Анђелковић: Коначно мора да почне дубинска реконструкција Србије

ИСКРА на Фејсбуку

Драгомир Анђелковић (Фото: mc.rs)

Политички аналитичар Драгољуб Анђелковић сматра да коначно мора да почне дубинска реконструкција Србије у смислу стављања на ноге онога што је већ дуго преврнуто на главу, односно на начин да се од ње направи функционална српска држава, умјесто да се, како каже, сумануто надвикујемо, прегањамо и замајавамо глупостима.

Срна у цијелости преноси Анђелковићев осврт под насловом „Реконструкција или деконструкција Србије?“, који је објављен у новом броју недјељника „Печат“:

Ријеч реконструкција је постала широко присутна у српском „политичком језику“ пре пет, шест година, од када је код нас динамизирано преиспитивање састава влада. Да ли ту реч исправно употребљавамо и да ли знамо шта она заправо значи?

До тога да нам је реконструкција постала део свакодневног вокабулара дошло је тако што су учестали избори и што су нам у једном периоду постала много уобичајенија ванизборна прекомпоновања састава „кабинета министара“ на основу воље врха доминантне владајуће партије. Како год било навикли смо да живимо готово у перманентној атмосфери реконструкције владе, што само по себи и не би било лоше када би то доприносило већој ефикасности система и његовом другачијем карактеру.

ПОЛИТИЧКИ РИЈАЛИТИ

У последњих неколико месеци, зачудо, свеприсутне приче о реконструкцијама власти одједном су нестале. Ваљда од када је извесно да ћемо, после дужег времена, имати редовне изборе почетком следеће године, фамозна реч је изгубила магични маркетиншки значај. Народ воли да прати „трагикомедије“ моћника са политичког Олимпа – фрустриран је па га радује када обигравају око каријерних вјешала – али с обзиром на тренутни ток догађаја политички ријалити са тежиштем на судбинама појединаца из редова владе, губи смисао. Зато се преовлађујући таблоидни медији накратко не баве тиме ко лети из владе или у њу улази, а ко преузима неки други ресор умјесто садашњег, што не значи да се баве смисаоним стварима. Пронађене су нове глупости.

Не значи ни да неће поново стари реконструктивни забавно-политички програм почети навелико да се емитује када се избори приближе, међутим за сада се тзв. реконструкција вратила у своје првобитно станиште. Није нестала. Свакодневно слушамо о њој, али у предмодерном значењу које и даље егзистира упоредо са новим. Први слој значења ријечи реконструкција је „зидати изнова, презиђивати, обнављати“. У том контексту нас сада бомбардују причама о реконструкцији тргова, улица или канализационих мрежа у Београду и другим градовима Србије. Како то у пракси иде друго је питање у које сада нећемо улазити. Вратићемо се нашој реконструкцији али схваћеној у ширем смислу као „поново успостављање“, наравно на новим, требало би да буде бољим основама, важних националних институција.

ЈУЖЊАЧКА ПРИЧА

Израз који је до средине 19. века био ограничен на грађевинарство и уметност /обнављање материјалних дела који у њу спадају/, на велика врата је ушао у политички језик пред карај америчког грађанског рата /1861-1865/. Тада је поменута реч почела да означава најављену дубинску промену друштвено-политичког система на простору поражених сецесионистичких држава САД. Како у то вријеме тако и до наших дана, политичка реконструкција номинално не означава – као што често погрешно мислимо полазећи од наше збиље где се употребљава у контексту дневно-политичких препуцавања – било какве промене или обнову, већ искључиво изградњу нечег радикално новог на мјесту онога превазиђеног.

Реконструкција је заправо коренита реформа иако се та реч код нас неадекватно користи за већу или мању промјену састава владе.

Узгред буди речено, поменута америчка реконструкција није дала резултате који би оправдали термин који је помпезно уведен. Промене су у пракси биле козметичке а не суштинске. Као са нашим владама. Црнци на Југу формално више нису били робови, те су могли да се одселе на Север, али ако би остали на Југу, све до друге половине 20. века остајали су потпуно маргинализовани и искључени из политичких токова. Руже им нису цветале ни на Северу. Данас, у доба „политичке коректности“ то се промијенило. Додуше, можда само тако као што многи критичари не без основа тврде да су у ери медијске манипулације и хипнозе сада и обични белци суштински искључени из политичких процеса које усмеравају господари механизама за испирање мозгова. Посматрано из тог угла, све расе су у САД – и наравно не само тамо – када се ради о плебсу, равноправне у безначајности. Али ни то нам сада није тема, па да ћу се уздржати од коментара у вези са тим.

