Борислав Коркоделовић: Зашто САД не ударају на ДНРК
Getty © Handout photo by Dong-A Ilbo
У регион су стигла два америчка носача авиона. Тамошњој држави је председник Доналд Трамп поручио да јој неће бити дозвољено да поседује нуклеарно оружје, а њен лидер „чини грешку“ па би могао да се суочи са „ватром и бесом“ Вашингтона, што би потпуно уништило његову земљу.
Вест није емитована уочи 28. фебруара и почетка америчко-израелског рата против Исламске Републике Иран (ИРИ). Тицала се догађаја од пре девет година, када је Трамп настојао да уплаши лидера Демократске Народне Републике Кореје (ДНРК) Ким Џонг Уна. Годину дана касније Трамп и Ким су се у Сингапуру руковали, а потом се срели још два пута.
Јер, ДНРК има нуклеарну бомбу.
Врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи је 2003. издао фатву и прогласио да су производња, поседовање и употреба нуклеарног оружја противни исламу. Исте године је ДНРК напустила Уговор о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и почела прераду плутонијума, тешког радиоактивног метала веома важног за производњу нуклеарног оружја.
Од 1952. године ДНРК је сарађивала у нуклеарним истраживањима са Совјетским Савезом. Октобра 2006. јe изведена прва нуклеарна проба мале снаге, од једног килотона. У Ирану је програм почео под шахом Мохамедом Резом Пахлавијем, уз подршку Запада. САД и Иран су 1957. потписали споразум о нуклеарној сарадњи, тзв. „Атом за мир“.
Техеран и Пјонгјанг су почели сарадњу 1980-тих, током иранско-ирачког рата. Северна Кореја је била једина држава која је отворено снабдевала Иран оружјем, превасходно тенковима и ракетама. На Западу се сумњало да је сарадња настављена развојем нуклеарних и ракетних програма двеју држава.
У то време ирански председник, ајатолах Али Хаменеи je 1989, током знамените посете Пјонгјангу поручио: „Противимо се претњама и многобројним заверама америчког империјализма, раме уз раме са владом и победничким корејским народом“.
„Заузврат можете рачунати на нашу подршку“, казао је ајатолах, који је убрзо постао врховни вођа, рахбар ИРИ.
Иран и Северну Кореју је, заједно са Ираком, амерички председник Џорџ Буш Млађи 2001. назвао „осовином зла“. Од тада су Иран и Северна Кореја под међународним или једностраним санкцијама Вашингтона и Запада, а Ирак је после инвазије САД и савезника из „Алијансе вољних“ 2003. претворен у нестабилну државу.
Сада је у севернокорејском арсеналу педесетак атомских бомби, а према западним изворима, држава поседује материјал за још 40. Роба много снажније хидрогенске бомбе изведена је 2017. Упућени не сумњају да је Ким, генерални секретар Корејске партије рада (КПР) доминантне у ДНРК, председник Комисије за државне послове и главнокомандујући Корејске народне армије (КНА), способан да употреби нуклеарне снаге.
Однос САД према ДНРК и Ирану личи на циничну политику контраста. Тако, док су у другој половини протеклог фебруара Американци водили још једне вероломне преговоре са Иранцима о њиховом нуклеарном програму и подизали авијацију и војнопоморску флоту, у Пјонгјангу је одржан 9. конгрес Корејске партије рада.
Ким је са конгреса поручио: „Наша странка је чврсто посвећена даљем ширењу и јачању националне нуклеарне енергије и потпуном искоришћавању свог статуса нуклеарне силе. Усредсредићемо се на пројекте за повећање нуклеарног оружја и проширење нуклеарних оперативних капацитета.“
Има мишљења да ће САД и друге чланице „нуклеарног клуба“ морати, пре или касније, признати нуклеарни статус ДНРК. Ким је предложио Трампу да то учини сада. Још је казао: „Уколико се Сједињене Државе одрекну своје политике конфронтације са нама поштујући тренутни статус наше земље, онда нема разлога да се не слажемо добро са њима.“
Нагађа се да би председник Трамп могао током посете Пекингу 14. и 15. маја да се, евентуално, састане и са Кимом. Потоњи је рекао да има добра сећања на састанке са Трампом и да је избор на председнику САД: „Било да се ради о мирном суживоту или бескрајном сукобу, спремни смо за све и тај избор не зависи од нас.“
Сада нема преговора између САД и ДНРК, по неким тумачењима зато што су они Трампу непотребни и бесмислени. ДНРК никада неће одустати од властитог нуклеарног и ракетног програма који је 2022. унет и у државни устав. Ким, по свему судећи, има само један услов за САД: санкције које је Савет безбедности УН увео ДНРК морају бити укинуте.
