БОРИС НАД: Путинове уставне промене или утврђивање система

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Смисао Путинових промена је да људи попут Наваљног ни за 20-30 година не заврше у Кремљу. Ако се случајно пробију, систем ће их отклонити.

Суверенитет Русије мора бити безуслован. „Русија може бити и остаће Русија само као суверена држава“, изговорио је 15. јануара ове године председник Руске Федерације Владимир Путин обраћајући се по 16. пут посланицима оба дома руске Савезне скупштине. Али Путин се,износећи „много очигледно важних предлога“ за промену Устава Русије, није обратио само посланицима, већ свим држављанима Руске Федерације: „Ова година ће умногоме бити преломна. Пред Русијом је обавеза да решава пробојне историјске задатке. То можемо само сви заједно. Кад ово кажем, немам у виду само нас који смо у овој дворани, већ све грађане Русије“. О предложеним уставним променама грађани РФ изјасниће се на референдуму: „Сматрам да је неопходно да руски држављани гласају о целом пакету предложених измена Устава… Коначна одлука мора бити донесена само на основу тих резултата“, закључио је Путин. „Гласање о усвајању предлога ће, међутим, бити `све или ништа`“, констатује се у једном коментару. Узгред, не постоји уставна обавеза да се о изменама Устава одлучује на референдуму. Измене Устава из 2008. усвојене су не референдумом, већ гласовима посланика Државне думе и Савета Федерације.

У ствари, оно што предлаже председник Русије је реконфигурација читавог државног система, промена равнотеже власти и нови начин на који ће функционисати руска држава. У ширем смислу, Путин предлаже „трансформацију Русије“; било је узбудљиво чути, пише Артур Еванс, како Путин, навикнут да размишља у димензијама глобалне геополитике, овог пута „говори о ономе што је важно за обичне људе, овде и сада“ и „о бесплатним оброцима за децу у школи“. Овог пута, додаје исти аутор, „Путинова адреса изазвала је веома снажне реакције, не само у Русији“. Да ли је претерана оцена да је у питању својеврсна „револуција одозго“? „Желели сте револуцију без крви? Ево је!“, написала је на Твитеру уредница РТ Маргарита Симоњан.

Судећи по либералној опозицији, у питању је само покушај Путина да осигура своју личну позицију и после 2024. године; или, како је речено на недавном митингу проамеричке опозиције у Москви (19. јануара), о „државном удару“. За Сергеја Наваљног, „главни закључак Путиновог говора“ је следећи: „Какви идиоти и/или преваранти су они који су говорили да ће Путин отићи са власти 2024. За путински режим ново је – добро заборављено старо, иначе је немогуће објаснити повратак совјетским идеалима. Као и у СССР-у, данас у Русији не остаје места за либералне вредности и демократске принципе“. Кад говори о „либералним вредностима“, Наваљни је можда у праву.

ОПЕРАЦИЈА „НАСЛЕДНИК“

Прво и најважније: то је приоритет националног права над међународним. Захтеви међународног права и уговора, као и одлуке међународних тела ће се примењивати само у оној мери у којој нису у супротности са Уставом Руске Федерације. Такође, председник Путин захтева да владини службеници немају страно држављанство ни дозволе боравка у другим земљама. „Пут ка Западу је затворен за ову категорију,“ објашњава коментатор телевизије Цариград, зато што је циљ власти један једини: „служење руском народу и држави“. „Смисао и мисија државне службе је управо у служењу, а човек који бира тај пут мора да донесе одлуку да свој живот поистовећује са Русијом, нашим народом и ничим другим, без икаквих полутонова“, рекао је Путин.

На уставном нивоу, руски председник Владимир Путин позива на „утврђивање обавезних услова за званичнике који су на позицијама критичним за осигурање безбедности и суверенитета земље“. А то су шефови субјеката Федерације, чланови Савета Федерације, посланици Државне думе, чланови Владе, федерални министри и њихови заменици, шефови других федералних тела и судије. Сви они убудуће „неће моћи имати страно држављанство, дозволу боравка или било који други документ који им омогућава да стално бораве на територији друге државе“.

