Ања Филимонова: Да ли ће косовски сепаратисти успети да сломе српску власт

фото: З. Шапоњић

Историја покрета „Самоопредељење“ (Lëvizja Vetëvendosje) под незамењивим руководством Аљбина Куртија траје од 2005. године, када је он освојио 12% места у „косовском парламенту“. „Самоопредељење“ је искочило изненада, оставивши утисак јасним идеолошким профилом и детаљним социјалним програмом, који је посебан акценат ставио на масовну борбу против корупције и приватизације. Појава Lëvizja Vetëvendosje на косовској политичкој сцени била је рукавица бачена у лице „политичкој елити Републике Косово“ коју су представљали бивши команданти ОВК. Према резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, од 6. октобра 2019. године, премијер је постао Аљбин Курти.

Аљбин Курти (рођен 1975. године у Приштини) личност је истакнута на свој начин. Он се испољио као неуморни студентски активиста још 1997. године, када је организовао протесте на Приштинском универзитету. Са ОВК био је повезан индиректно, када се после именовања Адема Демаћија за политичког руководиоца ОВК запослио у његовом апарату. Српски Врховни суд осудио је Куртија на 15 година затвора за тероризам и кршење територијалне целовитости Србије. Ипак, српска демократска опозиција после доласка на власт га је ослободила. После тога, Курти се са старим жаром дао у организацију демонстрација. Касније је своју борбу пренео у „косовску скупштину“, применивши, на пример, сузавац приликом организације нереда.

Курти је по низу параметара прилично нова појава на политичкој сцени „Републике Косова: он је одбио да демонизује све Србе и почео је да инсистира на неопходности ненасилног отпора српској држави. То га чини сличним са најутицајнијим албанских политичарем, лидером најпопуларније странке „Демократска лига Косова“ (формирана 1991. године) Ибрахимом Руговом. Али умерени Ругова је само сметао Западу, којем су били потребни екстремисти из ОВК.

Историја покрета „Самоопредељење“ (Lëvizja Vetëvendosje) под незамењивим руководством Аљбина Куртија траје од 2005. године, када је он освојио 12% места у „косовском парламенту“. „Самоопредељење“ је искочило изненада, оставивши утисак јасним идеолошким профилом и детаљним социјалним програмом, који је посебан акценат ставио на масовну борбу против корупције и приватизације. Појава Lëvizja Vetëvendosje на косовској политичкој сцени била је рукавица бачена у лице „политичкој елити Републике Косово“ коју су представљали бивши команданти ОВК. Према резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, од 6. октобра 2019. године, премијер је постао Аљбин Курти.

Аљбин Курти (рођен 1975. године у Приштини) личност је истакнута на свој начин. Он се испољио као неуморни студентски активиста још 1997. године, када је организовао протесте на Приштинском универзитету. Са ОВК био је повезан индиректно, када се после именовања Адема Демаћија за политичког руководиоца ОВК запослио у његовом апарату. Српски Врховни суд осудио је Куртија на 15 година затвора за тероризам и кршење територијалне целовитости Србије. Ипак, српска демократска опозиција после доласка на власт га је ослободила. После тога, Курти се са старим жаром дао у организацију демонстрација. Касније је своју борбу пренео у „косовску скупштину“, применивши, на пример, сузавац приликом организације нереда.

Курти је по низу параметара прилично нова појава на политичкој сцени „Републике Косова: он је одбио да демонизује све Србе и почео је да инсистира на неопходности ненасилног отпора српској држави. То га чини сличним са најутицајнијим албанских политичарем, лидером најпопуларније странке „Демократска лига Косова“ (формирана 1991. године) Ибрахимом Руговом. Али умерени Ругова је само сметао Западу, којем су били потребни екстремисти из ОВК.

Наредни корак биле су мере суздржавања косовских Срба од јавних иступања и дезавуисање политике Београда. За то је била потребна странка „Српска листа“, коју је створио и подржава Београд, али је она формирана и функционише по законима „Републике Косова“. „Српска листа“ се сложила са избором Рамуша Харадинаја за „премијера Косова“, интегрисавши се у целини у систем албанских националних интереса. Уопште узев, управо званични Београд врши на локалне Србе највећи притисак, повезан са корупцијом и жестоким криминалним методама – они се плаше Београда много више него Приштине. Свесно или несвесно, то је припремило подлогу да српско становништво покрајине пре пристане на споразум са „урачунљивим Албанцима“, зато што асоцијација за београдске пулене није српска држава, него Сosa nostra.

Аљбин Курти такође је применио политички трик. Он је обећао да од 15. марта на 90 дана укине стопроцентне царинске таксе на робу из Србије и БиХ (између „Косова“ и Србије успостављена је права граница са царином, мада је царина несумњиви атрибут државе), али под условом: Србија мора да прекине кампању опозива независности Косова од стране трећих земаља. Ипак, као прво, постоје велике сумње у то да српска власт, која је на Косову предала све што је могла (укључујући предају сепаратистима највећег у региону рударско-топионичарског комбината „Трепча“ на северу КиМ и „Електропривреде Србије“, чије функције преузимају албанске компаније) има ресурсе и вољу да спроведе сличне акције. Трик се састоји у јасној поруци: кампања опозива независности Косова главна је препрека за обнову преговора између Београда и Приштине (који се воде под окриљем ЕУ), о којима је Александар Вучић ових дана коначно јасно рекао да ЕУ тражи од Србије признање независности Косова. Као друго, Курти уводи „пробни рок“: значи, он може да врати таксе у сваком тренутку, приморавајући српску власт да пожури и да сама оперативно прекине опозивање признања косовске независности. Тако Курти (без сваке сумње и његови западни, тачније амерички покровитељи, пошто је Косово чисто амерички пројекат) сатерују Вучића у ћорсокак, да он сам својим рукама заустави кампању опозива признања и да се врати преговорима, чији једини резултат може бити неповратно озакоњење независности Косова од стране саме Србије.

Куртијев програм подразумева пуну реализацију албанских националних интереса: компензацију од Србије „за војну агресију“, чекање удобног момента за уједињење Албаније и Косова путем референдума („никаквог рата, само реинкарнација Гандија“), „политику једнаких реципрочних мера“ (за Куртија то значи потпуно признање аутомобилских таблица које су увели сепаратисти и личних исправа), пуну истрагу случајева несталих, укључујући Србе и Роме, формирање интернационалних тимова састављених од албанских, српских и међународних представника који ће тражити масовне гробнице, узајамно признање („без признања нема чланства у ЕУ“), одустајање Београда од утицаја на локално српско становништво, обавезно служење војног рока за „грађане Косова“, укључујући Србе (ОВК се трансформисала у „Армију Републике Косова“). И као шлаг на торти – за министра одбране Курти је именовао Антона Ћунија, кога је 2016. године Врховни суд Србије осудио на 15 година затвора за убиство шесторице војника ЈНА. Десет посланика „Српске листе“ се суздржало од гласања у „парламенту Косова“ о саставу кабинета Куртијеве владе.

Тако је у Аљбину Куртију српска власт добила искусног, дрског противника снажне воље, који поседује изграђену идеолошку платформу новог типа, који се не плаши Запада (у крајњој линији он не поседује јарко изражену сервилност, својствену претходних врхушки ОВК), ни „својих“, у стању је да чак у условима реализације најрадикалнијих великоалбанских тежњи преузме „ручну контролу“ над већ прилично заплашеним, дезорганизованим и дезоријентисаним српским становништвом Космета.

Са руског посрбила: Татјана Стојановић

stanjestvari.com
?>