АЛИСТЕР КРУК: Убијање долара је део глобалистичке агенде?

ИСКРА на Фејсбуку

Детаљ са предње стране зграде Федералних резерви Сједињених Држава у Вашингтону (Фото: Reuters/Gary Cameron)

Анализе Голдман Сакса и Савета за спољне односа указују да ФЕД свесно умањује вредност долара. Стварање инфлације је једини начин да САД врате своје нагомилане дугове

Док се коментатори фокусирају на хоспитализацију два заливска монарха и на очекиване проблеме компликованог питања наслеђивања власти, може им се десити да не виде шуму од дрвете. Наравно, смрт било кувајтског емира (који има 91 годину) или саудијског краља Салмана (84) јесте озбиљно политичко питање. Нарочито у случају краља Салмана постоји потенцијал за окретање региона наглавачке.

Међутим, стабилност Залива данас мање зависи од тога ко ће бити наследник, а више од тектонских померања у геофинансијама и политици која управо постају видљива. Време је да се удаљимо од устајалих руминација о томе „чије време долази“, а чије је „истекло“ у овим дисфункционалним породицама. Главна чињеница је да стабилност Залива зависи од продаје довољно енергената како би се откупила унутрашња незадовољства и платио хипертрофирани безбедносни апарат.

Тренутно су тешка времена, али се финансијски ваздушни јастуци ових земаља и даље држе (мада то важи само за велику тројку: Саудијску Арабију, Абу Даби и Катар). За друге, ситуација је озбиљна. Питање је хоће ли овај тренутни статус кво потрајати? То је моменат у коме упозорења о премештањима појединих глобалних тектонских плоча постају најважнија.

Проблеми Кувајта око наслеђа осликавају напрслину читавог Залива: један кандидат за емира, брат, стоји уз Саудијску Арабију и њен вахабистички рат против сунитских исламиста (тј. Муслиманског братства). За то време други кандидат, најстарији син, ужива активну подршку Муслиманског братства, Катара и Турске. Тако Кувајт чврсто седи над заливским амбисом – регионом са значајним али обесправљеним шиитским мањинама, сунитским табором који је подељен и у рату са самим собом између питања подршке Муслиманском братству или подршке ономе што се у политички коректној форми назива „аутократска секуларна стабилност“.

Колико год ово било интересантно, да ли је заиста и даље толико битно?

ПРЕТЊА ОД МЕХУРОВА
Можда је значајније што је читав Залив талац два велика финансијска мехура. Права претња овим земљама могла би да потиче из ових мехурова, које је ђаволски тешко сагледати у целости. Одржавају се масовном психологијом, која може да се преокрене за трен, а обично се окончавају катастрофално у тржишним трвењима или краховима – и то са последичним ризиком изазивања депресије уколико централне банке икада покушају да подигну ногу са папучице монетарног убрзања.

Амерички свеприсутни „имовински мехур“ је познат. Он забрињава централне банкаре већ годинама. А Федералне резерве разобручено бацају новац у њега да би спречиле пуцање. Али како је раније споменуто, такви мехурови су веома рањиви на психологију – а то би могло да буде одлучујуће када очекивани економски опоравак изостане услед повратка вируса. Но, за сада, инвеститори верују да се Федералне резерве не усуђују да допусте његову имплозију, односно да ФЕД апсолутно нема других опција него да настави са сипањем све више новца у њега. Или макар до новембарских избора… А шта онда?

Мање видљив је онај други огромни „имовински мехур“: кинеско тржиште некретнина. Са својом политиком затвореног капитала (енгл. „closed capital account“ – мисли се на кинеску политику према којој је фирмама, банкама и појединцима забрањено да износе капитал из Кине у иностранство, осим уз веома стриктна правила, прим. прев.), Кина има огромну суму (неких 40 билиона долара) која стоји заточена на банковним рачунима. Тај новац не може да оде у иностранство (макар не легално), па помало ћудљиво ротира између три тржишта: станова, акција и робе широке потрошње. Али инвестиције у станове апсолутно доминирају! Око 96 одсто урбаних Кинеза поседује више од једног стана: 75 одсто приватног богатства чине инвестиције у станове, мада 21 одсто њих зврји празно у урбаној Кини, без станара.

