Алистер Крук: Ратна хистерија за спас евро-бирократије

Посета европских званичника бази Лапланд у Финској (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/APT)

Протеклих дана европска политичка елита до краја је појачала реторику, иступајући уз очигледно усаглашене и заједничке поруке: „Рат са Русијом је неизбежан; Русија планира напад на НАТО; морамо се припремити; направите залихе флаширане воде и конзервиране хране и будите спремни да своју децу пошаљете у војску” – „Многи ће погинути, али њихова је дужност да бране отаџбину”.

Каква бесмислица! Да би додатно нагласили ову поруку, европски лидери, укључујући високу представницу ЕУ Калас и немачког канцелара Мерца, недавно су се, током Европског арктичког самита, намерно појавили у маскирним униформама како би демострирали „одбрамбену спремност” (овде).

Изгледају апсурдно. Међутим, то не умањује важност питања: Шта се заправо крије иза ове хистерије која је захватила европске технократе?

На први поглед, јединствени наратив о томе да Русија спрема напад на Европу и да је рат на прагу нема никаквог смисла. Европа нема ни људство, ни муницију, ни финансије, ни индустријске капацитете да води рат против државе која се данас сматра водећом војном силом и која располаже највећим арсеналом нуклеарног оружја на свету.

(Не)реална претња

Портал ZeroHedge примећује следеће:

„Међу најгласнијим заговорницима овог неутемељеног наратива [о претњи од руског напада] налазе се лидери балтичких земаља. На пример, председник Летоније Ринкевичс отишао је толико далеко да изјави како су руски ’напади’ на ЕУ и НАТО већ почели. Балтичке државе чак издају упутства за ванредне ситуације свом становништву, предвиђајући сценарио у стилу филма Црвена зора.”

„Не говоримо о конвенционалном рату. Говоримо о свим врстама провокација, диверзија и тестирања граница, и то је дефинитивно нешто што се већ дешава док говоримо”, изјавио је летонски лидер.

„Пољски премијер Доналд Туск тврди да би Русија могла да изведе спорадичне нападе за које би се претварала да су ’случајни’, с циљем да ’паралише или барем ослаби мотивацију земаља НАТО-а’, преноси Асошиејтед прес. ’Постоји реалан ризик да ће дронови или друге врсте пројектила ући на територију једне или више земаља на источном крилу и чак изазвати разарања’, додао је Туск, уз упозорење: ’Москва би у наредним месецима могла ићи до тога да изведе неки облик ваздушног напада на територију НАТО-а, како би показала да је Члан пет о заједничкој одбрани ништа више до неколико речи на папиру.’”

Ипак, упркос свим прикупљеним доказима, европски лидери настављају да подижу тензије како би се психолошки припремили да активирају Члан пет против водеће нуклеарне силе.

Поводом ових ратнохушкачких порука, руски министар спољних послова Сергеј Лавров изричито је упозорио: „Желим да нагласим да немамо никакав интерес да улазимо у тако нешто [напад на Европу], али ако Европа, која свакодневно говори о припремама за рат против Русије, нападне Русију, то ће бити потпуно другачији рат, и биће веома кратак.”

Шта се крије иза овог очигледног апсурда? С једне стране, јасно је да владајући слој у Бриселу увиђа да њихове стратешке грешке (неограничена подршка Украјини, жртвовање европског економског модела на олтару притиска на Русију, подршка рату против Ирана и равнодушност према патњама на Блиском истоку) долазе на наплату.

Њихово ширење страха од Русије више одише очајем него промишљеношћу и дужном пажњом према веома реалним ризицима које носи такво распиривање ратне психозе. Естаблишмент несумњиво увиђа да енергетска криза, проистекла из америчко-израелског рата против Ирана, више није нешто што „долази”, него је већ наступила.

Они јасно виде вртоглави раст трошкова живота, нестајање радних места и предстојећи слом тржишта, пре свега тржишта обвезница (чији ниво каматних стопа дефинише вредност свих осталих ризичних актива). Увиђајући то, ови угрожени политичари су вероватно закључили да је изазивање страха једини начин да скрену пажњу са сопствених неуспеха, с надом да би им то можда могло омогућити да преживе изборни циклус.

