ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: Запад ради на коначном консолидовању албанске разбојничке отимачине

ИСКРА на Фејсбуку

Часлав Копривица (фото: Искра)

О Косову и Метохији се може говорити из разних углова политичког, економског, демографско-биолошког, симболичко-идентитетског, духовно-метафизичког.

Ја ћу, колико је то могуће, у ономе што слиједи покушати да се дотакнем неколиких од њих, можда понајмање питања демографије, коју упорно истичу садашњи заговорници компромиса по сваку цијену. То јесте кључно питање, гдје се добија или губи битка за опстанак, не само на Косову и Метохији него и уопште.

Но, умјесто да залазим у појединости овога питања, рећи ћу само да демографија није ствар само успјешне економије, животног стандарда, „повољних услова“… – иако је све то неминовно у игри. Но као код појединца, тако и код народа– тијело и дух се налазе у сталној корелацији, па је наталитет, као обнова колективног тијела, духовна чињеница првога реда.

Ако себе будемо довољно вољели, ако будемо цијенили то да јесмо и шта јесмо – биће нас и више. Како се до тог преокрета може доћи и до које мјере се читава ствар може или не може поспјешити правно-економским мјерама и пропагандом наталитета – ја на то, признајем, немам одговор.

Од чега, међутим, почети када по ко зна који пут говори о Косову и Метохији – сада у академском оквиру, на дијалошки начин, а са националнопедагошком намјером чији је крајњи циљ исходовање унутарнационалног консензуса о том питању? На сваки начин, објективни контекст за размишљање и разговор о Косову је презасићен – и фактуално-когнитивно и емотивно.

Покушајмо да побројимо само историјско-политичке околности, којим се, наравно, он не исцрпљује: настанак на том простору, уз Зету, најстарије српске државе, Видовдан 1389, пад Старе Србије 1455, турски терор, Прва и Друга велика сеоба, турско-албански терор уз арбанашење Старе Србије – и досељавањем и национално-вјерским конвертирањем Срба, призренске лиге, „освећено Косово“ 1912, повлачење преко Албаније, поново ослобођено Косово 1918, окупација 1941. и ноћна мора Велике Албаније, полуослобођење 1944/45, албански шовиносепаратизам под окриљем комуниста, побуна 1981, почетак српског, недореченог, призивања памети 1987, албански покушај устанка 1990, Агресија 1999, Устав из 2006, проглашење такозване независности 2008, Унутрашњи дијалог, компромис-разграничење, замрзнути конфликт – гдје се, као што рече предсједник Републике у мају ове, сада налазимо.

Треба одмах нагласити да је претпоставка говора о будућности Косова и Метохија, или, како вјерујем, будућности српске државе на Косову и Метохији, увјерење да заиста постоји оно што се именује означитељем „српски народ“, једно реално социоонтолошко ми српског народа. Ако некога не занима шта ће бити с КиМ, он је себе вјероватно искључио из тог колектива, ма колико било суштински немогуће и етички неодрживо.

Претпоставка нас који смо за реинтеграцију Косовом и Метохијом – јер то је смисао замрзнутог конфликта, а не да Стара Србија вјечно остане у рукама узурпаторā – и претпоставка оних који су за „разграничење“, јесте да је српски народ једна реалност, а не пука уставна фикција, тек комуникативно неопходни израз или пак реликт традицијске инерције. Ипак, ми се суштински разилазимо не само око тога шта треба чинити с КиМ него вјероватно и око тога шта заправо јесте и како убудуће треба бити устројено то наше српско, национално-државно ми.

Моји пријатељи и моја маленкост који смо у прошлости, упоредо с тзв. „унутрашњим дијалогом“, покретали разне иницијативе и често јавно иступали о Косову и Метохији, не једном смо користили ријеч издаја за опис дјеловања и залагања оних који нагињу тзв. „разграничењу“ с непријатељем посред исконске српске земље. И данас остајемо при томе, а тако ћемо сматрати и зборити све док будемо вјеровали да је издаја на дјелу, желећи, наравно, да она што прије буде окончана. Али, данас овдје није ријеч о поновном призивању и изливању осјећања – од којих, узгред, не треба зазирати, већ их прије треба освијестити.

