АРХИЈЕРЕЈИ СПЦ У ОДБРАНИ ПРАВА И СЛОБОДА: ПОВОДОМ САОПШТЕЊА СА СИНОДА СПЦ ПРОТИВ ПОКУШАЈА ОЗАКОЊЕЊА ИСТОПОЛНИХ „БРАКОВА“

ОДЛУКА КОЈУ ВРЕДИ ПОЗДРАВИТИ Поздрављајући, са истинским поштовањем и оданошћу светосавском путу наше Цркве, одлуку СА Синода СПЦ да се јавности Србије обрати у одбрану природне породице, тражећи да се из процедуре повуче предлог Закона о истополним заједницама, потписници ових редова истичу да је то одлука која је донета на трагу досадашње историје и живота СПЦ као Цркве Божје и народне. СА Синод СПЦ је чуо глас верног народа, изражен у сложном многогласју наше просвећене патриотске интелигенције, и ставио до знања да се не мири са разарањем моралних вредности нашег друштва. Спремност на дијалог постоји; али не и спремност да се сервилно ћути кад се руше темељи државно-народног дома. НАРОДНА ЦРКВА Пишући, у „Погледу с Калемегдана“, о Српској Цркви, Владимир Велмар – Јанковић је истакао: “Увек с народом, никад изван њега, никад над њим, она је кроз манастирско задужбинско саборовање подизала дух који је кроз обичаје славске, заветинске, мобе, обичаје крштења и укопа живео исто толико у задружнопородичној сељачкој кући, племенској, жупској и кнежинској заједници, колико и кроз остало поштовање веза кумства, побратимства, крвне и срдничке везе, везе човека и човека. “Колективна душа српског народа створила је нарочиту православну цркву, сасвим друкчију од католичке, у многоме различну и од осталих православних цркава, саздала је цркву Светог Саве, српску цркву, цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свима царствима и под свима приликама” (Цвијић). Државноправна либералност турског режима омогућила је у начелу, макар и без доследности у пракси, црквену аутономију светосавске цркве и ова се грчевито подухватила да кроз ту аутономију и борбу за патријаршију сачува цркву народу, и народ цркви, а с тим да колико толико делује и просветно и културно; и у један мах заиста успева да упатријарши и уједини цео српски народ, што држава до тада никад није могла. Светосавска црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе црква је носила и проносила и синонимност државе. Та црква никад није, у после немањићском времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер, као што није имала нарочитих заступника Христових на земљи из чијих руку се сливао благослов и искупљење греха по преимућству онога који је ближе Христу; Христос је кроз ту цркву био једнако близак и последњем вернику и првом слузи. Иако је дошло кроз Византију, и од ње узело много духа, српско православље светосавске цркве није се никад, ни у немањићској држави – где је црква ипак била властеоска  –  успело (или  пало) до цезаро папизма или теократског карактера ма које врсте. А Турци су пресекли и саму ту помисао, „помогли” да црква постане и остане народна.»

Она је, по свом назначењу, то и данас, када брани Косово и Метохију као Свету Земљу у саставу државе Србије, и када подиже свој глас у важним тренуцима савремености. 

ЧЕГА СЕ ПЛАШЕ НАШИ НЕПРИЈАТЕЉИ Оно чега се највише плаше непријатељи наше будућности је делатно јединство архијереја СПЦ и српског православног народа, који је, по учењу посланице Источних патријараха из 1848. године, са својим клиром истински чувар вере коју нам је Бог предао. 

После 5. октобра 2000. године то се видело више пута, не само кад се доносио нови Устав Србије и кад је патријарх Павле изашао да гласа на референдуму, и не само када су у јавност одашиљане одлучне поруке о борби за Косовски завет, него и у низу других случајева.

Није се могло ћутати кад се морало говорити. 