Захтеви су још строжи кад је у питању кандидат за председника Русије: за њега се захтева стални боравак у Русији најмање 25 година, као и непостојање страног држављанства или дозволе боравка у другој држави, не само у време учешћа на изборима, већ и у било које време пре тога. То је онај део обраћања у коме је било речи о условима које мора да испуни Путинов наследник, а који ће бити прецизирани у Уставу. Све ово је заиста „почетак процеса транзиције власти“, али не осигуравања личне позиције Путина на челу земље, као што то тенденциозно тумаче западни медији. Како у свом коментару под насловом Операција „Наследник“ примећује Павел Шипилин: „Владимир Путин је предложио конфигурацију државног система како би се држава заштитила од случајних људи на власти“.

Односно: „Сви следећи председници Русије суочиће се са системом провера који им неће дозволити да радикално измене своју политику или се одрекну суверенитета, чак и уколико то желе. То је смисао амандмана на Устав који је предложио Путин.“ То значи да ће један део и даље прозападно оријентисаних руских политичких елита бити једноставно одстрањен из система власти. Редитељ Никита Михалков примећује да је прилично велик број људи у аудиторијуму доживео „неку конвулзију“ када је речено да особа која има двоструко или троструко држављанство више неће моћи да заузима неку високу државну функцију. Недавно је саветник руског председника Владислав Сурков, условно „западњак“, констатовао да је „епско путовање Русије ка Западу завршено“, и да се Русија одрекла „своје наде о интеграцији са Западом“.

А у том сложеном „систему провера“ треба тражити и смисао промена процедуре за избор премијера, при чему се један део председничких овлашћења преноси на Државну думу. У промењеном систему формирања власти, Државна дума ће одобравати кандидатуру премијера, потпредседника и свих министара. Биће консолидована и улога Државног савета (тела којег је установио Путин) у Уставу. Али Русија остаје „снажна председничка република“.

ЛЕКЦИЈЕ ЈЕЉЦИНСКЕ ЕПОХЕ

Путин је окончао и све расправе о свом „трећем мандату“, а то је оно чиме се већ годинама опсесивно баве либерални медији, на Западу и у самој Русији. Питање „трећег мандата заредом“ на месту председника федерације, према његовом мишљењу, није од принципијелне важности, али то се неће мењати; ограничење остаје на снази. Да ли Путин себе после 2024. види на неком другом месту, с кога ће, као што сматрају западни аналитичари, себи осигурати личну моћ и после окончања другог мандата, продужавајући живот систему „путинске аутократије“? „Да ли ће он можда постати председник Државног савета“, и то као „новог центра политичке гравитације?“, пита се Шипилин. „Можда хоће. Али, морам да узнемирим либерале: није му то циљ. Путин није забринут због преноса власти 2024. године, као што они наивно мисле, већ за јачање, цементирање политичког система који је грађен преко четврт века.“

Штавише, он је већ данас „сигуран у свог наследника, чије име ми још не знамо. Али као прави стратег, председник поставља темељ зграде која би требало да стоји, ако не вековима, онда бар током много деценија“. Поготово у време које је „преломно“ и у коме је у игри не само геополитичка будућност и позиција Русије, већ и геополитичка будућност планете. Државни савет је замишљен као инстанца која брзо реагује и доноси одлуке које не трпе одлагања.

Још јасније: недавно је Михаил Ходорковски, позивајући истомишљенике да изађу на барикаде, подсетио да „Путин није вечан“. „Свестан ових планова као нико други, као и коначности свог земаљског живота“, пише Шипилин, „руски председник спречава либерале да се пробију на власт и успоставе своја правила…Зато он чини све како људи попут Ходорковског или Наваљног, као и њихови наследници, ни после двадесет или тридесет година, не заврше у Кремљу. А ако се случајно пробију, систем ће их отклонити, тако да неће моћи да продају земљу или је опљачкају.“

Ништа друго се и није могло очекивати, јер Русија, ма шта о томе мислили на Западу, није „случајна земља“, у којој се на власт долази превратима, подршком из иностранства – путем државних удара и обојених револуција, или коју води само један човек, па био он и крунисани монарх – цар, председник који је изабран на демократским изборима или генерални секретар партије. Стабилност и несметан развој земље захтева континуитет власти. Уставне реформе су начин да се такав континуитет осигура, без великих потреса до којих могу довести нагле смене на челу земље и радикалне промене (спољно)политичког курса. Према мишљењу ТВ водитеља и новинара Владимира Соловјева, „`Путинов Устав` ће већ бити Устав суверене Русије“ (за разлику од оног из 1993, „Јељциновог“, кога су „писали амерички саветници“). Русија је, очигледно, научила тешке лекције из 1991. и читаве јељцинске епохе, када је растурање Совјетског Савеза изазвало катастрофу која је земљу бацила на колена.

