АЛИСТЕР КРУК: Парадокс неолиберализма и нова побуна

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Неолиберализам је био одговор елите на радничке протесте из 60-их и 70-их, који је у тој мери био успешан да данас подстиче нову побуну

Кевин Барон, уредник „Defense One“ (водећег америчког гласила о питањима одбране, које иначе финансира војно-индустријски комплекс) објашњава своје стрепње о будућности НАТО:

„Спољне претње са којим се суочава НАТО и унутрашње поделе између његових лидера нису оно што ме највише брине… Очекивао сам да ће се панелисти са којим сам током протеклих месеци разговарао држати познатих тема… али изненадила ме је њихова озбиљна забринутост о самој супстанци Алијансе: ‘Ово доба је другачије’ – инсистирају многи од њих – ‘филозофија на чијим темељима је цела ова институција саграђена у корену је уздрмана“, сматра новинар Боби Гош из Блумберга“ (овај став је изнео у нашим разговорима при IISS – International Institute for Strategic Studies, пре самита).

„Његова поента је да се, уколико лидери попут Трампа и Ердогана наставе да се додворавају Русији, доводи у питање сврха овог хладноратовског савезништва. И то је легитиман став. Али ја сматрам да највећа претња за НАТО потиче од тога што су бирачка тела тих земаља све више склона изолационизму. Лидерима глобалне безбедности, од тинк-тенкова до кружока из Пентагона, НАТО представља есенцијалну организацију и оруђе западног ‘начина живота’. За њих није прихватљиво да се то уопште доводи у питање… Они размишљају на следећи начин: „Како било ко уопште може пожелети да науди нечему таквом?“

Међутим, управо то се дешава. Политички лидери више не желе (или не могу политички то себи да приуште) да играју како амерички војни естаблишмент свира. „Можда и највећа претња за Алијансу“, наводи Барон, „јесте јаз између тих политичких лидера и заједнице лидера у области националне безбедности [sic], који се окупљају на маргинама, преклињући да их неко послуша“.

ПОМОЋНА ИМПЕРИЈА
Председник Макрон као да је хтео да истакне управо тај јаз када је рекао да „данас сведочимо можданој смрти НАТО-а“. Поједини посматрачи су у томе видели Макроново бусање у прса, део његовог настојања да преотме политичко лидерство у Европи од све блеђе канцеларке Меркел (што је у одређеној мери вероватно и успео). Али поента која је требало да привуче пажњу пре јесте то како се свет променио: Француска и Немачка се суочавају са озбиљним унутрашњим политичким протестима, док европске економије успоравају.

ЕУ мора да се геополитички репозиционира, сматра Макрон, „а под два, морамо да поново отворимо стратешки дијалог са Русијом – што ће, и ту не треба имати илузија, захтевати време“, изјавио је Макрон ове недеље. Стратешки дијалог? Зашто? Можда зато што Трамп не сматра ЕУ ни блиским пријатељем, ни добростојећим трговинским партнером? Трамп је директан: ЕУ је гора од Кине (у контексту крађе америчког дела колача), па Трамп прети Европској унији снажним тарифним ратом.

Таква могућност – такво непријатељство према Европи – је било нешто незамисливо када је ЕУ оснивана као помоћна „либерална империја“ унутар америчке глобалне орбите. Неупитна премиса ЕУ је гласила да ће „ујка Сем (Америка) увек бити ту за нас“, у случају да нешто крене наопако. Ово више није истина – а то је шокантно за европске елите.

А како се радикално финансијализовани напад Америке широм света, и то уз максимални притисак и примарни фокус на технолошки хладни рат против Кине, распламсава, ЕУ увиђа да постаје несрећник између две ватре. Очекује се да буде верна Америци као и увек, али жуди за Кином и Русијом као трговинским партнерима.

Макрон стога сматра да ће Европи бити потребна додатна стратешка дипломатска снага – па отуда идеја Европе у партнерству са Русијом. (А Макрон вероватно дволично и Трампу указује да би очекивано откидање Русије од Кине, у европској режији, било и у америчком интересу). То неће упалити. Русија добро капира Макронову игру (али драге воље прихвата игру Макрона и Меркелове, с намером да санкције ЕУ против Русије буду укинуте).

