БОШКО КОЗАРСКИ: Да ли је вредела жртва хероја са Кошара?

ИСКРА на Фејсбуку

(Кошаре) Фото: Михаило Меденица

У слижби непомјаниковој, нововековне силе намећу драме, поробљавају слабије, режирају тужне крајеве појединаца и читавих народа најчешће зарад запоседања и експлатације природних богатстава. Са друге стране, честити род људски кроз појединце-хероје мења већ изрежиране историјске догађаје. Тако је било и на Кошарама 1999. године, у бици о којој тек последњих неколико година помало говоримо, стидљиво се поносећи херојима који су остали тамо попут вечних стражара.
Сени преко стотину див јунака чији су рано прекинути животи уграђени у темеље слободе данашње Србије чекале су на достојан и достојанствен белег величине њихове жртве. Покренута иницијатива израде споменика је веома брзо дала резултате, естетски дискутабилне, али резултате који су будили наду у оздрављење колективне свести и одавања дела дуга према херојима са Кошара. Извајан је и изливен споменик. Пробуђену наду додатно је подгрејало и обећање с врха – додела споменица свим учесницима борби на караули Кошаре. Ето повраћеног достојанства! Ето српског поноса! Али, авај…
До данас без испуњења, ово обећање и даље лебди као опомена и показатељ да још увек нисмо устали из нокаута, да бауљамо и да смо можда изгубили меч против понижења. Волео бих да ови редови буду опомена, да онога ко је за ово питање надлежан тргне из магновења и усмере у заустављање даље деградације ветерана, као и породица палих хероја.
Зашто сам мишљења да идемо у лошем правцу? Пре који дан је поменути споменик „Херојима са Кошара“ (п)остављен на Теразијском платоу, неугледној локацији, без постамента, без пратеће информативне табле, попут каквог замрзивача-сандучара, који је одслужио своје, па чека скупљаче секундарних сировина. Апелујем, молим, преклињем, да се склони одатле и врати у какав магацин док се не обезбеди адекватна локација и постамент, док не добије место какво заслужује, како би послужило споменичкој сврси, као симбол непролазног херојства и место помена и одавања највиших почасти.
Ето и прилике да се то уради на двадесетогодишњицу битке за Кошаре, као показатељ да смо држава која не заборавља своје најбоље синове. „Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.“ Ја се надам да ћемо показати да мртве не заборављамо, а да живи нису ислужена грла упрегнута у сухачу. Нека је вечна слава и хвала херојима са Кошара!

Бошко Козарски

5 коментара

  1. MILAN VUKELIĆ каже:

    G-dine Kozarski, sve ste lepo napisali, i tačno…..
    Samo da Vam odgovorim zašto se „stidljivo“ pričalo, zbog „žutih“ koji su sarađivali sa NATO-om i nisu hteli da se objavi koliko je aviona, bespilotnih letilica, helikoptera, i projektila oboreno, i koliki su im gubici u živoj sili.
    Ali eto dođe vreme i da se za heroje čuje……

    • Knez каже:

      Tako je profesore…
      Žuta kampanela…medjutim oni su odavno otišli a drugi ne obelodaniše…ne prekinuše..nego jos produbise saradnju.
      Hlebom.i solju dočekuju šefa Nato..a dok VV Putina kso i svdkog mslo jačeg lidera.
      To je ono…još gore..
      Za one znamo ko je doveo…
      A ove?

  2. Zvezdan каже:

    Сви који су учествовали у овој „акцији“ избацивања овог „споменика“ из просторија где је иначе био нека је на част, посебно „вајару“ миши Рогану, коме није сметало да наплати израду, а сада му је проблем да га задржи где је до сада био до постављања и откривања! Сви учесници су сами себе обележили у свему овоме, и ово њихово недело и СРАМОТУ заувек овековечили фотографијом…
    СВАК СЕ РОДИ ДА ПО ЈЕДНОМ УМРЕ, ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВЕКА!!!

  3. Секул каже:

    У потпуности се слажем да се лоше односимо према својим јунацима. Посебно према овима што изгибоше на кошарама и сличним бојиштима.
    Нисмо ми пуно бољи ни према својој историји од првог светског рата па уназад.

  4. дулебг каже:

    Сваки отпор се исплати: да је Крајина пала 1990, за месец дана пала би и БиХ, а до нове 1991. сви би Срби били у Ужој Србији, где би дошло до оружаног преврата и грађанског рата. Да не помињемо последице на примицање НАТО руским границама.

    Да 1999.нисмо испословали Р1244, данас би ратовали за Ниш и Крушевац, а Војводина би одавно била подељена између Хрвата, Мађара и Румуна, Србе би наравно отерали.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.