СИМБИОЗА ТРАДИЦИОНАЛИЗМА И ЛЕВИЦЕ

Зато је можда разумљиво што је овај део Путинове поруке оставио онај први, можда и важнији, у сенци. „Уставна реформа помрачила је први део поруке“, примећује новинар Дмитриј Смирнов. А у њему је било речи о стварним тешкоћама с којима се данас суочава Русија, пре свих оним демографским, о потреби трансформације и развоја земље, јер „судбина Русије, њена историјска перспектива, зависи (најпре) од тога колико ће нас бити… зависи од тога колико ће се деце родити у руским породицама за годину дана, за пет, за десет година, како ће они одрасти, шта ће постати, шта ће урадити за развој земље и које вредности ће подржавати у животу“.

Русија је, упозорио је Путин, поново ушла у тежак демографски период. Демографски показатељи приближни су оним у европским земљама, али то за Русију једноставно „није довољно“. Оно што предлаже руски председник је „израда дугорочне политике подршке породици“, која „полази од специфичних животних ситуација“ са којима се данас суочава руска породица. На првом месту, ту је „акутни проблем који је директна претња нашој демографској будућности – а то су ниски приходи значајног дела наших грађана“. Мере које предлаже Путин су конкретне, а за њихово спровођење потребна су озбиљна средства, што подразумева значајно повећање буџетских расхода и темељне законодавне промене у земљи.

Шта заправо у тој виталној области предлаже Путин? Овде очигледно није у питању „политикантска или козметичка комбинаторика“, којој је циљ да „поправи нарушени председников политички рејтинг“, већ далекосежне и суштинске промене у читавом руском друштву и улоге коју у њему има држава. Према мишљењу коментатора портала Логично, Путин је „направио савршену симбиозу традиционалних вриједности и лијевих социјалних политика, чиме је доказао да ти ти термини немају исто значење као у XX стољећу“. „Ако у социјалном смислу“, пита овај коментатор, „то није скретање у лијево, што је онда?“

„Будући да је Европа разорила своје социјалне државе, чак и скандинавске земље, чини се да тренутно не постоји земља на свијету која има више стварних, а не фиктивних социјалних програма за становништво него Русија.“ Путин намерава да овом циљу прилагоди и здравствени и просветни систем, и да промени улогу коју држава има у привреди. Закључак с којим се можемо условно сложити: „У економском смислу, Владимир Путин државни капитализам природно претвара у `социјализам`, а све то чини без невладиних организација и донација“ (Н. Бабић). Једно је извесно: то је у потпуном складу са недавном констатацијом Путина да је либерализам као систем „превазиђен“.

ЗАБЛУДЕ О РУСИЈИ

Треба ли ове Путинове потезе схватити „озбиљно“, или их тумачити искључиво у контексту борбе политичких и финансијских елита за власт, грчевитих напора да се власт освоји или очува, као што то чине руска либерална опозиција и западни мејнстрим медији? Запад никад није тумачио Русију на одговарајући начин. Русија је до сада, у најбољем случају, на Западу виђена као „скромна регионална сила“. Њени успеси су игнорисани или потцењивани, чак и кад су били очигледни: на унутрашњем плану, средином двехиљадитих, када је држава ојачана и кад је обновљено њено јединство. На спољнополитичком плану, на Блиском истоку, у Сирији на пример, када је зауставила реализовање западних (америчких) планова о „Новом Блиском истоку“. Она данас поново игра улогу велике светске геополитичке силе.

