БОЈАН ДРАГИЋЕВИЋ: Не треба нам ваша потврда да смо део света

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Снимак са екрана/Јутјуб

Пре неколико дана, Амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду је објавила промотивни политички видео крајње претенциозног имена ,,Ви сте свет,“ у коме нам кроз руку Борислава Пекића поручује: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“

Наравно, реч је о још једној врсти јефтине и подле колонијалне пропаганде, оне која има за стварни циљ легитимизацију неоколонијалног поретка, односно морално оправдање империјалистичког присуства на Балкану. Кроз наводно уважавање културног стваралаштва потлаченог у шеми неоколонијализма не настоје се само задобити лаке симпатије локалног становништва, које треба да замаскирају империјалистичке ланце на рукама наше Отаџбине, већ се износе прикривене политичке поруке које су фундаментално противне моралном бићу српског народа, његовом најбољем политичком интересу и његовој вековној слободарској традицији.

Почнимо од типично арогантног наслова видеа ,,Ви сте свет“, који незаобилазно подсећа и на оно друго паролаштво које једнако често чујемо, оно да смо ,,и ми Европа.“ Шта је погрешно са овим? То што се Амбасада Сједињених Америчких Држава противно доброј дипломатској пракси понаша као да има право да одређује ко је свет, а ко не, као да има власт да дискреционо додељује сертификат цивилизованости по својој вољи. То надмено туторисање је заморно. Нама тај сертификат заиста није потребан.

Српски народ је велики цивилизацијски народ са импресивном историјом коренски помешаном са овим просторима, који су увек носили у себи клицу титанских историјских дешавања. У освит времена људске цивилизације, овде је могуће пронаћи културе у Винчи и Лепенском Виру, значајнијим археолошким налазиштима у овом делу света. Са територије данашње Србије поникло је 17 римских царева, а сведочанство њиховој сили и слави остало је у Феликс Ромулијани код Зајечара. Са раним средњим веком добијамо и своју прву познату и историјски признату династију, Властимировиће. Кроз векове смењивања феудалних господара и њихових међусобних борби, сазрева државотворна мисао, која крешендо добија под немањићком управом. Српско владарско достојанство од великог жупана бива уздигнуто у краљевско 1217. године, а у царско под Душаном Силним 1346, када цар српског архиепископа подиже у патријарха јер је патријаршија једино што приличи царству у настанку.

Српски народ не одлази у турско ропство мирно, него се ватрено бори против освајача и успева да му нанесе неколико пораза. У вековима отоманског ропства не губи свест о својој посебности, него успева да очува и идентитет и сан о слободи. Српски устанак представља бакљу која означава почетак борбе балканских народа за слободу. Срби су један од првих европских народа који успева да се избори за своју обновљену државност. Прогрес који у том периоду доживљава српска држава је изузетан: за мање од века, ми од забачене отоманске провинције постајемо модерна европска краљевина, која служи као Пијемонт читавог српског народа и балканских Словена. Кроз ватру, крв, страдање и кости, наши стари купују слободу и уједињење. Круна српског монарха изливена је од бронзе са Карађорђевог топа заплењеног од Турака.

Шта ћете ви овде?

Када крволочне нацистичке хорде лудог Хитлера крену да освајају свет, српски народ му се супротставља на врхунцу његове моћи, доказујући своју антифашистчку природу 27. марта 1941, а не 9.маја 1945. године. Срби под петокраком из рата излазе као победници, постајући део социјалистичке Југославије, која омогућава даљу еманципацију свог становништва и доноси значајан индустријски, инфраструктурални и цивилизацијски искорак напред. Наша држава поново постаје симбол слободе и антиимперијализма, али овај пут је тај симбол планетаран: око ње се окупљају народи целог света, уздајући се у свето право сваког народа да решава о својој судбини без ланаца и мача под грлом. У тој визији слободног човечанства ми водимо напред јер у нама виде пријатеље, а не експлоататоре. Створен је Покрет несврстаних, који у време Хладног рата окупља слободне народе на принципима суверенитета, једнакости и међународног права.

За време рађања, губљења и васкрса државности, наш народ не губи ни оно што га цивилизацијски одређује, а то је његово културно стваралаштво, уметност, наука и право. Бели анђео из Милешеве је једна од најславнијих фресака српског културног бића, али и бисер европске и светске уметничке баштине, што сведочи и слање у свемир тог мајсторског дела. Срби су дали свету и Високе Дечане, један од највеличанственијих манастира подигнут у славу Бога и људског неимарског савршенства, као и небројане друге цркве и манастире, који сведоче њиховој духовности, али и њиховом историјском развићу. Свети Сава је извео фактичку рецепцију римског права кроз Законоправило 1220, а Душан Силни 1349. доноси Душанов законик, који показује правни прогрес и ниво развоја младог Српског царства.