Европске заблуде

Политички опстанак јесте кључни мотив, али је исто тако вероватно да психолошку стабилност ове елите одржавају две претпоставке које су погрешне, али политичкој класи делују уверљиво.

Прва заблуда јесте да је Русија у фебруару 2022. године покренула превентивни рат како би заузела Кијев и око 60 одсто Украјине. Ранији догађаји у Сирији подобније објашњавају стварност: Русија је званично ушла у сиријски грађански сукоб у септембру 2015. године, након молбе председника Асада. Споменута руска интервенција била је ограничених размера – са веома скромним ваздухопловним снагама (од 28 до 34 авиона) и минималним ангажовањем специјалних борбених јединица (руски допринос су углавном чинили војни саветници, људи који су усмеравали авијацију и војна полиција).

Присуство Русије у Сирији било је намерно симболично – порука о озбиљности намера, а не тежња ка уласку у копнени рат. Штавише, циљ Москве био је управо избегавање директних копнених борби. Ипак, руски ваздушни удари – уз подршку иранских копнених трупа – помогли су сиријској армији да истисне џихадистичке снаге из Алепа. То је крајем 2016. године довело до примирја посредовањем Русије и Турске, као и до покретања мировног процеса у Астани убрзо након тога.

Путинов приступ Алепу јасно је дефинисао модел његове почетне тактике према Украјини. Русија је током почетног напада 2022. године распоредила неких 15.000 до 30.000 људи око Кијева. Западни наратив да су те снаге имале задатак да заузму Кијев је смешан – 40.000 војника може попунити неки градски трг, али не може заузети град са више од три милиона становника. То је бесмислено.

Ипак, европски и амерички коментатори – међу којима је и амерички аналитичар Роберт Пејп – тврде следеће: будући да је покушај заузимања Кијева пропао, уз изведену претпоставку да је Путин очекивао да ће његово симболично демонстрирање „озбиљности намера” натерати НАТО на повлачење, то – према Пејпу – сугерише да се Путин ухватио у замку ескалације. Пејп тврди да је Путин 2022. године тражио брзу победу, али да је након неуспеха остао „заробљен” у нужности да се пење лествицом ескалације са све слабијим изгледима за успех – те да је због тога осуђен на неуспех. Како каже: „То је само питање времена.”

Далеко од неуспеха, демонстрација руске силе у Сирији – колико год да је била скромних размера – дала је резултате; процес у Астани био је управо модел изведен из сиријског искуства. До краја марта 2022. године, Истанбулски процес изнедрио је Истанбулски коминике, који је представљао оквир за мирно решење са Украјином. Ова иницијатива је пропала из само једног разлога – Борис Џонсон ју је торпедовао– па је Русија била приморана да изврши прегруписавање. То је и учинила са успехом, додуше по цену дуготрајног исцрпљујућег рата и непотребног губитка стотина хиљада украјинских живота.

Њихово ширење страха од Русије више одише очајем него промишљеношћу

Дакле, ствар је обрнута – Борис Џонсон је био тај који је Европу увукао у замку ескалације. Европљани су, чини се, своју „успешну причу” о рату против Русије засновали, као прво, на претпоставци о наводном фијаску код Кијева, а као друго, на претераном ослањању на финансијске санкције. Бивши француски министар финансија Ле Мер је у тренутку усхићења објавио „тотални економски и финансијски рат Русији”. Тврдио је да ће санкције угушити и урушити руску економију, иако се Русија у пракси још после 2007. године окренула националном (самоодрживом) економском моделу који је до данас наставила да успешно развија.

Ко је онда кога ухватио у замку? Замишљена кључна претпоставка Запада да је Русија упала у замку ескалације оног тренутка када је пропао њен непостојећи план за заузимање Кијева, потпуно изокреће стварност.

Управо је погрешна процена Запада увела њих саме у замку својих потеза и спиралу ескалације која прети да Европу нехотице увуче у рат са Русијом, рат који ниједан Европљанин не жели.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/APT