Борис Над: Немачки марш на Запад

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Немачка се поново кандидује за улогу суперсиле. Овог пута, за разлику од неких ранијих периода, спремна је да прихвати не само економске, већ и војне аспекте тог статуса

Ја сам трансатлантиста, изјавила је, 23. октобра, несуђена наследница Ангеле Меркел и садашња немачка министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер. Судећи према њеним изјавама, Немачка остаје тачно тамо где је и била: чврсто усидрена на Западу. „Пре свега, Америка нам је донела једно: везе са Западом. И то је више од само географске локације. Немачка је чврсто усидрена у породицу демократских, отворених друштава на Западу.“

Без обзира на промене у свету, као што је, на пример, управо потписано Регионално свеобухватно стратешко партнерство (РЦЕП), последњег дана 37. самита земаља АСЕАН, које укључује тридесет одсто глобалне економије, ствара огромно тржиште од 2,2 милијарде људи и обухвата земље као што су Кина, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија и Нови Зеланд.

Немачка, у овом тренутку, губи тржишта у Русији и, „могуће је, тржишта у Кини“. Сада је питање и шта ће бити са „Северним током 2“. Да ли је Немачка вољна да жртвује овај пројекат који је готово пред завршетком и прихвати амерички план за монополизацију тржишта гасом? Свет има четири стране. Али за немачку политичку класу доминантна је она западна: „За мене, веза са Западом остаје јасно одбацивање тежње Немачке за средњом позицијом. Наше везе са Западом усидриле су нас у НАТО и Европску унију, тесно нас везујући за Вашингтон, Брисел, Париз и Лондон. Тачно и јасно нас постављају против романтичне фиксације на Русију – а такође и против нелибералне корпоративне државе која презире странке и парламенте“ (Кина).

Другим речима: Немачка се поново кандидује за улогу суперсиле. Овог пута, Немачка је, за разлику од неких ранијих историјских периода, када је играла првенствено улогу моћног економског мотора Европске уније, економског и политичког хегемона Европе, спремна да прихвати и војне обавезе. Немачка пре свега тежи да игра улогу регионалне силе: „Немачка треба да игра кључну улогу у јачању Европе“.

Или: „Шта нас спречава да повећамо присуство у балтичким државама, Северном мору, Балкану, Блиском истоку, Африци и Медитерану?“ И, можда, не само непосредног европског окружења: Немачка је већ раније изразила спремност да распореди своје снаге у индо-пацифичком региону, „у складу са планом Берлина да управља кинеским утицајем у индо-пацифичкој регији“. И то је први пут да термин „Индо-Пацифик“ улази у речник немачке спољне политике.

Питање свих питања

То Немачку доводи у парадоксалан положај: она треба да узима и да даје (више да узима него да даје, јер је питање шта она даје Америци, осим што се нуди за улогу регионалног жандарма). „Истовремено са дипломатијом и конвенционалним војним средствима, у будућности ћемо морати да учинимо много онога што је Америка учинила за нас у великим деловима Европе.“ Може ли се бити јаснији од тога? „Обезбеђивање источног бока НАТО-а. Кризне операције у нашим непосредном ваневропском суседству. Надзор ваздушног простора и мора. Узимање и давање није увек лако прихватити.“

О томе, међу осталим, извештава британски аналитичар Алистер Крук, у тексту Why Is Europe Courting Revolution?, или у дословном преводу: Зашто се Европа удвара револуцији. „Немачка је управо понудила Вашингтону ’слатку погодбу’ у којој Европа – са Немачком на челу – прихвата да искористи америчку стратегију пуног спектра изолације и слабљења Кине и Русије.“

Има ли Немачка снаге да се позиционира као суперсила, чак и уколико то ради „заједно са САД“? И да ли је ова понуда добро одвагана, долази ли у правом тренутку? На први поглед, чини се да јесте: време је прецизно темпирано, уочи америчких председничких избора, на којима је, у најмању руку неинвентивни Бајден поразио арогантног Трампа – човека који би неком несмотреношћу могао да побрка немачке рачуне.

Понуда је запакована у немачку „слаткоречиву посвећеност Западу као ’систему вредности’ који је у целини у опасности и који само Немачка и САД заједно могу одржати“. Ипак, све то изгледа помало као сањарење: „Чак и кад је понуда умотана у шећер ’руске непогрешиве жеђи за моћи и кинеских амбиција за глобалном превлашћу’.“

Зашто? Вратићемо се на ово питање. За сада, приметимо да се овде укрштају сва важна геополитичка питања геополитичке будућности Немачке и да се Немачка политички позиционира „на начин који има узнемирујуће паралеле са својом транзицијом у европско окружење пре Првог светског рата“. Потом, „када је пао Берлински зид, Русија је подржала поновно уједињење Немачке и полагала наде у то да је Немачка партнер за шири пројекат уједињења: изградњу ’Велике Европе’.“

Двоглави руски орао

Показало се да је то химера. Немачка није подржала укључивање Русије у Европу. Уместо тога, „фаворизовала је ширење Европе и НАТО-а на руске границе. ЕУ је, под притиском САД, формирала Велику Европу која би на крају укључивала све европске државе, осим Русије“. Берлин је из пројекта „Велике Европе“ трајно искључио Русију, играјући на „америчко висцерално непријатељство према Русији – више као средство за изградњу свог европског простора до руске границе“. И тиме је Немачка, за дуго времена, охрабрила русофобију у Источној Европи.

