Антон Осанов: ЕПШТАЈНОВО ОСТРВО, ДОК ЈЕ ЈОШ СВЕЖЕ
Виктор Пељевин је написао прилично филозофски роман. Последњи пут је то учинио у роману „iPhuck 10“, где је препричао „Заверу уметности“ Жана Бодријара. Сад нас „Повратак Плаве браде“ радује развијањем Бодријарове „Симболичке размене и смрти“.
Наравно, што се тиче идеја, ово су још увек 2000-те, кад се чинило да ће царство капитала наставити да се умножава безгранично, али чињеница да је Виктор Олегович, како се и предвиђало, напустио „тамницу белих мозгова“ („KGBT+“) могла би се опростити због повратка у деведесете, па чак и осамдесете године 20. века.
Као што је добро познато, Бодријар је идентификовао четири реда симулакрума, од којих се сваки све више дистанцира од стварности кроз сложен однос између знака и означеног. Тако, статуа Јованке Орлеанке је симулакрум првог реда. Знак је веран свом подобију – жели да изгледа као стварност, али признаје да то није. Сви разумеју да је ово проста референца на човека. Даље, нихилистичко одсуство се само појачава. Симулакрум четвртог реда више се не односи на референт. На пример, неуронска мрежа ствара слике непостојећих људи, на којима ће се тренирати модел за одређивање лепоте људских лица. Чак и ако се закони лепоте развију на њиховој основи, стварност је овде потпуно непотребна; она не постоји, не игра никакву улогу. Симулакруми четвртог реда чине рекурзивни, самодовољан ланац.
Лако је видети да се пети ред симулакрума једноставно не може осмислити; нема више места за уништавање. Ипак, учињени су покушаји да се створи нова веза, и Пељевин је наставио ту сада заборављену традицију.
Он је сковао термине „лажни симулакрум“ и „троловски симулакрум“, што значи „симулација посебно створена у сврху њеног разоткривања“ и „ругање ругању, нешто што одвлачи пажњу не од истине, већ од лажног симулакрума иза којег је скривена“.
То је, заправо, суштина новог романа. Пељевин открива тајну скривену иза педофилског вела на острву Епштајн. Укратко: људска патња може се користити за издвајање енергије loosh, која храни виша бића. Читава планета је фарма где елита храни демоне патњама обичних људи. На острву се из патње деце производи посебна, суптилна есенција. „И то није све.“
Роман је криптоисторијски. На врху је британска тајна служба МИ-13, тако да конспиролог Голгофски овде није случајан. Он је јасно, до последњег детаља, уподобљен Галковском, мада не мање очигледно поједностављен. На крају крајева, Галковски је реакција руске интелигенције, у чије је умове усађена једноставна идеја: у нормалном, усправном друштву, ваше високе способности требало би да се претворе у висок статус, али да постанете газда спречавају вас ЉУДИ. У случају да није јасно: руска интелигенција 20. века била је толико понижена и сведена на практична значења (пиши и нестани) да је изгубила минимум друштвених вештина, неспособна чак ни да некоме попут Мамардашвилија каже да је олош и нациста.
Иако глумљена, англофобија ипак покреће у роману потрагу за савезником. Тај савезник постаје ЦИА, са којом Голгофски покушава да поправи универзум. Симпатије конзервативног пензионера су очигледне: док традиционалисти добијају само неколико рутинских убода, левичарски активисти су представљени као слуге канибала. Кроз Блокову песму „Нова Америка“, Пељевин покушава да повеже нефилозофски настројену Русију са слично схваћеним Сједињеним Државама, како не би упали у интелектуални ћорсокак који су створили Европљани.
Овде сам се надао заиста густом, заиста интелигентном тексту, али нажалост, Пељевин је објашњавајућу моћ пренео на самосталну причу „Аврамова пирамида“. Ово је најбоља ствар у збирци, ипак је Пељевин своја најмоћнија дела створио управо у краткој форми. На удару се нашла егзистенцијалистичка филозофија његовог кафић-периода; брзо је одбачена као бесмислица. Али атмосфера, сукоб египатских и јеврејских егрегора – да, то је у духу Пељевинових старих дела.
Управо овде, упркос свој духовитости, схватате колико је Пељевин застарео. Чак би и изврсна „Македонска критика“ (2003) данас изгледала увело. Пељевиново писање је већ постало ђубриво на коме су никле бројне филозофске обавезе и мемови, који су, заузврат, такође избледели, стварајући другачију публику и расположење. Штавише, Пељевину још увек недостаје обука за било шта изван мајеутике. Он на крају напушта пети ред симулакрума. Криптоисторија се завршава позивањем на још једну тајну, безличну елиту.
Али тада – било је то прилично добро. Чак и занимљиво.
У роману Пељевин категорички одбацује претензију вештачке интелигенције на креативност, али он сам користи неуронску мрежу у централном, промишљеном делу, где треба веома јасно да формулише своје идеје. Низ понављајућих конструкција, необичних за аутора, показује да је користио неуронску мрежу као сабеседника, способног да предложи продорну дефиницију. Један пример:
„Али најстрашније оружје МИ-13 је – чисто британско. То је тишина. Ако МИ-13 одлучи да се о некој теми (на пример, о стварној структури власништва британских медија или о стварном обиму надзора GCHQ-а) не треба јавно расправљати, она престаје да постоји. Не због цензуре, већ због досаде. Сви одједном зевају кад о томе причају. Саме новине одлучују да то „читаоцима није интересантно“. То није завера – то је консензус који се природно јавља на хоризонталном британском травњаку… Зато га и косе последњих триста година…“
Могло би се помислити да је Виктор Олегович журио да напише текст о Епштајновом острву док је још свеже, али је вероватније покушавао да се ослободи календарског циклуса и да се врати нормалности 2019. Да ли је успео? Вероватно јесте. Лако је замислити „Повратак Плаве браде“ 2020. или 2021. године – уобичајени позни роман Пељевина. Весело пребирање Алцхајмерових бројаница и Витгенштајнових папуча, па чак и самог Фукоа, који је у роману задужен да надгледа и кажњава Емануела Макрона у лику његове супруге.
Ипак, роман није песма; ту извикивање каламбура много не помаже. Ако сте већ одлучили да напишете формално комплексан есеј, морате га довести до краја, укључујући и интелектуални план. То није учињено.
Штета. А све у свему, није лош покушај.
(Телеграм канал А. Осанова; превео Ж. Никчевић)