Да скратимо причу, Кинези масовно јуре некретнине. Штавише, како је Волстрит џорнал истакао, „централни проблем у Кини је то што су купци схватили да власт изгледа није вољна да допусти пад овог тржишта. Уколико би цене некретнина драстично опале, то би збрисало примарни извор богатства већине грађана и потенцијално изазвало немире“. Чак и током пандемије – или можда баш због тога што су се током ње Кинези сјатили у своје домове – цене су у јуну скочиле за 4,9 одсто у поређењу са претходном годином. Укупна вредност кинеских некретнина достигла је, према Голдман Саксу, 52 хиљаде милијарди долара 2019. године, односно дупло већу вредност од америчког тржишта некретнина, пребацујући чак и вредност читавог америчког тржишта обвезница.

Уколико вам све ово личи на пренадувана тржишта у САД, то је зато што сличност заиста постоји. Како ствари стоје, и кинески стамбени мехур и амерички мехур капитала нестабилни су. Који би први могао да пукне? Ко зна. Али мехури су такође рањиви и на геополитичке догађаје, попут америчког поморског десанта на једно од спорних кинеских острва у Јужном кинеском мору, на шта Кина апсолутно обећава војни одговор.

Нико нема ни представу како би кинески званичници могли да среде имовински мехур без дестабилизације шире економије. Чак и уколико тржиште остане снажно, ствараће главобољу креаторима политике, који су ове године морали да одложе агресивнији економски стимуланс – што поједини аналитичари делимично повезују са страховима да би се тиме додатно надувао сектор некретнина.

То је фактор ризика. Трговина становима је заробила читаву кинеску економију, везујући званичницима руке. И то у моменту када се Трампов трговински рат претворио у нови идеолошки хладни рат са нишаном усмереним на Комунистичку партију Кине. Шта ако кинеска економија, под додатним америчким санкцијама, додатно потоне, или ако се COVID-19 повампири (као што се догодило у Хонгконгу)? Хоће ли се онда тржиште некретнина сломити, изазивајући рецесију или депресију? Кина и Азија су, на крају крајева, највећи купци заливских енергената: ако се потражња смањи, цене ће пасти. Судбина економија заливских земаља и њихова стабилност везани су за опстанак ових мега мехурова.

НЕИЗБЕЖНО ОБЕЗВРЕЂЕЊЕ ДОЛАРА
Мехури су један фактор, али ту су такође и наговештаји другачијег, ништа мање претећег, раздвајања тектонских плоча. Банкари Голдман Сакса налазе се у самом срцу западног финансијског система и узгред чине добар део Трамповог тима, као и особља Федералних резерви. А Голдман је ове недеље објавио нешто што се не би очекивало од таквог системског тешкаша. Њихов стратег за робу широке потрошње, Џефри Кјури, написао је како су „почеле да избијају реалне бриге поводом дуговечности америчког долара као светске резервне валуте“.

Шта? Голдман каже да би долар могао да изгуби свој статус резервне валуте? Незамисливо? То је у ствари стандардно гледиште. Доларска хегемонија и санкције дуго су третирани као прст Вашингтона на прекидачу света, помоћу којег Сједињене Државе штите свој примат. Био је то „скривени рат“ Америке. Трамп очигледно третира долар као батину која може „учинити Америку поново великом”. Штавише, како су Трамп и Мнучин (Стивен Мнучин, министар финансија САД, прим. прев.) – а сада и Конгрес – преотели контролу над арсеналом Трезора, батинање новим санкцијама претворило се у стихију.

Али унутар одређених америчких кругова влада и супротно мишљење. Оно гласи да би Сједињене Државе морале да „рестартују“ свој економски модел уз помоћ високих технологија и домаћег снабдевања, а све у циљу окончања стагнације раста. Превише дугова гуши економију и ствара „зомби-предузећа“.