ПЕРЕСТРОЈКА

Горе-доле, опет смо стигли до реконструкције. Њено увођење у политички језик је успело, колико њена прокламована америчка реализација није. Тако је прошла и друга велика, у глобалним размерама изузетно позната реконструкција. У питању је совјетска Перестројка /та руска реч буквално значи реконструкција/. Она не само што је такође пропала, већ је са собом, да ствари буду горе, повукла и СССР, односно у државном погледу јединствен, иако под новим идеолошким именом, простор „историјске Русије“. САД су демагошки причајући о демократској реконструкцији газиле многе своје грађане али су профитирале као држава. Руско-совјетска држава је ирационално минирала сопствене темеље. Можда и зато што је примила туђе демократско-реконструкционо кукавичије јаје умејсто да смисли неки аутентичан /макар не био демократски/ модел погодан за функционални преображај као што су урадили Кинези.

Велика Русија је преживела пад царизма са којим је и рођена, односно под чијим жезлом је Московска кнежевина током неколико векова нарасла до шестине копнене масе наше планете. Добила је ново име и друштвено-политичко уређење али је комунистичка федерација, уз веома бројне мане које је имала, ипак била нека врста руске државе. Можда не од старта али се после десетак година мучног бољшевичког лутања бар у том погледу вратила коренима. Руски језик и култура били су њен кохезивни фактор а етнички Руси су се од пољске до кинеске границе осећали као своји на своме. Онда је дошла Горбачовљева реконструкција, чији резултат је, без обзира какве су му биле намјере, испала тотална деконструкција /распад/ државе.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

У питању је, када смо већ код њега, сродан израз реконструкцији који се у политичкој сфери такође појавио крајем 60-их година 19. века у САД, тек са закашњењем од пар година, као ироничан назив за неуспех тамошње реконструкције која га је инспирисала /у том контексту деконструкцију не треба мешати са истоветним филозофским појмом који је увео Жак Дерида/. Деконструкција је у политичком смислу постала назив за пропалу реконструкцију са озбиљним негативним последицама. Колико консеквенце те врсте могу да буду погубне, најбоље видимо на примеру СССР-а, односно „историјске Русије“.

Што се тиче даље судбине израза деконструкција, у политичком језику немалог броја нација он се полако раздвојио од реконструкције, и почео је да означава по државу разорне последице суноврата неке политике /овде схваћене као начин вођења државе од одређене владајуће гарнитуре/. Без обзира да ли је она стартовала са монументалним реформских позиција, односно са реконструкционистичким намерама или не. Величина неуспеха и његових посљедица постала је критеријум за добијање деконструкционистичке етикете.

СРПСКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

Послије ове, још једне у реду невеселе летње дигресије, да се поново вратимо нашој старој реконструкцији. Од покушаја реконструкције до њене пропасти, и то понекада са фаталним последицама за државу, као што смо видели, само је један корак. О томе сведочи историја. Срећом, код нас, бар за сада, консеквенце тога, ипак, не могу да буду толике. Мислим на оно што се код нас сада назива политичка /владина/ реконструкцијама, а не на политике које се од стране државних врха већ дуго у нас воде. Код Срба реконструкција у политички језик, да се подсјетимо, и није уведена у свом изворном политичком смислу већ као обичан назив за промјене појединих министара и државних секретара.

Ту, с обзиром какав нам је квалитет политичара, по правилу, не може много да се омане или ућари. И да није тако ипак би ефекти наших реконструкција били исти. Јер лако промјенљиве главе владиних ресора са техничком, али без много политичке моћи, и да су квалитетније не би богзна шта могле да измјене. Нису оне носећи стубови државне политике већ њен зачин. Политика се у неким веома битним, можда и најбитнијим стварима, онако како би требало да буде не мијења већ деценијама. Смењују се партије, лидери, владе или низ њихових министра, а никако да нам се догоди државни коперникански обрт.

ЛОВ У МУТНОМ

Стигли смо до смисла овог нашег осврта на реконструкцију у политичкој области, од тога како је дефинисана у свету до њене судбине у пракси те наше локалне интерпретације исте. Не смијемо више да игноришемо суштинске проблеме ове земље као што упорно чинимо, док се бавимо секундарним питањима! Политика нам се свела на најбаналнији површно реконструктивни ријалити, у коме готово да доминирају сумњиви ликови разних боја а ако не све, гро тога се своди на борбу за личне и клановске интересе.

