Анализа Искре : Зелену транзицију уместо инжењера воде аматери!

ИСКРА на Фејсбуку

фото: © North stream

Стратегија Европске уније око климе далеко је суптилнија од онога како то на први поглед изгледа. Политичке игре око руског гаса оправдавају се бригом о клими, аматери лобирају за обновљиве изворе – против угља… То што се о зеленој транзицији не питају инжењери довешће до финансијског удара на потрошаче, не само грађане већ и привреду. Русија се томе одупире, не одустајући од угља, а одлуке Србије ће трасирати пут развоја наше државе.

Бављење енергетиком је добило нови аспект – сузбијање, односно смањивање штетног деловања емисије штетних гасова (зарад спречавања ефекта стаклене баште), нарочито угљен диоксида (CO2) на глобално загревање. Предводник заштите људске цивилизације од повишења температуре планете Земље је Европска унија, иако је далеко мањи загађивач од Кине и Сједињених Америчких Држава.

Како сви живимо под истим омотачем било би коректно да се највеће земље са оним мањим, договоре о пропорционалном смањењу емисија ЦО2 – сразмерно загађивању које производе. Та се идеја покушала постићи Париским климатским споразумом. Сад већ бивши председник САД Доналд Трамп и његова администрација су се убрзо повукли из споразума, али Европа је наставила са циљевима и програмима, као да се ништа није догодило.

Ипак, стратегија Европске уније око климе далеко је суптилнија од онога како то на први поглед изгледа. Енергетска независност Европе је коначни циљ, а клима је само прилика да се то и оствари.

Политичке игре са Русијом се настављају, па се све више говори да је гас, као енергент, ипак, прелазно решење. Пошто се данас гас у великој мери набавља из Русије, Европа се све више окреће према скупљим алтернативним добавним правцима, путем ЛНГ-а, уз стратегију да нуклеарне електране треба затворити, како то жели да уради Немачка.

Овакав сценарио се упорно намеће, јер се инжењери све мање питају о стратегијама развоја енергетике (европска министарка енергетике је историчар).

Разни експерти из медијског миљеа упорно објашњавају и инсистирају на CO2 неутралности далеке 2050. године. Потпуно је нејасно и несхватљиво како ће се то постићи ако се цео свет не прикључи том европском циљу, а Европа више нема нити ће икада имати механизме какве је имала у прошлости да намеће своју вољу целом свету јер, доба када је Немачка била у стању да изазове два светска рата је, на срећу, далека прошлост.

Уредба о квотама за подстицање производње електричне енергије из обновљивих извора енергије и високоефикасним когенерацијама, која је ступила на снагу 2020. године, вероватно ће претрпети одређене промене, јер се већ сада види како нови мегавати обновљивих извора из ветра и сунца представљају финансијски удар на потрошаче (ставка у рачуну: накнада за повлашћене произвођаче).

Осим тога, услов да се прихвати тако велика количина обновљивих извора (произведена струја) нужно подразумева велико појачавање преносне и дистрибутивне мреже, што захтева додатна средства за инвестиције (ставка у рачуну: дистрибуција виша/нижа дневна тарифа).

Новост је најава Европске комисије о политици која обухвата и Србију, а која се односи на регионални развој и кохезиону политику – из тих средстава би се финансирала и зелена транзиција. Поставља се питање, које ће компаније искористити ту прилику, односно, да ли је, на пример, Електропривреда Србије спремнија од осталих, углавном, страних компанија? У целој, добро осмишљеној и лобистички одрађеној акцији нејасно је пуно тога: Који су интереси грађана Републике Србије? Хоће ли они моћи да  учествују у енергетској транзицији? А најважније питање је: Да ли ће електрична енергија драстично да поскупи? (Овакав сценарио ће значајно утицати, такође, и на српске мале, средње и велике фирме, којима рачун за електричну енергију чини значајан удео у трошковима пословања).

Овде се у Србији ствари усложњавају, јер лобистички кругови са техничких факултета и приватних, добро умрежених невладиних организација, заговарају такозвани плитки приступ при прикључивању претежно ветроелектрана и соларних електрана на (још увек) ЕПС-ову електроенергетску мрежу.

Да би се, не само политичке, већ и сваке друге, напетости између Европе и Русије смириле, потребно је предузети кораке за превазилажење лоших односа. Неоспорно је да ће гас као енергент бити присутан дуги низ година на европском простору, као и да ће се заменом електрана на угаљ онима на гас емисије ЦО2 више него двоструко смањити. Појављују се и нове технологије, које се базирају на мешавини природног гаса и водоника, чиме се додатно смањују емисије штетних гасова.

Са друге се занемарују негативни ефекти ветроелектрана и соларних електрана, које заузимају огромне просторе, да не говоримо о мини хидроелектранама, посебно оним деривационог типа, чију изградњу никако не би требало дозволити, јер уништавају традиционалне послове локалног становништва, сточарство и пољопривреду, мењајући их лукративним пословима у којима су обновљиви извори, пре свега, начин брзе и лаке зараде, на рачун трајног уништења природе, што је цех који ће платити сви грађани Републике Србије.

Ови флуктуирајући извори (сунце, ветар, воде) осим великог заузећа простора, због своје непредвидивости изискују спремност електроенергетског система у погледу уравнотежења, што опет захтева додатне трошкове за пружање услуга балансирања електроенергетског система.

Док Европска унија, а све више и поједине азијске земље, најављују потпуно одбацивање фосилних горива као енергената, у што итекако спада и угаљ, Русија има сасвим супротне ставове и планове. У овој земљи верују да „зелена агенда“ нема шансе за успех. Због тога та земља, традиционално, једна од највећих извозница угља на свету, уместо затварања својих угљенокопа и одустајања од било каквог инвестирања у тај сегмент енергетског сектора, већ готово целу деценију чини управо супротно ономе што ради Запад (ту не мислим и на САД) – снажно инвестира у производњу угља, рачунајући да се потребе за овим енергентом у свету још дуго неће смањивати.

Имајући у виду да многе западноевропске земље затварају руднике – властиту производњу угља, попут Немачке, а то ће због чланства у ЕУ морати да учинити и Пољска, којој индустрија угља осигурава чак око 200 000 радних места, Русија се нада да ће остати један од ретких светских извозника угља и да ће тиме моћи да креира цене и да осигура додатне велике изворе зараде.

Пред Србијом су тешке одлуке. Питање екологије, заштите животне средине, али и властите економије су теме које ће у најскорије време да испливају на површину, а последице тих одлука ће трасирати пут развоја наше државе. 

 

Милош Здравковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.