Године 2014, Џаред Бернстајн, бивши главни економиста Обамине администрације рекао је да ће амерички долар морати да изгуби свој резервни статус уколико такав „рестарт“ буде учињен. У колумни за Њујорк тајмс објаснио је и зашто:

Мало је вечитих истина у светској економији, али већ деценијама једна од њих је улога америчког долара као светске резервне валуте. То је главни принцип америчке економске политике. На крају крајева, ко не би желео да иностране банке и владе чувају своје резерве у његовој валути? Међутим нова истраживања откривају да оно што је некада била привилегија сада постаје терет који подрива раст запослености, напумпава буџетски и трговински дефицит и надувава финансијске мехурове. Како би америчка економија оздравила, влада мора да дигне руке од своје посвећености очувању статуса резервне валуте за долар“.

У суштини, ово је на линији „Великог ресета“ из Давоса. Кристин Лагард је, исте године, такође позвала на „ресет“ монетарне политике због „мехурова који ничу на све стране“ и како би се изашло на крај са стагнирајућим растом и незапосленошћу. А онда је ове недеље амерички Савет за спољне односе објавио студију под насловом: „Време је да се напусти хегемонија долара“.

То је, понављамо, глобалистичка линија. Савет за спољне односе је праотац и европског и давоског пројекта. То није Трампов клуб. Он се бори да очува Америку као центар западне моћи, уместо да ту улогу уступи европском пројекту Меркелове… или моћ у потпуности препусти Кини.

Па зашто би Голдман Сакс рекао такво нешто? Осврнимо се пажљиво на Голдманов контекст – то није наратив Давоса. Уместо тога, Кјури пише да је зјапећи јаз између скока цена злата и све слабијег долара „изазван потенцијалном променом става америчких Федералних резерви у прилог инфлацији, и то усред растућих геополитичких тензија, увећане политичке и друштвене несигурности унутар САД и бујајућег другог таласа заразе вируса COVID-19“.

У преводу: ради се о експлозивној акумулацији америчког дуга изазваној коронавирусом. И то у свету у којем већ постоји дуг од преко 100 билиона долара, који САД не могу да отпишу, нити ће икада бити исплаћен. Зато се једино може избрисати инфлацијом. Другим речима, дуг се једино може решити обезвређењем валуте. Брисање дугова сматра се неприхватљивим.

То значи да човек из Голдмана саопштава како је обезвређење долара део агенде Федералних резерви. А то значи да су „почеле да избијају реалне бриге поводом дуговечности америчког долара као резервне валуте“.

Порука је изнијансирана: она наговештава да се монетарни експеримент, који је отпочео 1971, окончава. Кјури саопштава Сједињеним Државама да Сједињене Државе више нису у стању да управљају толико презадуженом економијом простим штампањем новца, док су јој руке везане поводом других опција. Дужничка ситуација већ је без преседана – а пандемија убрзава процес.

Укратко, ствари почињу да се отимају контроли, што није исто као залагање за рестарт. А обезвређење новца је неизбежно. Зато Кјури истиче јаз између цена злата (што владе углавном воле да сузбијају) и све слабијег долара. То је ван контроле Федералних резерви, а у коначници и ван Трампове контроле (након новембра).

Уколико поверење у долар почне да испарава, све декрет-валуте (енгл. „fiat currencies“ – новац који нема суштинску вредност, који није могуће конвертовати у неки објективни вредносни стандард, него је створен владином уредбом, тј. декретом) потонуће заједно, пошто су централне банке земаља Г20 везане истом политиком као и Сједињене Државе.

Кинеска ситуација је компликована. С једне стране Кина би претрпела штету обезвређењем долара, али са друге стране опште обезвређивање декретних валута би за Кину и Русију створило кризу (односно прилику) да се ишчупају из челичног загрљаја долара.

А заливске земље? Пад цена нафте ове године већ је подстакао неке инвеститоре да се кладе против валута заливских земаља, што ове дуготрајне подупираче долара ставља под додатни притисак. Земље Савета за заливску сарадњу држе своје валуте фиксиране за долар још од 1970-их, али ниска потражња за нафтом, комбинована са слабошћу долара, увећаће претњу заливским „подупирачима“ док њихови трговински дефицити буду експлозивно расли. Уколико потпора пукне, није јасно где би било дно тим валутама у оваквим околностима.

Усред свега тога, наслеђивање трона које се тренутно одвија у заливским земљама може се третирати као споредна представа.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Stephen Hilger/Bloomberg

 

Извор Strategic Culture

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.