Нуклеарно оружје је озбиљно питање и има значајан потенцијал одвраћања непријатељских намера. Уколико се нуклеарно оружје сматра неопходним средством за обезбеђивање политичког опстанка, не би требало да се штеди на средствима и труду за његово стицање. И тај циљ мора бити постигнут брзо. Примери Пакистана и Северне Кореје показују вредност атомског програма.
Социјалистичка Југославија је од 1948. спроводила сложен билатерални нуклеарни програм, комбинујући амбициозне циљеве енергије цивилну намену са тајним, епизодним војним истраживањима ради обезбеђивање независне одбране. Истраживачке институције попут Винче основане су рано, а војни „Програм А“ настављен је и после 1974. Но, прекинут је због високих трошкова, технолошких проблема и унутрашњих политичких подела.
Стицањем нуклеарног поседа не може се играти као политичким и дипломатским инструментом, користити га за склапање уговора са непријатељском страном, за добијање повољних послова, или за јачање преговарачког статуса. Лукава и историјски веома вешта персијска дипломатија то је радила неколико деценија и резултати су видљиви, сматрају поједини међународни аналитичари.
Према западним изворима, у фебруару 2025. лидери Корпуса чувара исламске револуције (КЧИР) су, наводно, молили ајатолаха Хамнеија да преиспита фатву у светлу Трамповог повратка у Белу кућу и све ратоборнијег тона према Техерану. „Никада нисмо били толико рањиви и можда је ово наша последња шанса да га добијемо пре него што буде прекасно“, пренео је конзервативни десничарски лондонски „Телеграф“.
Један од рахбарових саветника, Камал Харази, рекао је 2024. на форуму у Дохи, у Катару, да је фатва једина препрека за изградњу нуклеарног потенцијала. „Уколико се Исламска Република Иран суочи са егзистенцијалном претњом, нећемо имати другог избора него да прилагодимо нашу војну доктрину“, казао је Харази, који је ових дана погинуо у таласу америчко-израелских ликвидација иранских званичника.
Севернокорејски преседан збио је „сурову шалу“ са Ираном. ДНРК са нуклеарним оружјем, а потом и интерконтиненталним ракетама за њихово достављање чак до западних обала САД, била је упозорење противницима Исламске Републике да не дозволе да она постане Северна Кореја.
Саветници председника САД Била Клинтона су 1994. израдили план ваздушног напада на севернокорејски реактор у Јонгбјону (изграђен 1956. уз совјетску помоћ). Но, Клинтон се суочио са чињеницом да ће после прве експлозије код Јонгбјона севернокорејска артиљерија неколико минута након наређења почети методично да „чешља“ вишемилионски Сеул, главни град Јужне Кореје.
Сеул је удаљен око 50 километара од границе са Северном Корејом. У планинским тунелима на другој страни границе скривене су стотине оруђа и ракетних станица директно усмерених на Сеул. Пошто су у Пентагону проценили могуће губитке, операција је тихо прекинута.
Током две посете Демилитаризованој зони (ДМЗ), која дели Корејско полуострво на две државе, возио сам се из Сеула на север све пустијим „Путем слободе“. Са леве стране је протицала широка река Хан, а на десној су се низала прво индустријска постројења, а потом пиринчана поља натопљена водом и зелени крајолици. Идила у односу на узаврели Сеул, мегаполис са око 25 милиона људи.