Циклуси српских епских песама представљају етички храм једног народа ништа мањи од Илијаде. У њему је колективни геније једног народа колико и у артуријанским легендама или предањима о римским краљевима. О уникатности, значају и лепоти народне епске поезије најбоље говоре речи проте Голијана:,,Када бих морао да бирам да ли да нестане српске епске поезије или свих манастира који су направљени нашом руком, много би ми жао било прелепих манастира.“ Гете се фасцинира Хасанагиницом. Средњовековна државност и култура служи као инспирација за ослобођење, но оно поново доноси наше природно и органско функционисање у европском историјском бићу: добијамо Вука Караџића, народног реформатора и просветитеља. Наш је и Доситеј Обрадовић, једна од луча европског просветитељства. Добијамо и Ћеле-кулу направљену главама српских патриота, о којој пишу европски путописци, као опомену шта је цена слободе. Добијамо и војводу Синђелића, сокола са Чегра, који ће пре разнети сам себе него да клекне. Српски народ даје Европи и свету бесмртног Његоша, националног песника-филозофа гетеовске Европе, који промишља о истим темама које су надахнуле једног Милтона.

Ђура Јакшић се фасцинира Рембрантом и користи његове идеје, а Паја Јовановић постаје национални сликар српске историје. Млади Коста Абрашевић пише врхунску црвену поезију. Наш је велики Андрић, наш је и Селимовић. Осман Ђикић ствара ,,Српску вилу” и пева о помирењу православних и муслиманских Срба, а Алекса Шантић пише ,,Остајте овде!” Наше је друштво истински и мултиверско и мултикултурално пре него што су се те две еманципаторске идеје изопачиле и постале карикатуралне на данашњем Западу. Правимо импозантну Кулу на Газиместану да означимо место наше трагичне славе и на Зејтинлику оплакујемо сенке ослободилаца. Наши научници дају немерљив допринос напретку човечанства са поносом истичући своје српско порекло и помажући несебично Отаџбину у речи и делу. Уметнички правци пролазе Србијом колико и историјски процеси, а ми задржавамо њихову есенцију, иако им дајемо и свој посебан национални печат. Пред јачима од себе нисмо понизни, пред слабијима нисмо охоли. Наши радници граде по Африци, где су радо виђени и поштовани јер долазе као пријатељи и сарадници, а не као израбљивачи и убице. За наше филмове плакате слика један Пикасо, а Франко Неро глуми Бановић Страхињу.

Поента? Ми јесмо Европа и ми јесмо свет. Само нам нису потребни ни Гете, ни Американци да нам то кажу, премда је Гете то урадио са искреним одушевљењем и без задње намере окупације дела наше територије. Ми знамо вредност онога што смо наследили. Није нам потребна ничија злонамерна потврда наше изузетности јер нам сујета не замрачује здрав разум. Сједињене Америчке Државе немају никакво морално право да једну у фундаменту европску цивилизацију понижавају подсмешљивим: ,,Ви сте свет.” Не треба нам рука колонизатора да нам то покаже, хвала лепо. Тога смо и сами свесни. И баш због тога што смо Европа и свет, што имамо историјско трајање, што смо један правно просвећени народ, не можемо да не изговоримо, гледајући овакву подсмешљиву пропаганду: ,,Шта ћете ви на нашој територији са вашим војним базама?”

Пројекат обезличавања

Зашто је баш овај Пекићев цитат одабран? Из истог разлога из кога се недавно у токсчином наративу суморне колоније актуелизовао онај о томе како треба ,,љубити земљу деце своје, а не отаца својих.“ Никада ниједна победничка земља није слушала такве дефетистичке мантре, које за циљ имају да је политички развласте и национално понизе. То је покушај анестезије приликом ампутације виталног дела српске државности. Косово и кување жабе је поново на сцени, обрађивање јавног мњења да пристане на оно што је дубински против саме сржи његовог националног идентитета.

Косово за Србе није територијално, него етичко и идентитетско питање. Наша видовданска етика увек је величала родољубље и патриотску жртву, а презирала и проклињала издајнике. Увек је била на страни оних који су хтели и смели, а не оних који су се колебали у квазирационалном псеудопрагматизму и завршавали на страни непријатеља свог народа. Наш је идентитет много више и од поноситих Високих Дечана и од горде Куле на Газиместану, он је наше искуство повезаности са прецима – то је светије од сваке цркве и манастира што су икад направљени. Сваки велики народ и сваки велики човек не раскидају везу са својом прошлошћу и са претходним генерацијама. У нас је тај култ био нарочито дубок и чврст јер смо у ери отоманског ропства само преко њега могли одржати свест о томе ко смо и где идемо. У нас је он био у равни не само државног, него егзистенцијалног искуства једног народа. Зато је тако дубоко усађен, несаломив и вечан. И зато толико смета окупатору и његовим домаћим псима. Он нас уједно учи и шта је исправно, а шта погрешно, шта је етички зид преко кога издаја Косова не може проћи у српском колективном несвесном, шта је мисона и поетска луча која ће кад-тад поново остварити сан слободе српског народа.