Свети Јустин Ћелијски је, у свом тексту о светосавском свештенству и политичким партијама, пре рата јасно рекао да свештеник мора бити изнад приземне партијске политике, и не сме народ делити партијски. Када свештеник мора да се укључи у јавни живот? Само онда када је народна судбина доведена у питање и угрожена у својој бити. Отац Јустин каже: „Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске ( партијашке, нап. аут.) наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима“. Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, каже отац Јустин, он неће бити сам; са њим је Свети Сава. Овај текст је подсећање на борбу наших архијереја у 21. веку и израз да ће се она наставити, на опште добро српског народа, али и свих оних којима је породични систем вредности на уму и у срцу.  КАМПОВИ ЗА ПРЕВАСПИТАВАЊЕ СПЦ је бранила школски систем од урушавања. Када је, у Влади ДОС-а, министар просвете постао Гашо Кнежевић, кренуло је „реформиање“ ( деформисање) школе где су, да би се уклопили у спрдачину звану „школигрица“, просветари у току новоуведених „радионица“ били приморавани да лижу „виртуелни сладолед“ и праве од себе будале.  У камповима ЈАЗАС-а, под изговором борбе против СИДЕ, организоване су игрице типа „Донеси – донеси“, где је изазов био да ученице скидају грудњаке, а Кнежевић је то образлагао генијалном реченицом: “У камповима има лопти, па има и грудњака“. Тада се огласио и СА Синод СПЦ: “На свом редовном заседању, 30. августа 2002. године, Свети Архијерејски Синод у склопу теме црквене просвете и веронауке у школама, обратио је посебну пажњу на бестидне скандале о којима пише штампа, који су се догађали у омладинским летњим камповима Министарства просвете и спорта Владе Србије (Сремска Митровица, Митровац на Тари, Дивчибаре и други). Очевидно, под видом модерне едукације и развијања “нове свести” код средњошколаца, спроводи се у едукаторским радионицама перфидно прање мозга деце а њихово дружење и комуникација покушава да се сведе на ниво биолошке бесловесности, кроз убијање стида у детињој души и уништавање сваког моралног чула и осећања. Познато је да су се, до сада, тим развраћањем и скрнављењем људске душе у Европи и шире у свету бавиле само сатанистичке секте кроулијеваца и др. Мајмунска бестидност као мера људског заједништва и комуникације представља нешто од чега се човек ослобађа и против чега се борио као културно и цивилизовано биће кроз сву своју словесну историју. То је оно што човека и чини словесним и разумним бићем, истински просвећеним. Међутим, у наше време, нажалост, долази до склапања брака између посткомунистичког атеизма и западног капиталистичког хедонизма. Из таквог чудовишног брака већ почињу да се рађају монструми и наказе какве човечанство не памти у својој историји, а све под привидом “нове свести”, “новог човека”, “новог поретка”, “нове заједнице”. Питамо се: да ли су наши нови просветари и просветитељи Србије свесни те и такве опасности која стоји пред савременим човеком и човечанством? Или можда неки од њих и желе да тим и таквим беспућем упуте млада поколења? Није ваљда могуће да је то и био дубљи разлог отпора увођењу веронауке у школе и наметања на место ње или паралелно са њом тзв. грађанског васпитања! Јер јасно је да докле год буде било веронауке мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност не могу загосподарити људском самосвешћу и постати мера човечности и људског достојанства. Свесни дубоке истине великог Тарковског изражене у његовом животном ставу и опиту да ће стид сачувати и спасти свет, осећамо за своју обавезу пред Богом, народом и историјом да позовемо одговорне за васпитање младих, просветне раднике на челу са министром просвете и спорта, као и на првом месту дечије родитеље, да не дозволе да било ко и у име било чега буде или постане развратитељ чедне детиње душе а тиме и гробар словесног достојанства српског народа.“(1)

Одмах после тога, „камповање“ је заустављено. 

Реформа школства се наставила у правцу урушавања свих вредности. 

И тада је Синод опет реаговао. 

ПРОТИВ НАСИЉА НАД ДЕЦОМ И ШКОЛОМ

У Удружењу књижевника Србије у Београду одржан је 6. јуна 2003. године округли сто на тему реформе школства. У расправи о овом питању, од животне важности за будућност нашег народа, учествовали су многи угледни интелектуалци који су подржавајући ставове сва три просветна сидиката за обуставу предлога Закона о основама система образовања и васпитања. Са скупа је упућена „Резолуција против насиља над децом и школом“:

1. Предлог Закона није прошао демократску процедуру јавности, одузимајући право консултовања родитеља и просветних радника.
2. Предлог Закона о основама система образовања и васпитања није добио сагласност свих синдиката образовања Србије, а дат је у скупштинску процедуру по хитном поступку – након афера због ниподаштавања ћириличног писма, покушаја преименовања предмета српски језик и књижевност у “језик и комуникације”, те програмског оргијања у радионичарској педагогији.
3. Министарство просвете и спорта није омогућило угледним културним и просветним институцијама да формирају комисије које би прегледале, образложено одбијале или прихватале предлоге на понуђени план и програм реформе.
4. У предлог реформе школства у Србији нису укључени стручњаци, нити предметни наставници, нити институције од културно-просветног значаја већ искључиво подобни психолози.
5. Некритичким прихватањем норматива школског простора (преласком на систем 3 х 3), аутономије наставног плана стручних школа (60% је дато слободној вољи), увођењем трогодишње уместо четворогодишње Гимназије и пресађивањем курикулум методологије – Министарство спроводи непросвећени диктат, а не демократизацију и деидеологизацију образовања, уноси хаос у школе.
6. Стављајући у задатак владиним и “невладиним организацијама” да воде програм доусавршавања наставног кадра или да руководе едукативним радионицама за децу у којима се врши обука за одупирање “ауторитету и правилима наставног кадра” – Министарство просвете је признало своју некомпетентност.
7. Принцип деиндивидуализације, спроведен у реформисаним програмима не само да не тежи изграђивању личности већ понижава личност (афере камповске реформе). Коначни циљ радионица и кампова је рездетињење детета и рашчовечење човека.
8. Реформа школства која не доприноси здравом друштву и друштву знања већ клонираној идеологији постмодернистичког детета равна је злочину над просвећеношћу и духовношћу и подложна је кривичној одговорности, јер се игнорише педагошка прогресивна баштина. Резолуцију су потписали: Епископ Атанасије (Јевтић); др. Миодраг Игњатовић, књижевник и донедавно саветник у Министарству просвете; проф.др Никола Милошевић, члан САНУ; проф. др Станислав Никић, психијатар и књижевник; проф. др Љуба Протић, директор Математичке гимназије; Богдан Златић, сценариста; проф. др Александар Липковски, декан Математичког факултета; мр Михаило Шћепановић са Филолошког факултета у Београду; др Драго Т. Пантић, педагог; др Исидор Граорац, педагог; Миодраг Маричић, директор Филолошке гимназије; проф. др Милош Ковачевић са Филолошког факултета у Београду; др Мирољуб Јоковић; Милутин Мићовић, књижевник; Лабуд Драгић, књижевник; Сабор српске омладине (Бранимир Нешић). Програм је водио Предраг Р. Драгић Кијук, уредник “Књижевних новина”.(2)

После овог скупа, СА Синод је 10. јуна 2003. упутио свој захтев Влади Србије. СВЕТИ СИНОД ТРАЖИО ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СКУПШТИНСКЕ ПРОЦЕДУРЕ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, упутио је 10. јуна 2003. године писмени захтев Народној Скупштини Републике Србије да из скупштинске процедуре одмах повуче нацрт Закона о основама система образовања и васпитања. У том захтеву је писало: „Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, руковођен бригом за добробит српског народа и свих других народа који живе у Србији, а посебно младих нараштаја, који тек треба да стасају у одговорне и слободне личности, подржава молбе и апеле професора универзитета, струковних удружења, синдиката просветних радника, као и приложену Резолуцију против насиља над децом и школством, коју је 6. јуна 2003. године, издала група познатих интелектуалаца и представника невладиних организација и позива Народну скупштину Републике Србије и све њене посланике понаособ, да се заложе за моментално повлачење из скупштинске процедуре нацрта Закона о основама система образовања и васпитања. У исто време, Свети Архијерејски Синод позива Владу Републике Србије, њено Министарство просвете и спорта, као и све научне, просвете и академске установе и личности, да покрену најширу јавну расправу о предлогу овог закона, с обзиром на то да изјашњавање стручних кругова по овом питању није ни постојало, а спорадично изречене аргументоване критике нису уопште узете у обзир.“(3)

Саопштење је потписао патријарх Павле лично.

ПРОТИВ ТОТАЛИТАРНЕ КОНТРОЛЕ 

Када је власт 2006. године доносила нове законе о биометријској идентификацији и правила централну базу електронских података, и тада се Црква није устезала да каже истину.  

После обраћања епископа жичког Хризостома Светом архијерејском Сабору СПЦ поводом опасности за слободу коју у себи носи новоусвојени Закон о личним картама, Свети архијерејски Сабор је донео одлуку и ставио у дужност Светом Синоду СПЦ да учини све да се овај закон не спроведе у дело. Као сведочанство времена доносимо оба документа. 