Русија се на Западу и даље посматра искључиво кроз призму западних стереотипа и предрасуда. Такве „грешке“ скупо су у прошлости плаћали и Русија и Запад. На те заблуде о овој земљи је, изгледа, неопходно непрекидно подсећати: „Не претимо никоме, нити настојимо да наметнемо своју вољу. Уверавам свакога: наши кораци за јачање националне безбедности предузети су благовремено и у довољној мери. Први пут, то желим да нагласим, први пут у целој историји постојања нуклеарног ракетног оружја, укључујући совјетски период и модерно време, никога не сустижемо, већ, напротив, друге водеће државе света тек треба да створе оружје које Русија већ поседује.“

А неопходно је и супротставити се лажима, покушајима да се поново напише и преиначи њена историја: „За Русију је 9. мај највећи и најсветији празник. Поносни смо на генерацију победника, поштујемо њихов подвиг, а наше сећање није само огромна почаст херојској прошлости – оно служи и нашој будућности, инспирише нас, јача наше јединство. Дужни смо да бранимо истину о победи, у супротном, шта да кажемо својој деци ако се лаж попут куге прошири светом?“

Спољна безбедност земље обезбеђена је „деценијама у наредном периоду“, што јој даје прилику за предах, за миран развој, и „омогућава нам да учинимо много више на решавању најургентнијих унутрашњих питања“. Тим питањима Путин намерава да се бави у наставку свог мандата. Изгледа да је за то одабрао прави тренутак, примећује један коментатор, јер ће на власти бити довољно дуго да надгледа процес спровођења уставних промена и изврши евентуалне корекције тамо где дође до застоја.

ПОРАЗ ЛИБЕРАЛА

Коначно, да ли су све ове тек најављене промене дошле изненада и неочекивано? Према руским изворима, „вест о оставци била је велико изненађење за министре (ако не за све, онда многе) и особље кабинета. Ујутро су се припремали за обичан радни дан“.

Одлазак Медведева са места премијера није толико неочекиван. Он није политичка фигура са великом специфичном тежином. (Медведев сноси и највећи део кривице за економске неуспехе протеклих година). Према готово општем мишљењу, реч је, макар и о само привременом, поразу „системских либерала“. „Извори у руском бизнису и влади ново задужење Медведева тумаче као позлаћени сат – утешну награду због пораза у трци за Путиновог наследника. Његов одлазак пропраћен је Путиновим речима: „Није све урађено, али све се никада не добија…“. Подједнако је јасно да су „фракција Медведева, као и проамеричке присталице Алексеја Кудрина (Рачуноводствена комора), Германа Грефа (Сбербанк) и Анатолија Чубајса (државна компанија за високу технологију Руснано), краткотрајни губитници реорганизације коју је предложио Путин“.

Што се тиче новог премијера, досадашњег шефа Савезне пореске службе Русије Михаила Мишустина, он свакако није име на које се раније рачунало. „Још једно изненађење?“, пита коментатор телевизије Цариград. „Како за кога. За већину посматрача да (кандидатуре Сергеја Собјањина, Алексеја Кудрина, Вјачеслава Володина, Антона Силуанова, итд.). Међутим, главна уредница РТ Маргарита Симоњан потврдила је своју репутацију инсајдера `број један`пишући о Мишустину као премијеру педесет минута пре његовог именовања.“

Да ли је слабо познати Мишустин „кец из рукава Владимира Путина“ (као што мисли генерални директор Центра за политичке информације Алексеј Мухин)? Према економисти Никити Кричевском: „Мишустин је најбоље што Путин може да понуди. То кажем из личног искуства са новим премијером“. Мишустин има репутацију ефикасног технократе, способног и предузимљивог менаџера. Али он није наследник. Он је само технички премијер, техничко лице које обећава да ће испунити оно што се од њега захтева, и неко ко је довољно удаљен од обрачуна политичких елита.

Ако је промена за већину била неочекивана, то не значи да није дуго и пажљиво припремана. То је непријатно изненaђење најпре за сам Запад. „Путин воли да шокира“, сматра коментатор Си-Ен-Ена, „и овог пута је успео.“ Путин је до сада већ доказао да има особине државника и да у његове посебне личне квалитете спадају пажљиво одмеравање односа снага и спретни маневри, чак и у ситуацијама у којима се чини да му околности нимало не иду наруку.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

standard.rs, kremlin.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.