Да би се борили против њега и потиснули га у циљу реализовања својих геополитичких циљева, империјалисти су кроз домаће пропагандне тврђаве своје власти кренули да лансирају приче о томе како ,,не треба гледати у прошлост, већ се окренути ка будућности.“ Овај Пекићев цитат је само други начин да се каже то исто. Треба раскинути везу са прецима и, посредно, са прошлошћу, обезличити нас и претворити у оне који не знају одакле, нити куда иду.

А опет, онај ко не гледа у прошлост мало чему се има надати у будућности. Од Цицерона до Орвела говорило се о значају прошлости. Цицерон је историју назвао ,,сведоком прошлих времена, светлошћу истине, живим сећањем и учитељицом живота, гласницом древности.“ Орвел је дистопијски створио слоган да ,,ко контролише прошлост контролише будућност, а ко контролише садашњост, контролише прошлост.“ Они који контролишу садашњост нашег колонијалног поретка управо нам и шију прошлост по мери, да бисмо у будућности наставили да будемо тлачени у великој шеми светског неоколонијализма и крони капитализма.

За бројчано мале народе на међи интереса светских сила, искуство предака није само идентитетски значајно. Оно је непроцењиво и политички, јер је основ њихове чежње за слободом, а тиме и државношћу, која крунише историјску и културну посебност. Без прошлости, нема свести о независности, нема инспирације за ослобођење и, коначно, нема слободе.

Acta, non verba

Но, збиља, било би добро сетити се оне латинске Acta, non verba, па погледати да ли Американци гледају иза себе или заборављају, као што саветују нама. Док нас уче да будемо прогресивни тако што ћемо заборавити Карађорђа, они обележавају место на коме је Џорџ Вашингтон сјахао са коња. Кад нам кажу да заборавимо Косово, они са поносом говоре о ветеранима Рата у Вијетнаму, на другој страни света, где је америчка чизма поубијала милионе у свом крволочном идеолошком походу, сејући напалм и смрт на вијентамске фармере. Док нас пријатељски саветују да заборавимо хероје са Кошара, они уздижу њихове хероје пљачкашког крсташког рата на ирачку нафту као браниоце отаџбине. Док уздижу Декларацију независности, хтели би да ми заборавимо Душанов законик и Сретењски устав. Док смо ми саветовани да осуђујемо своје генерале који су бранили земљу по командној одговорности, Американци не дозвољавају да страни судови суде њиховим војницима који су директно учествовали у покољима цивила.

Аршини су двоструки и не треба бити превише паметан да би се простим посматрањем схватило шта је исправно у даљем деловању, а шта је шарена наративна лажа за окупиране. Култ памћења је увек супериоран у односу на култ заборављања. Култом памћења је након пет векова ропства српска пушка успела да ослободи Призрен. То је његова незаустављива моћ, она коју не смемо никада заборавити, ни потценити. Да би се нешто остварило, прво се мора знати да је то потребно. Морални завети једног народа су трајнији од политичких хегемонија империја, а генерацијска наслеђа често надживе окове на рукама. А ако смо могли и смели сањати под Турцима, смемо и морамо и данас.

На крају, питање да ли смо за Косово у саставу Републике Србије или смо свет је лажна дилема. Ми смо и за једно и друго, ми смо и једно и друго – то не само да није котрадикторно, него је једино логички могуће. Србин не може бити светски док не буде свој, као што ни Република Србија не може бити светска ако се одрекне основних принципа унетих у међународни поредак и свог унутрашњег поретка конституисаног Уставом, ако се одрекне своје историје, културе и традиције, историјског искуства својих предака. Интернационализма нема без свести о националној посебности – тек када се она створи, онда је могуће спознати националне посебности других и поштовати их, али и стећи поштовање других народа за наше особености.

Напред се може ићи само ако се зна шта је иза нас. То не значи да би требало да постанемо слепи затвореници прошлости и авети које бесциљно лутају по сенкама света кога више нема и давно минулих раздобља, него да будемо достојни моралног завештања наших предака и да их не брукамо у речи и делу. То ће бити сасвим довољно да не пропаднемо. А тиме, сасвим сигурно, створићемо један бољи свет и за своју децу, па ћемо моћи да љубимо и земљу наших отаца и наше деце.

И нећемо изгубити част, као што је нису изгубили ни наши преци чувајући сећање својих отаца. Америчка амбасада може да буде сигурна у то.

standard.rs, bdragicevic.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.