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ

КРАЉЕВО

Е.бр. 2784

3. октобар 2006.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ 

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 

Обавештавамо браћу Архијереје да је Скупштина Републике Србије усвојила нови закон о личним картама који као врло опасан мења природу политике и омогућује тоталитарни надзор државе над сваким својим становником у свим аспектима личнога живота, и тиме грубо нарушава најдрагоценији Божији дар људима, слободу личну.

Ми смо се на време, пре усвајања закона, обратили Светом Архијерејском Синоду упозоравајући на следеће: да је нови закон о личним картама донет без јавне расправе уз кршење низа светских и европских конвенција о људским правима, а да је по својој природи сам закон антихришћански и антиправославан. Да су се синоди Московске патријаршије, Атинске архиепископије, Украјинске цркве – Московске патријаршије, као и Света Гора Атонска огласили званичним ставом, а да је Атинска архиепископија успела да обори сличан закон у Грчкој, тражењем права на алтернативна документа. Да је стварање централне базе података која у себи може садржати полицијски досије, лични здравствени картон податке о школском успеху и спреми, податке о стању банковног рачуна и податке из војне књижице, увод у стварање невидљивог електронског концентрационог логора, а могућности за манипулацију и злоупотребу података неограничене. Уз то електронска лична карта је документ у којем онај који је носи не зна шта пише у њој. Као у времену Нерона и Калигуле када се свом џелату лично доносила запечаћена пресуда. Свети Синод је наш акт примио али се није огласио што је могло утицати на исход гласања у Скупштини.

Стога умољавамо браћу Архијереје да се саборно огласи и да Владу Србије упозоримо на:

а) опасност од скупљања и чувања података о личном животу људи, посебно о религиозном и политичком избору, здрављу, познанствима, путовањима и слично;

б) неоправданост даљинског препознавања човека без његовог знања нарочито на местима где није дужан да се представи;

в) на право сваког слободног човека да зна каква се информација налази у његовом електронском досијеу, као и нато да листа података који се чувају мора битм јасно дефинисана

г) да средства препознавања човека не смеју да штете његовом здрављу нити да понижавају његову част и достојанство

д) да се не смеју користити средства препознавања неодвојива од људског тела

ђ) да се централна база података ни под којим условима не сме формирати због могућности упада у систем оних који су недобро-намерни, као и страних обавештајних служби

е) да се као нужно уведе право на алтернативу онима који из верских као и других људских разлога не желе електронске личне карте.

Ако буде постојала добра намера, Влада може Уредбом да потре негативне последице наведенога Закона. Напомињемо да је овај проблем простудиран са различитих тачака посматрања, да је у овоме смислу консултована и групу експерата и да је још 26. марта 2005. године Нашим благословом подржан Жички апел стручњака са којим је упозната стручна и политичка јавност, а којегу неизмењеном виду као прилог достављамо браћи Архијерејима.

Светом Архијерејском сабору одан,

ЕПИСКОП ЖИЧКИ  Хризостом

Након тога, СА Сабор СПЦ наложио је СА Синоду СПЦ да крене у борбу за људска права и слободе:„Ставити у дужност Светом  архијерејском синоду да на сходан начин интервенише код надлежних органа Републике Србије да се недавно у Народној скупштини изгласан Закон о личној карти не спроведе у дело.О предњој одлуци Светог архијерејског сабора, част  Нам је известити Свети архијерејски синод, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Светом архијерејском синоду у Христу брат,

Председник 

Светог архијерејског сабора

АЕМ и Патријарх српски

Павле“

И ова борба СПЦ имала је снажног одјека у јавности. 