И у Русији и у Кини сада јасно прозиру игру. Немачка је (још увек) први спољнотрговински партнер Русије. Али друга глава руског царског орла данас је окренута према Кини. Насупрот „Северном току 2“ је „Сила Сибира“ – огромна енергетска артерија Евроазије, жила куцавица којом енергенти теку према Кини. „Северни ток 2“ требало би да је важнији Немачкој него Русији. То је, уосталом, стара руска традиција: гледати истовремено и према Западу и према Истоку. Може ли Русија два пута поновити исту грешку? „Руске елите могу се приклањати Европи, али њихова база је данас усмерена према Истоку.“

Све то се дешава у време када је каријера Ангеле Меркел на измаку. Немачкој прети политичка нестабилност, најтежа политичка криза још од 1945, или је у њу већ дубоко закорачила. О томе говоре и призори с немачких улица. Меркеловој треба наћи наследника и дефинисати његову политику. Политика коју је она водила изгледа већ сада прилично депласирано. Питање је да ли је она уопште дорасла изазовима новог века.

Француски председник Макрон дао је на знање шта Француска очекује од Европе: Европа мора „преиспитати облике сарадње (са САД) и модернизовати своје структуре“. То значи да јој је потребна већа „стратешка аутономија“ (од САД). Сједињене Државе моћи ће да признају Европљане као савезнике само ако они „себе схвате озбиљно и буду независни у сопственој одбрамбеној политици“. Зато је неопходно „формирање политички јаке Европе“.

Европа би, другим речима, требало да се подједнако дистанцира и од САД и од Кине, како би могла да игра улогу стратешки аутономног фактора. До сада је, још од завршетка Другог светског рата, Европа радила само на размештању америчких војних база на својој територији и на јачању своје зависности од Сједињених Држава. Идеја Макрона је, очекивано, дочекана на нож. Каренбауерова се већ окомила на њу, обраћајући се студентима Бундесвер универзитета у Хамбургу: „Идеја стратешке аутономије Европе иде предалеко ако негује илузију да можемо да обезбедимо европску сигурност, стабилност и просперитет без НАТО-а и САД.“

За то би ЕУ, додала је, биле потребне деценије. Шта у политици значи „ићи предалеко“? Можда видети даље и више него други. Да ли је Каренбауерова, слично својој политичкој заштитници Меркеловој, само заробљеник веома ригидних политичких поставки које су важиле у неко друго време – оних који је дефинишу као „трансатлантисту“? И да ли је време трансатлантиста прошло?

Вратимо се изнова њеном говору, одржаном 23. октобра. „Запад“ уопште није цивилизација која постоји неколико хиљада година. Напротив, он постоји три стотине година, као просветитељски пројекат. Појавио се релативно касно, тек у XVIII веку, како би одвојио једино постојећу „цивилизацију“; ону „западну“ и просветитељску, од „варварства“ („варвари“ су у овом случају били сви други). У почетку, обухватао је само мали, протестантски део на географском западу, како би је конфронтирао с православном и католичком Европом.

Немачка није увек била део Запада. У Првом, као и Другом светском рату, супротстављала му се и оружјем, баш као што се супротстављала и „Истоку“, покушавајући изградити своје „Средишње царство“, сопствени „Рајх“ и животни простор. Знамо како се то завршило. У међувремену су пристигли „ослободиоци“ – Американци, који су за двадесет или тридесет година одгајили веома послушну политичку класу.

„Пре свега, Америка нам је дала оно што називамо Вестбиндунг…“, сматра Каренбауерова. „Вестбиндунг“ је тешко превести. Најтачније би било: западна оријентација. „’Вестбиндунг’ је одговор на чувено немачко питање, питање за шта се Немачка залаже.“ Да ли је „Вестбиндунг“ одговор једном засвагда на немачке дилеме? Или је то ипак био одговор за један, ограничен и кратак историјски период? Шта ако се геополитички полови промене, ако замене своју улоге и места, и Исток, а не више Запад, постане мотор свеукупног раста, укључујући и онај економски? Оставимо то питање Меркеловој и њеним политичким наследницима. Немачка је много пута доказала да уме да се носи с тим.

Велико ресетовање

Идеје Каренбауерове су одговор на стару дилему који долази у посебно тешком периоду за посусталу и кризама већ прилично изморену Европску унију. Нови хладни рат, и то у тренутку када је на дневном реду „велико ресетовање“ и „корона криза“? „Велико ресетовање“ је план за трансформацију европске економије кроз аутоматизацију и нове технологије, о којем је већ било речи на окупљањима у Давосу и који ће, по свему судећи, милионе радника оставити без посла, можда их осуђујући на примање „загарантованог дохотка“, неке врсте социјалне помоћи, једва довољне за преживљавање.