Нијесмо се окупили на политички скуп нити на политичку трибину, већ нас је саставило настојање да трезвено промислимо о могућности српске позиције која је другачија од наше, да сталожено проговоримо, да (се) међусобно разумијемо и разјаснимо и, ако буде могућности, да се око питања Косова и Метохије заиста усагласимо…

Постоје разне врсте издаја, као и разне врсте љубави; а као што постоји несрећна љубав, тако постоји и несрећна издаја. Она ја најмање лоша, трагична је, али је, најпослије, ипак издаја.

Данас ћу нешто рећи о њој, јер ако не разјаснимо како је могуће да се ми, спрам својега српства неравнодушни Срби толико разликујемо око једног тако кључног питања, тешко да ћемо икада превладати те разлике, које су у међувремену можда прерасле и у дубоке јазове. Надам се, ипак, да није тако.

О овоме желимо да проговоримо не да бисмо устврдили да смо од њих бољи, нити да су они лоши. Нипошто. Ријеч је само о томе да они гријеше – не зато што су мање паметни од нас – мада вјероватно ми исправније осјећамо, већ зато што су упали у замку у коју би и свако од нас могао упасти.

А та замка није спонтано настала, већ њу ствара стални притисак сила које владају контекстом Југоисточне Европе и косовског питања, које перманентним квантитетом (на нама коришћене) силе желе произвести нови квалитет – Србе који држе да је „разумно“предати Косово и Метохију.

Уосталом, нијесу ли неки од њих до јуче, или макар не тако давно, били с нама, нијесу ли они једнако гледали на Косово и осјећали. Гледати и осјећати овдје је неодвојиво, као Августиново: credo ut intelligas (вјерујем да бих разумио).

Косово ваља осјећати да би се спознало. Само осјећати – то није довољно, као ни, с друге стране, само резоновати. Они који раде само једно или друго – гријеше, иако на супротне начине, и с етички дијаметрално супротним посљедицама. Овдје, да још једном нагласим, није ријеч ни о томе да смо ми у праву, иако вјерујем да јесмо.

Кључно је објаснити како је могуће да људи за које немамо разлога да сумњамо да воле Србију и српски народ – јер да сумњамо, не бисмо се ни окупљали у покушају да с њима разговарамо, пошто је љубав према Србији „црвена линија“ било каквог „унутрашњег дијалога“; како је, дакле, могуће да такви људи тако различито виде будућност онога што нас безмало веже и с прецима, али и данас једне с другима?

Како је, питам даље, могуће да не виде да ако се тога одрекнемо, нећемо само постати недостојни потомци предака који тешко да би ичим били заслужили такве насљеднике него једва да би још остало ичега што би нас у данашњем и будућем времену држало заједно, на окупу.

Оно што нас је прије 620 година пресабрало отад је постао угаони камен српског колективног идентитета. Одрекнемо ли се њега – као народ више нећемо бити могући.

На концу, ако не успијемо да покажемо како је могућа да, у суштини, родољуб почини тако озбиљну и, увјерени смо, кобну грешку, можда ће и неко од нас бити сјутра спреман и способан да учини исто. За неке од њих својевремено не бисмо помислили да ће говорити и дјеловати онако како то данас чине. Притом, они нијесу национални конвертити – или се макар надамо да нијесу – већ се под непријатељским притиском подлегли конверзији размишљања. Зато, чини ми се, најсигурнији начин предохране против издаје јесте регулативно националноетичко начело претпостављања да у свакоме од нас чучи потенцијални издајник.