Још важније, Макрон предлаже репозиционирање Европе. Он сматра да Европа мора имати сопствену снагу, своју одвојену глобалну полугу утицаја – а то значи европску војну снагу. НАТО је практично „систем социјалне помоћи“ за амерички војно-индустријски комплекс, по његовом мишљењу. Зашто оних два одсто БДП-а Европске уније не би трошили на европске произвођаче (нарочито оне француске), маштари он, и тако добили чисто европску војну снагу?

Према томе, Боби Гош је делимично у праву када каже  да је „филозофија на чијим темељима је цела ова институција саграђена из корена уздрмана“. Не ради се ту само о НАТО, него о читавом „сазвежђу“ институција Вашингтонског консензуса. Све оне (ММФ, Светска банка, итд.) су уздрмане и доведене у питање. Додуше, на прилично другачији начин:

ГРАНИЧНА ТАЧКА БРЕТОН-ВУДСА
Министар финансија Француске је прошле недеље изјавио да се послератни међународни монетарни поредак мора реновирати, иначе ће њиме доминирати Кина. „Поредак Бретон-Вудса, онакав какав познајемо, стигао је до својих граница“, рекао је Бруно Ле Мер. „Алтернатива коју сада имамо је јасна – или ћемо реновирати Бретон Вудс, или он ризикује да изгуби свој значај и на крају нестане“. „Док је Бретон-Вудс дефинисао међународни економски поредак друге половине 20. века, први део овог века би могао да одреди кинески пројекат Новог пута свиле“. „А кинески стандарди – о државној помоћи, приступу јавним набавкама и интелектуалној својини – би могли да постану нови светски стандарди“.

Али то је само половина приче. Ови форуми, како то пише Дејвид Стокман (Реганов бивши директор буџета), нису ништа друго до:

„Смоквини листови које је Вашингтон узгајао како би легитимизовао ‘мултилатерално’ санкционисање (иако често погрешно схваћен као синоним за „кажњавање“, термин „санкционисати“ значи дати неком правилу неприкосновену законску силу, односно оснажити га могућношћу изрицања казнених мера у случају неприхватања, прим. прев.) пројеката Империје осмишљених да обезбеде глобалну хегемонију. Штавише, они су кључни састојак који цементира двопартијски консензус у корист интервенционистичке спољне политике Вашингтона.

Ова мултилатералистичка превара је настала током Хладног рата када је постојало макар зрно оправдања за империјалне претензије Империје. Али након што је Берлински зид пао 1989… мултилатерализам је био елемент који је омогућио опстанак Империје… и пружио заклон смоквиног листа и санкционисање империјалних подухвата Вашингтона, што је све заједно дало ветар у леђа успону двопартијске ‘ратне странке’ на обалама Потомка [река која пролази кроз Вашингтон, прим. прев.]. И дан данас, Ахилова пета империјалне творевине је њено претварање да учествује у глобалном лидерству како би обезбедила мултилатерални благослов за зликовачки хегемонијални режим једне суперсиле.“

Након Другог светског рата, Вашингтонски консензус је од почетка представљао политичку креацију која је еволуирала као одговор на еру Вудстока, и то у неку врсту контрареволуционарног (неолибералног) пројекта, осмишљеног тако да ослаби популистичке снаге организованог радништва: „У корену је сасекао оно што су у то време били револуционарни покрети који су ницали широм света у развоју – Мозамбику, Анголи, Кини, итд. – али такође и растућу плиму комунистичког утицаја у земљама попут Италије и Француске, па у мањој мери и претњу повампирења свега тога у Шпанији“.

Професор Дејвид Харви пише:

„Чак и унутар Сједињених Држава, раднички синдикати су створили Демократски конгрес који је био прилично радикалан у својим намерама. Они су раних седамдесетих, заједно са другим социјалним покретима, наметнули талас реформи и реформистичких иницијатива које су суштински биле антикорпоративне: Агенција за заштиту животне средине, Администрација за безбедност на раду и здравље радника, потрошачка права и читав низ ствари које су још више оснажиле раднике.

