру тзв. Косова. Коначни циљ Србије мора да буде обнова суверенитета у читавој покрајини, а формирање ЗСО само прва етапа у том процесу. Зато је неопходно да се одлука о самосталном формирању ЗСО заснива на државотворним принципима и остане у оквирима могућности које пружају Резолуција 1244 и Устав Србије – документи на чијем заобилажењу и поништавању толико упорно раде наши западни “пријатељи и партнери“.

Нама није потребна ЗСО као гола НВО у оквиру „Републике Косово„. Нама је потребна обнова српских општинских структура и повратак државних (административних, правосудних и безбедносних) институција на КиМ.

Дужност ове државе и њеног руководства је да у овим турбулентним временима, на ветрометини геополитичких интереса Истока и Запада покаже преко потребну дипломатску вештину, да делује мудро, флексибилно и вишеслојно, да тражи нове моделе очувања и афирмације својих државних и националних интереса, да уме да искористи предности новог геополитичког момента у свету. Укратко, да брани темеље на којима је стварана јер ће само на њима моћи и да опстане.

Нека нас наши потомци упамте по томе да је и за нас као и за наше претке Косово било симбол слободе и отпора окупацији, а не оно што желе наши непријатељи – симбол срамне самоиздаје и капитулације.

 

Извор: Видовдан

?>