Као што је приметио Том Луонго, велика заблуда ЕУ је да може да потчини свет намећући му своја правила и стандарде, укључујући и Кину, у исто време док дозвољава САД да делује као њен опуномоћеник. Управо то би било „царство ЕУ за нову еру“.

Али зашто би се, на концу, свет потчињавао „европским правилима и стандардима“? Слично Русији, Кина је, у ЕУ терминима „агресивно контролисани државни капитализам“, али и држава-цивилизација, са својим посебним вредностима, које је неговала хиљадама година. До сада је, у најмању руку, показала да технолошке стандарде „намеће“ успешније и боље од ЕУ.

Треба приметити да се све дешава у време док „ковид грозница“ бесни ка, можда, свом врхунцу. Ово је милионе радника већ оставило без посла. Структурној незапослености, насталој у првој фази, сада треба додати нове. „А то је ноћна мора за мала и средња предузећа.“ Сада протести захватају читаву Европу, а „европске владе затечене су неспремне“. У овај бес увлаче се мрачне сумње: да су европске владе користиле пандемију како би увећале социјалну контролу. А ту су и сенке беса са америчких улица. „У игри је европско политичко ткиво и друштвена кохезија. И европски лидери нису само збуњени. И њих обузима страх.“

Шта је ту део „планетарне завере“ а шта не? Не знамо много о томе. Једно је чињеница: проблеми се множе брзином која изазива страх. „Била би, заиста, дрска заблуда“, закључује Алистер Крук, „да европски лидери наставе са аутоматизацијом ’великог ресетовања’ и додају томе још структурну незапосленост гомили која већ прети да се сруши под њеном све већом тежином. Да ли они желе револуцију?“

Макрон и европски пут

За разлику од немачке позиције, која тежи да окамени структуре НАТО-а и убудуће се чврсто ослања на САД, француски приступ је другачији: он полази од претпоставке да нема простог повратка на старо. Њега је изнео француски председник Макрон у свом, до сада најдужем интервјуу, који објављује часопис Гранде континент: „Тренутно пролазимо кроз тренутак у историји човечанства када имамо прилику да видимо такву акумулацију краткорочних криза, попут пандемије и тероризма, и дубоких, трансформативних транзиција, које мењају међународни живот и чак имају антрополошке последице…“

Макрон у томе иде даље. Свестан је и дубоке потребе да се преиспитају односи са до јуче главним савезником – САД, без обзира на то ко ће у наредне четири године седети у Белој кући. Можда у његовим поставкама има сувише поуздања у Европу. Он се обрушава на Савет безбедности УН у име „новог мултилатерализма“ (европски функционери никад не говоре о „мултиполарности“, већ се држе „мултилатерализма“, као термина који полази да прећутне претпоставке да је пол ипак један – онај западни).

У том смислу, Макрон предлаже други пут: онај који трасира „снажна и политичка Европа“. Зашто? „Зато што не верујем да Европа гуши глас Француске: Француска има свој поглед, своју историју, свој поглед на међународне послове, али ствара много корисније и снажније деловање када то чини уз помоћ Европе. Чак мислим да је то једини начин да обележимо наше вредности, наш заједнички глас, да спречимо поларизацију на кинески и амерички пол, да зауставимо дислокацију, повратак непријатељства регионалних сила.“

С оне стране питања која овај приступ нужно намеће, треба признати да је ово за Европу једини могући пут. Не оданост Западу, „Вестбиндунг“, већ специфично европски пут. Да ли ће за њега бити потребне деценије? Оставимо и то питање по страни. Оно што је битно јесте „стратешка аутономија“. Некаква ера се завршава 2020. године – питање је да ли она која је почела 1989. или 1945. „Не мислим да је икада постојао период у нашој историји у коме се концентрисало толико прекида“, истиче Макрон. „Због тога дубоко верујем да се налазимо на тачки прелома… Осим политичких питања, то је, такође, прелом у савременом капитализму.“

Можда Макрон прецењује Европу. То је, штавише, више него вероватно. И можда је закаснио с тим. Али и то је боље од оног што нуди немачка министарка. Ако се Макрон позива на Европу која није само тржиште – Европу макар у једном, крајње скученом смислу – не говори ли и то о страху који обузима европске политичке елите од „тачке прелома“?

ЕУ се дели, али још нико не зна на колико и каквих делова. Начето је, најпре, „срце реактора европских интеграција“: осовина Берлин-Париз. Немогуће је седети на њеном кормилу ако су погледи кормилара усмерени у различитим правцима. Што се тиче Немачке, уколико је њена понуда искрена, да ли је тај избор коначан? То ће бити „питање од милион долара“ за наследника Ангеле Меркел – једног дана, кад он буде изабран. Око њега ће се тек ломити копља.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

 

Насловна фотографија: Vano Shlamov/AFP/Getty Images

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.