Тако да је у тој ситуацији практично постојала глобална претња моћи корпоративне елите, па се наметнуло питање – шта чинити? Задатак је био сачувати профитабилност америчких корпорација. Један од начина да се то постигне било је отварање врата за имиграцију. Током шездесетих, на пример, Немци су увозили раднике из Турске, Французи из Магреба, а Британци из бивших колонија. Међутим, ово је довело до великог незадовољства и немира.

Због тога су се определили за другачији приступ – за премештање капитала тамо где се налазила јефтина радна снага. Но, како би глобализација функционисала, морали сте да снизите тарифе и оснажите финансијски капитал, јер је финансијски капитал најмобилнија врста капитала. Тако су финансијски капитал и ствари попут плутајућих валута постале кључне за уништавње радничке класе.

„Истовремено, идеолошки пројекти приватизације и дерегулације су створили незапосленост. Тако смо добили незапосленост код куће, ‘офшоринг’ (односно премештање послова у иностранство), и као трећу компоненту технолошке промене (деиндустријализацију кроз аутоматизацију и роботизацију). То је била стратегија за уништење радника“.

НЕОЛИБЕРАЛНИ ПАРАДОКС
Пол Вокер – бивши шеф Федералних резерви који је иначе умро прошле недеље – је био тај који је на крају одлучио да су радник и радница ти који морају да плате цену победе Федералних резерви у обуздавању инфлације. Он је експлицитно циљао на сламање снаге организованих радника, па је одмах након што је постао председник „Феда“ изјавио: „Животни стандард просечног Американца мора да се снизи“.

Када се осврнемо на тренд стагнације средње вредности плата у Америци и Европи – што је нешто што се сада нашироко третира као узрочник већине социо-економских и политичких проблема Европе, као и наших поремећених тржишта – можемо закључити да је све почело са Вокером. Ова економска стагнација и последично осиромашење 60 одсто становништва је у корену жалби које Европљани – попут Ле Мера – имају на уму када критикују НАТО – заједно са свим институцијама Вашингтонског консензуса – као застарео, видећи у њему узрок њихових домаћих криза.

Када је америчка рецесија отпочела током велике финансијске кризе из 2008, Бен Бернанки (тадашњи председник Федералних резерви) је сматрао да ће ниске каматне стопе и масовно штампање новчаница довести до позајмљивања и трошења које ће обновити раст. Међутим, те политике нису довеле до раста, јер он захтева продуктивне инвестиције (од штедње) како би се акумулирао. Уместо тога, дошло је до касапљења приватних уштеђевина ниским или негативним каматним стопама. Немци су упозоравали на ово годинама – а Немачка је сада очигледно у рецесији – па је чак и SPD, као коалициони партнер CDU,  на крају направио оштар заокрет улево, угрожавајући одрживост владе Ангеле Меркел.

Суштина је да узнемиреност око НАТО-а није узрокована само тиме што САД желе да приоритизују надметање са Русијом и Кином у односу на борбу против тероризма, или што НАТО сада настоји да се позабави војним успоном Кине. Иако би ове политике ставиле Европу у незавидну стратешку позицију и исто тако нелагодну трговинску позицију, главно је што читав Вашингтонски консензус пуца – и то политички – у лице Европи.

Основни идеолошко-политички пројекат („либерални“ светски поредак), подстакнут радикалним штампањем новца као својим интегралним делом, није створио ништа друго до имовинске мехурове у мору протеста против ширења неолиберализма свуда по планети.

НАТО лидери ће рећи да нису они штампали новац. Истина. Али Стокман је сасвим у праву када каже да је НАТО део мултилатералне институционалне преваре која је легитимисала, омогућила и учаурила финансијализовани хегемонистички пројекат.

Парадокс је то што је неолиберализам, изворно осмишљен као контрареволуционарни алат за разбијање радикализма 1960-их и 1970-их, толико далеко одгурнуо клатно у смеру интереса елите, да је изнедрио нову еру протеста и радикализма. Како сејеш, тако ћеш и жњети.

 

Превео Владан Мирковић

 

Насловна фотографија: AFP/Getty Images/Nicholas Kamm

 

Извор Strategic Culture

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.