ЗАКОН О ЗАБРАНИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ Године 2009, донет је Закон о забрани дискриминације, за који је СПЦ, са традиционалним верским заједницама, настојала да се побољша. Он је био повучен из процедура, али су побољшања била минимална, скоро никаква. Тада се у саопштењу СПЦ и осталих верских заједница могло читати следеће:“Основни недостатак Предлога закона о коме је реч јесте то што може довести до колизије између неких од права којима се тај Предлог бави и права на слободно поседовање и изражавање верских уверења, проповедање верских учења и заштиту моралних вредности. На тај начин би била доведена у питање примена низа одредби предложеног закона. Из текста Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, у којој традиционалне цркве и верске заједнице посебно интересују чланови 8. (Право на поштовање приватног и породичног живота), 9. (Слобода мисли, савести и вероисповести), 10. (Слобода изражавања), и 12. (Право на склапање брака), јасно проистиче међусобна условљеност и повезаност различитих права. Члан 17. (Забрана злоупотребе права) Конвенције садржи одредбу која на генерални начин иде у истом правцу: „Ништа у овој Конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом.” О повезаности и међусобној условљености људских права, а то су права код чијег уживања не би смело да буде дискриминације, по мишљењу традиционалних Цркава и верских заједница није довољно вођено рачуна, па се чини да су нека од тих права уместо у однос међусобне комплементарности стављена у однос колизије или могуће колизије. Примера ради, из текста Предлога није јасно да ли се неким од његових одредби ограничава право Цркава и верских заједница да у оквиру своје активности проповедају традиционалне вредности, попут традиционалних породичних вредности и брака управо онаквог како је он дефинисан у члану 12. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, који као једно од људских права предвиђа и право на склапање брака и који гласи: „Од тренутка када постану способни за брак, мушкарац и жена имају право да ступе у брак и заснују породицу према националним законима којима се регулише остваривање овог права.” Чињеница да су све традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији исказале своју забринутост због могућих штетних последица недовољне одређености одредби Предлога закона о забрани дискриминације, показатељ је најпре тога да стварних разлога за ову забринутост има, а затим и тога да ниједна традиционална Црква и верска заједница у овој ситуацији не гледа само своје интересе и положај већ да све заједно покушавају да заштите општи интерес и вредности друштва Србије. Поводом често истицанога тврђења да је доношење закона о забрани дискриминације неопходно ради испуњавања услова за даље приближавање Европској унији, указујемо на то да неке од традиционалних Цркава и верских заједница са простора Србије постоје и чак и представљају најзначајније и најутицајније институције ове врсте у низу држава чланица Европске уније које су усвојиле у целини важећи acquis communautaire – право европских заједница – и које поседују антидискриминациону регулативу која је у потпуности у складу са европским и са ширим међународним стандардима. Цркве и верске заједнице о којима је реч немају примедбе на антидискриминациону регулативу у тим земљама, уклопљену у међународне прописе и acquis communautaire, какве имају у односу на Предлог закона о забрани дискриминације за који је тражено да привремено буде повучен из процедуре у Народној скупштини. Ово је јасан показатељ да модификације за које сматрамо да треба да буду унете у Предлог закона о забрани дискриминације никако неће отежати даље укључивање Србије у европске интеграционе процесе већ управо супротно. Предлог не приступа појединим проблемима дискриминације сагласно њиховој тежини, како у Европи тако и у Србији. На пример, док су на упоредном плану чести примери да полној дискриминацији буду посвећени посебни акти – закони, директиве ЕУ и слично – Предлог том проблему посвећује једнаку пажњу као дискриминацији на основу „сексуалне оријентације” и „родног идентитета”, што су личне склоности које се у многим међународним документима и законима развијених држава уопште и не помињу изричито. Антидискриминациони Протокол 12. уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода не набраја изричито ове личне склоности као могуће основе дискриминације, док Амстердамски уговор само помиње сексуалну оријентацију. Предлог је сам себи противречан. На пример, док у члану 3, став 3, забрањује вршење права утврђених законом „противно циљу у коме су призната или са намером да се повреде или ограниче права других”, у члану 45. се успоставља објективна одговорност за непосредну дискриминацију, дакле без обзира на кривицу починиоца. Како у том случају да се докаже да је неко право гарантовано овим Предлогом вршено противно циљу коме је признато или с намером да се повреде права других? Укидањем претпоставке невиности и пребацивањем терета доказивања на туженог, Предлог заоштрава ситуације у којима се преклапају основна људска права. Поједини коментари неких државних званичника и јавних личности, појединих медија и извесних невладиних организација поводом овог Предлога и поводом става Цркава и верских заједница о њему могу се сагледати као вид дискриминације усмерене против традиционалних Цркава и верских заједница, као и вид ширења мржње према њима. То нарочито важи за оптужбе да су традиционалне Цркве и верске заједнице противници испуњавања услова за белу Шенген-листу. У ситуацији када се касни са усвајањем читавог пакета закона који су услов за укидање виза грађанима Србије, именовати Цркве и верске заједнице као одговорне за то кашњење недобронамерно је и представља покушај пребацивања одговорности. Традиционалне Цркве и верске заједнице се по правилу не мешају у послове државе, што је очигледно на примеру овог Предлога: надлежни државни органи, којима је веома добро позната уздржаност Цркава и верских заједница у односу на политичка питања, пропустили су да консултују цркве и верске заједнице. Природно је да Цркве и верске заједнице имају право и могућност да изнесу став о пропису који би требало да има за циљ, између осталог, забрану дискриминације код уживања верских слобода и забрану дискриминације по основу верске припадности. Ако се зна да је Предлог писан заједно са групом удружењâ грађана, неопходно би било да се о том питању успостави сарадња и са традиционалним Црквама и верским заједницама, којима припада 95% грађана Србије. Подсећамо да међу људским правима и основним слободама значајно место заузимају верске слободе, заштићене чланом 18. Универзалне декларације о људским правима, чланом 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 9. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Верска припадност је један од најзначајнијих основа недопуштене дискриминације коју забрањују члан 2. став 1. Универзалне декларације о људским правима, члан 2. став 1, члан 4. и чланови 24-26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члан 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, члан 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и Протокол 12 уз ту Конвенцију, као и низ других одредби међународних уговора и националних устава и закона. Осим тога, у члану 20. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима садржана је забрана ширења верске мржње, док члан 13. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима прописује обавезу, приликом образовне активности, развијања разумавања, толеранције и пријатељства међу верским групама, као и право на организовање верског образовања.“(4)