Ако свако од нас, из предохране, буде држао оку и на узди својег двојника-издајника имаћемо изгледа да и као заједница сузбијемо пошаст националног отпадништва – макар у оном дијелу друштва који није отворено србомрзећи. А та склоност није од јуче, као што, с друге стране, није, нити може бити урођена; тај менталитетски тип код Срба произведен је нашим стољетним држањем под притиском – од стране разних завојевача, али сличним методима – под притиском каква већини других, па ни тзв. малих народа, никада није искусила.

Феноменологија добронамјерног издајника – ма колико ово звучало као оксиморон – теоријски је занимљивија од описа патологије аутошовинизма – мада овдје није ријеч о теоријском „сладокусју“. Кључно је, међутим, то што је опасност од такве фигуре, која тренутно има безмало мопопол на највише државне функција, неупоредиво већа него од биједникā који, обитавајући међу нама, мрзе нас и радују се сваком успјеху наших непријатеља. Но разумјети „добронамјерну“ издају – не значи имати разумијевање за њу, већ докучити шта антрополошки значи, како је могуће из-дати и најпослије како је предуприједити.

Такав издајник није изворно аморалан, себичан – иако постоји опасност да крећући се заблудним путем то постане – већ он само упада у замку коју му, како рекосмо, постављају од стране моћника режирани живот или/и повијест. Он стога погрешно процјењује своју/нашу ситуацију, и стога дјелује у заблуди.

Издаја о којој овдје говоримо није чин мржње, нити чин личне себичности, већ је то стање „несрећне свијести“у које се запада баш у намјери да се помогне својој заједници.

Истини за вољу, српска прошлост памти не једнога који је заблудио баш у намјери да помогне и сачува, да би завршио у стању националног и општеетичког нихилизма. А онај ко, да тако кажемо, издаје у „доброј вјери“, заправо покушава да тргује, тј. про-даје – оно што се продавати не смије, зато што представља вриједност, светињу, смисао…

Узгред, срећна околност – дакако ријеч је о „срећи“ у несрећи – јесте то што Запад – макар је до сада тако изгледало, иако се то очас посла може промијенити – не пристаје на трговину коју предлажу наше власти.

То је зато што они нас као народ, односно наше државне предводнике који заговарају ту трговину, толико не уважавају да мисле да могу издејствовати нашу званичну и неопозиву сагласност за правно конвалидирање разбојничке отимачине по „принципу“све – за ништа. А наше власти засад пристају на „начело“ скоро све – за скоро ништа, такође неповратно.

То није само недостојна трговина, већ заправо, из угла Запада, уопште није трговина. Наиме, они с којима се покушава погодити „посао“ – а то нијесу Албанци, јер нико на Западу нема илузија да они чак и данас имају капацитет да буду политичко-историјски народ – у ту трансакцију не морају уложити, жртвовати ништа, ништа своје, никакав интерес.

Док је свака трговина, па и недостојна, ипак иманентно људска интеракција, дотле оно што се нама са Запада „нуди“ (све за ништа) значи пуку манипулацију у дословном смислу – помијерање објекта (неживог, или пак живог, али зато бесловјесног створа) из тачке/стања А у тачку/стање Б. Управо тако Запад „преговара“ с нашим државним врхом.

У покушају квазитрговине који је на дјелу, с наше стране желе дати себе/нас, оно што нас чини тима којима јесмо, с намјером да заузврат добију нешто друго, за шта процјењују да је потребно, чак у овом тренутку корисније од онога што се про-даје. Занимљиво је како, и језички, о-дати, пре-дати и из-дати стоје насупрот једном једноставном не дати, не дати оно што је наше. А Косово није само ствар онога што се има, јер оно што се има може и да се нема – као што га сада физичко-фактички немамо. Али Косово је прије свега за нас ствар онога што се јесте.

Бити је прече од имати, јер бити се нешто може ако се то и нема – што добро знамо баш на примјеру Старе Србије, чије смо ослобођење чекали преко четиристо година. Али зато се баш то више не би могло бити ако би се оно предало, ако бисмо пристали да отимачина није отимачина, већ, да тако кажемо, имовинско-идентитетска реалност.

Стање ствари, Факти

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.