Док тако улудо крадемо Богу дане, држава и нација нам пропадају. Утонули у политичку безначајност, делује као да ћемо прерано да завршимо на једном од бројних гробаља историје. Да тако не би и било крајње је време да се узмемо у памет. Морамо да почнемо коначно да дубински реконструишемо нашу Србију у смислу стављања на ноге онога што је већ дуго преврнуто на главу, односно на начин да од ње направимо функционалну српску државу, умјесто да се сумануто надвикујемо, прегањамо и замајавамо глупостима.

Из дана у дан нас је све мање, културно-идентитетска ситуација српског простора је више него суморна, суочени смо и даље са мирнодопском агресијом оних који су је пре пар деценија против нас реализовали на класичан начин /а сада их аутистично зовемо пријатељима/, сепаратистичке турбуленције пријете и дијеловима Србије који су под јурисдикцијом Београда, док нам нација тоне у дубине паралишуће апатије.

ПОЛИТИЧКА НЕОДГОВОРНОСТ

У таквим околностима нема времена за губљење, али власт и опозиција уместо да то схвате и посвете се реконструкцији на начин који би подразумевао ампутацију национал-мазохистичког титиостичког наслеђа и окретање решавању кључни наших националних проблема – од изумирања, преко судбине српског народа у региону до косовског сепаратизма – баве се јефтиним играма за власт. Као да је битно ко ће бити капетан брода ако он тоне!

Мислим, наравно, из угла нације а не припадника политичке елите. Они могу да профитирају и у условима националне и државне деконструкције. Са стеченим „ресурсима“ наћи ће већ неко ново место за живот, али шта ћемо ми остали? Шта ће бити са сенима наших предака који су старали српску државу? Колико год њу у неолибералном духу данас сводили на грађански сервис, она је ипак нека врста златне копче која повезује пређашње, садашње и будуће генерације. Да ли ће њих још дуго бити ако овако наставимо?

Немамо другу државу до ове наше намучене Србије и зато морамо да се посветимо њеном препороду. Оваква кајва је неће још дуго трајати /не ради се ту о годинама или деценијама али свакако је у питању нестајање њене дугорочне перспективе/. Време је да то коначно схватимо. И још нешто: није сама по себи држава битна јер да јесте онда смо могли да останемо у саставу Отоманског царства. И имали бисмо државу. Важна је национална држава коју су нам донекле 1918. године, а на радикалан начин 1945. разорили, а ми је до данас нисмо како треба обновили.

ТИТОИСТИЧКО ТРУЉЕЊЕ

Србија је од краја 80-их година прошлог вијека почела да се враћа себи, али се никада до краја није вратила својој националној мисији. И даље смо нешто аморфно, што се налази између мале Југославије, збуњене српске државе и евроатлантске колоније. И то – баш то прије свега – али и даље неефикасан систем који не служи грађанима, морамо да реформишемо умјесто што губимо вријеме у стерилним политичким наклапањима и надигравањима. Треба нам подхитно права реконструкција, а то што су наведени примери реконструкције пропадали, не треба да нас плаши.

Наша земља је одавно у титоистичком смислу реконструисана тако да уместо одбрани Српства више-мање, како када али стално у некој мери, служи његовој постепеној деконструкцији. И у том правцу, од „одбране“ Косова и Метохије, преко „подршке“ Србима у Црној Гори и другим земљама региона гдје су изложени прогонима, до демографске ситуације у самој Србији – полако али сигурно идемо. Нажалост!

Брод нам тоне, а наша политичка елита свих боја „млати празну сламу“. Зато је сваки покушај наметања праве реконструкције, уз ма какав ризик да то носи, пожељан. Овако сигурно прије или касније пропадамо, а ако покушамо да се отргнемо из вира који нас постепено вуче ка дну можда се и спасемо. Само изгледа за то у садашњим владајућим и опозиционим круговима нема ни снаге, нити воље. А да ли српско друштво има капацитета да се подигне против таквог стања и изњедри нове политичке структуре? Нећу да дајем одговор. Надам се томе, као и да гријешим када се ради о тотално црној оцјени квалитета већине наших садашњих политичара, али ипак сам све више песимиста! Енглези кажу да је оптимизам стар пристојности али макар испао непристојан нећу да се претварам.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.