ЧАСЛАВ Д. КОПРИВИЦА: Принцип је повезао вјечно с пролазним

ИСКРА на Фејсбуку

Зашто нам је Гаврило Принцип и данас важан? Он није само један човјек који се жртвовао, већ неко чији чин, представља пробни камен нашега односа према својој прошлости, али и према садашњости, коначно према себи, а тако ће бити, или би требало да буде, све док будемо „Принципови“, односно све док уопште будемо – своји. Зато би, можда, требало да се искушамо на Гаврилу.

Принцип и другови су својим дјелом начинили међаш не само српске него и укупне модерне свјетске повијести. Уколико се повијесно знање – као што јесте неспорно – не може сматрати једном засвагда закљученим, већ нечим што стално, у свакој епохи, изискује поновно разматрање и преиспитивање, тада и за личност Принципа и његовог нараштаја важи да увијек изнова, када год актуална епоха направи осјетан помак, треба да присвајамо и тај дио наше традиције, и да, присвајајући је, себе искушавамо, не само као некакве тумаче и егзегете, већ и као оне који путем тога треба боље да разумију ко они сами јесу, будући да је и Принципово дјело неопозиво узидано у темеље наше садашњице.

Зато, док нас буде, суђено нам је да се бавимо Принципом – али то није разлог зашто се у наслову овога излагања помиње „вјечност“. Он, прије, лежи у томе што је Принцип својим чином дотакао непролазни узор, показујући како се дјеловањем у времену нешто што се одиграва у димензији протицања може трајно повезати с оним што не може проћи. Спојити вјечно с пролазним – то је, макар из метафизичкога обзорја – највећа и истинска срећа којој се може надати онај ко је пролазан – ако је способан за наду. Гаврило Принцип је то спајање без сумње учинио, али притом без икакве претходне намјере да то постигне, да буде „уписан“ као јунак, да учини нешто по чему ће бити запамћен. Он је поступао само онако како мишљаше да мора, из унутрашњега осјећаја дужности према вишој нужности, много јачој од било какве спољне присиле. Он је само служио – правди, истини, народу, будућности, не замишљајући, према ономе што знамо, како ће икада бити „утиснут“ у некакав национални или интернационални „Пантеон“. С друге стране, и ми овај покушај – без икакве примисли да нашу ситуацију и у чему поредимо с Гавриловом – схватамо као настојање да се (по)служи разумијевању Гаврилове службе, тј. као службу Гаврилу. Њиме би требало да се допринесе реконструисању унутрашње истинитости духовнога свијета нараштаја Гаврила Принципа. За то су нам потребне историјске чињенице, но оне неће бити довољне. Потребан је и напор уживљавања у психокосмос Младобосанаца, што неизбјежно мора бити духовни, тј. пнеуматски, трансепохални чин.

Гаврило је успио да састави непролазно и пролазно, не стога што је трајно уписан у повијесницу „најзанимљивијег“ од свих стољећа, зато што је својим пуцњима означио (суштински) крај „дугог“ XIX стољећа, те (суштински) почетак „кратког“ ХХ стољећа, већ зато што је управо то био унутрашњи смисао онога што је урадио: свједочити непролазни живот онога што је вјечно, што није уведено ни у једном времену, нити у иједноме може бити укинуто. Свједочење није пуко одржавање у памћењу, већ чин који има стваралачку намјеру – да се саможртвовањем, ништењем својега живота, створи будући, бољи, праведнији, једном ријечју: животнији живот. О тој христоугледајућој самосвијести свједочи Гаћиновићево схватање да је идеја националног револуционара: „као Крстоносац пронијети своју вјеру и побиједити клецајући и умирући.“ У истом смислу смијера и кључни дио Принципове омиљене пјесме Симе Пандуровића насловљене као Данашњица:

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана,
Бићемо, ипак, темељ својим гробом,
Новом животу без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води,
Ако не часном миру, оно рату,
Ако не срећи, а оно слободи.

Част – намјесто безусловнога мира, слобода – ако већ не срећа, темељ – гробом; то је морало стајати у ненаписаноме јеванђељу Младе Босне.

Тиме је и оцртана разлика између пролазног живота, који се увијек завршава смрћу, и вјечнога живота, којем земаљска смрт не само што не може ништа већ и таква каква бијаше – као свјесно и неприсиљено страдање за правду – свједочи о слученој сљубљености времена и вјечности у једном људском вијеку, ма колико он можда кратак био, као што бијаше многим младобосанским мученицима. А спајање неспојивога, или макар врло ријетко и сасвим изузетно спојивога, није нешто што се видјело тек у смртном часу Гавриловога живљења. То показује свједочење једног од посљедњих људи који је, мимо његових тамничара, тих његових крвника свакодневних, Гаврила видио међу живима. Мартин Папенхајм, бечки психијатар из Фројдовога круга, којем је средином 1916. службено било допуштено да обави неколико разговора са Принципом у тамници у Терезину, на питање каквим му се Принцип учинио, одговорио је: „[ч]иста апстракција, идеја. Принцип у себи није имао ничег материјалног.“

Када се препознаје вјечно у пролазноме, тачније када се реконструише воздизање пролазнога ка непролазноме, тада је не само незанимљиво, неинспиративно него и не помаже да се разумије тај ријетки и, по правилу, непоновљиви пут, ако се само аналитички одвоји оно до чега се дошло – непролаз, од околности, и од особе онога ко је у томе успио. Најпоучније је и највриједније је покушати видјети како је неко, остајући пропадљиви и слаби човјек, успио да побиједи своју урођену људску слабост. Та дијалектика пролазнога и непролазнога јесте оно што понајвише фасцинира код оних којима бијаше дато да постану, како рече књижевник Франц Верфел, античком величином Чабриновићеве патње у Терезину удивљени свједок, „изабрàници судбине“. Ако је бирање чин слободе, а судбина оличење нужности, онда су у судбинском изабраништву сједињени слобода и нужност. И заиста, да није био Гаврило, да његовом прсту на обарачу не бијаше суђено да постане прст Судбине – био би то неко други, некад, не много касније. Али и он би некако опет морао бити један „Гаврило“.

(Увод ауторизованог предавања професора Часлава Д. Копривице „Вјечни лик Гаврила Принципа“, одржаног у Београду, у организацији Института Рајс)

Слобода, in4s.net

1 коментар

  1. Slavica каже:

    Vi ste list sa velikim ugledom i verujem da cete da jos objavite clanaka o Gavrilu Principu jer neko mora da progovori istinu. Razlog sto pisem komentar je sto upravo citam knjigu „Spijun“ koju je napisao Pableo Coelho i iskreno sam razocarana. U ovom izdanju koje ja citam na strani 98. pise da je Gavrilo Princip bio „anarhista“, Pisac cije knjige citaju milioni ljudi se usudjuje da napise nesto ovako.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.