„Уколико севернокорејска артиљерија буде тукла по Јужној Кореји три или пет дана, што је, колико знам, део њиховог оперативног плана у случају могућег рата у будућности… процењујемо да ће 10 милиона људи настрадати. Изгинуће цивили“, казао ми је у интервјуу у Београду пре 10 година амбасадор Републике Кореје (РоК) Ли До Хјун. Ли је био дугогодишњи јужнокорејски преговарач са Пјонгјангом, спољнополитички саветник председнице Парк Гун Хје (2013–2017) и амбасадор РоК у Москви.
Уз „Сеул талац проблем“, постоји још пресудних суштинских разлика између севернокорејског оригинала и евентуалне иранске копије. Прво, ДНРК није само de facto нуклеарна сила, већ је доследно развијала ракете различитих домета за одвраћање и испоруку нуклеарног оружја.
Друго, Северна Кореја, наводно, поседује залихе хемијског и биолошког оружја, као и конвенционалног наоружања. КНА има два артиљеријска корпуса и више од 21 хиљаду артиљеријских оруђа, од којих је већина концентрисана на јужној граници. У активном саставу је више од 1,3 милиона војника, а у резерви 560.000 (са више милиона у паравојним јединицама), које подржава преко 5.800 тенкова.
Треће, Русија и Пекинг су Техерану продавали оружје и гласали против санкција у Савету безбедности Уједињених нација. Но, Москва и Пекинг нису пристали да буду стратешки гаранти иранског нуклеарног програма.
Четврто, географски контекст је битан. Северна Кореја се налази између америчког савезника – РоК – и двеју међу највећим нуклеарним силама – Русије и Кине. Тешко је замислити сукоб између САД и Кине без учешћа Северне Кореје и обрнуто.
То се показало и током Корејског рата (1950–1953), када се на страни ДНРК борило 19 армија кинеске Народне добровољачке војске са 1,34 милиона људи, од којих је 115.000 погинуло. У операцијама је из совјетског 64. ловачког ваздухопловног корпуса смртно страдало око 120 пилота.
И данас НР Кина дели границу од 1.500 километара са ДНРК. Сваки велики напад на ДНРК значио би прилив избеглица на кинеску границу, дестабилизацију тампон-зоне и, најгоре за Пекинг, могућност да се америчке трупе појаве на граници НР Кине. Зато на дипломатском фронту Пекинг доследно захтева „дијалог“ и „мировно решење“.
Другачија је стратешка ситуација Ирана: међу његовим суседима нема великих сила спремних да делују као директни војни покровитељи. У случају кризе Иран је у знатно изолованији него ДНРК и суочен је са нуклеарном државом Израелом.
Пето, важан је геополитички аспект. Северна Кореја у случају стране агресије има законске безбедносне гаранције Русије и Кине. То су Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између ДНРК и НР Кине од 11. јула 1961, те Уговор о свеобухватном стратешком партнерству између Руске Федерације и ДНРК, потписан 19. јуна 2024. године. Потоњи механизам је коришћен током украјинског упада у Русију у Курској области, што је сигнал поузданости гаранција безбедности.
Шесто, идеологија као елемент социјалне кохезије. У ДНРК доминира идеологија Чуче (уздање у сопствене снаге). Национализам, изолационизам и антиамериканизам су услови самоодржања режима и јединства друштва. Иранско друштво је мање хомогено; део становништва не дели идеје Исламске Републике, о чему сведочи историја протеста у земљи.
Седмо, конфигурација политичких елита. Неки зналци представљају ДНРК као наследну апсолутну монархију, која је недавно избацила из устава појам „социјализам“. Рахбар је кључна карика у доношењу одлука.
У Ирану је један од унутрашњих фактора конкуренција између различитих политичких струја. Комбинација унутрашњег економског незадовољства са поделама унутар елита прети националним интересима, што омогућава и деловање страних специјалних служби.
Позиције ИРИ и ДНРК показују да стабилност држава под притиском великих сила није одређена само поседовањем нуклеарног оружја већ и комбинацијом војно-стратешких, геополитичких и унутарполитичких фактора.
Северна Кореје има више гаранција за отпорност земље на спољне претње: постојање снага нуклеарног одвраћања, конвенционалног наоружања, јединствене идеологије и централизованог система доношења одлука. Иран до сада није имао ни једно ни друго у одговарајућој мери.