На жалост, глас СПЦ није био услишен и последице су јасне: политички хомосексуалци и данас гоне оне који се противе њиховој идеологији на основу овог закона. Спрема се још гора верзија „антидискриминационог“ закона који треба да доведе клир и верни народ СПЦ у још гори положај. 

О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ? Правни поредак сваке државе почива на одређеним вредностима. Начело суверене једнакости држава подразумева да свака држава, полазећи од сопственог културно-историјског наслеђа, самостално утврђује систем вредности које ће штити својим правним нормама.  

Ни један правни систем не почива само на једној вредности, па се стога ни аксиолошка основа правног поретка Републике Србије не може револуционарно упростити до те мере да једнакост и забрана дискриминације, као негација те исте дискриминације, постану једине вредности које држава штити. Тек када одјекне јасан и гласан став Српске цркве о неком важном националном питању, постаје очигледно да су у правни поредак данашње Србије, која према Уставу баштини вишевековну „државну традицију српског народа“, уграђене и неке вредности из светосавске моралне ризнице тог народа. Таква вредност је и уставно одређење установе брака као заједнице мушкарца и жене. 

Аутентични уставни идентитет Србије подједнако је незамислив без Косова и Метохије, као и без традиционалне дефиниције брака. Редефинисање кључних елемената уставног идентитета Србија не може успешно да се обавио све док се из јавног простора под трајном оптужбом за дискриминацију не протера Српска црква. 

ПРАВДА ДРЖИ ЗЕМЉУ И ГРАДОВЕ Зато је борба која се сада води и насушна и пресудна, и став СА Синода СПЦ је у том смислу драгоцен допринос очувању самовести и самоистоветности Срба као древног европског народа. Текст који је читалац имао пред собом је, понављамо, подсећање, кроз примере, да је основ српске правне свести и слободољубља управо у Цркви, па није нимало случајно да глас Божји у песми „Урош и Мрњавчевићи“ праведног судију Марка Краљевића ( „ни по бабу, ни по стричевима“ ) позива у храм и тамо се склони од Вукашиновог гнева изазваног „законоправилном“ пресудом у корист Душановог сина. За правду као битијни темељ заједнице се наша Црква борила вековима, а наставиће да се бори и у 21. веку. Јер:“Правда држи земљу и градове“.

ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

УПУТНИЦЕ: 

1. http://www.spc.rs/old//Vesti-2002/08/31-8-02_l1.html)
2. http://spc.org.yu/Vesti-2003/06/10-6-03_c2.html 
3. http://spc.org.yu/Vesti-2003/06/10-6-03_c1.html
4. http://www.spc.rs/sr/zajednicko_saopstenje_predstavnika_tradicionalnih_crkava_verskih_zajednica_povodom_predloga_zakona_o