АЛИСТЕР КРУК: Мрачна тајна либерализма је раскринкана

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs/ Getty Images

Дуго времена су насеља и градови Европе (па и остатка света) органски расли око друштвених, економских и политичких потреба народа. Резултат су били добро познати и веома вољени облици древних градова, насеља и села, подигнутих од дрвета, цигле или камена. Овај образац остао је непромењен кроз векове. А онда су дошли светски ратови… Након њих уздигао се првобитни, либерално-глобалистички залет, а истовремено и бљутави, декултурализовани „интернационалистички стил“ архитектуре (као претходница данашње политике замагљивања идентитета и рода). Ова два импулса била су повезана: оба су изникла из (разумљивог) народног сентимента „никад више (рат)“.

Либерали 19. века (и после) мислили су да, једном када велики империјални режими Европе, национализам и културна припадност буду збрисани, сви ћемо мирно живети заједно и схватити своју судбину на продуктиван и утопијски начин. Западноевропски либерализам постао је, као што је и био, истовремено и реторичка и буквална „валута“ света (тј. долар), а интернационалистичка архитектура преузела је неку врсту прикладне, универзалистичке безличности и хомогености која као да подвлачи посезање либерализма за људском конвергенцијом и космополитизмом. Све је међутим било експлицитно осмишљено тако да избрише културу – као сет обичаја и начин постојања који је вредан самим тим што је свој – из света.

Аеродроми широм света изгледали су исто. Хотели и градски центри постали су толико „универзални“ да је постало тешко сетити се у ком граду се налазите. Свуда су прихватали долар. Ту је била и „роба“ коју су глобална валута и глобални наратив са собом донели. То је наметало утисак да етос просветитељства садржи бацил нечега истински универзалног. Међутим, била је то илузија – све што се представљало глобалним свуда, уместо негде, давало је лажни сигнал. То уопште није био универзализам – као што се испоставило – него ефемерно пламсање евроцентризма.

РАСКРИНКАНА ТАЈНА
Данас, са колапсом америчке меке моћи и америчким друштвом које цепају унутрашње пукотине, чак ни илузија универзализма не може се одржати. Мрачна тајна либерализма је раскринкана: његове фундаменталне заповести могле су се пројектовати као универзални пројекат само док их је подржавала сила. У време Џона Стјуарта Мила, цивилизаторски аргумент послужио је Европи за колонијалну валидацију. А Мил је то прећутно признао када је оправдао елиминацију нативног америчког становништва тиме што га је описао као непродуктивну популацију.

Сада, када се либерализам нашироко схвата као „неуспели Бог“, друге државе се пробијају на чело, нудећи се као одвојене, подједнако уверљиве „цивилизационе“ државе. Оне одбацују западни модел националне државе. А као државе-цивилизације, организоване су око културе, а не око политике. Повезана са цивилизацијом, држава за свој врховни задатак има заштиту специфичне културне традиције. И њен досег обухвата све регионе у којим је та култура доминантна.

У чему је овде поента? Многе ствари које су деловале чврсте и одвојене, биле су заправо све међусобно повезане кроз универзализам (који је одржавала велика илузија): долар, „Велики ресет“ Давоса, монетарни систем, па чак и наша грозна савремена архитектура и дизајн ентеријера – све су то примери декултурализованог света.

Главна поента је то да је западни либерализам сада постао необновљив (прикладан само одређеним државама у Америци и појединим европским круговима). На снази је моћна центрифугална динамика. A губитак стожера силе либерализма (тј. америчке моћи), па последично и његове обновљивости, оставља Европу на ледини.

Дигиталне валуте просто ће убрзати центрифугалну силу – цепајући наше познате валуте и монетарне системе. Федералне резерве испитују дигиталну валуту, Кина већ има дигиталну валуту своје централне банке (Central Bank Digital Currency – CBDC), а Русија, Иран, Уједињено Краљевство и Италија су у реду оних који планирају сопствене CBDC. Давос, наравно, такође жели да дигитализује свој експлицитно нелиберални технократски пројекат.

МАКРОНОВА УПОЗОРЕЊА
Током окупљања амбасадора Француске прошле године, председник Макрон је елаборирао како Кина, Русија и Индија нису пуки економски ривали, него „аутентичне државе-цивилизације… које не само да су пореметиле наш светски поредак и преузеле кључну улогу у економском поретку, него су такође врло силовито преобликовале политички поредак и политичко размишљање које га прати, и то са много више инспирације него што је ми поседујемо“.

Упозоравајући своју публику да „знамо да цивилизације нестају, као и државе. Европа ће нестати“, Макрон је похвалио цивилизацијске пројекте Русије и Мађарске, које имају „културну и цивилизацијску виталност која је инспиративна“, и саопштио да је мисија Француске – њена историјска судбина – да Европу поведе у цивилизацијску обнову, кујући „колективни наратив и колективну машту. Зато дубоко верујем да је ово наш пројекат и мора бити предузет као пројекат европске цивилизације.“

„Стара либерална илузија“ не може се продужити – не само зато што америчка моћ еродира, него зато што њене главне вредности постају радикализоване, окрећу се наглавачке и претварају у оруђе за уништење класичних америчких и европских либерала (као и америчких хришћанских конзервативаца). Сада су младе генерације америчких освешћених либерала те које галамџијски тврде не само да је стара либерална парадигма илузорна, него да никада и није била ништа више од паравана за прикривање репресије – било породичне, колонијалне, расистичке или империјалне – што је морална флека коју само покајање може избрисати.

На неки начин, ове освешћене генерације парафразирају Семјуела Хантингтона који је, пишући свој Сукоб цивилизација, изнео тврдњу да „концепт универзалне цивилизације помаже правдање западне културне доминације над другим друштвима и потребу да та друштва имитирају западне праксе и институције“. Универзализам је идеологија Запада за суочавање са другим културама. По природи ствари, свако изван Запада би, како је сматрао Хантингтон, морао да третира идеју „једног света“ као претњу.

Како је „велика илузија“ експлодирала а нема ничег опипљивог да дође на њено место, нови европски поредак не може се кохерентно формулисати. Макрон покушава да окупи Европу за долазеће „доба империја“. Међутим, за Европу више није изводљиво да се реши послератног конструкта Америке – послератни imperium Сједињених Држава био је изграђен на темељима војне и финансијске моћи. Европа се намерно одрекла тврде моћи, тежећи уместо ње „новом либералном империјализму“ (како се то описује у анализи Роберта Купера).

Европски пројекат можда се некада скривао под крилом америчке тврде моћи као привезак цивилизацијске мисије Америке, али и то је готово: Трамп је Европу назвао непријатељем Америке, у рангу Кине. Сједињене Државе више нису беневолентни „ујка“ Европе, који ће употребити тврду силу кад год се Европа упетља у невоље.

А проста прича о универзалним вредностима које заступа Европа (толеранција, слобода животног стила, људска права, итд.) практично значи залагање за негацију државе-цивилизације, како је Хантингтон сматрао. Ове вредности потврђују слободу експериментисања са различитим начинима живота, што сигурно долази у сукоб са старим моралним наративима и културним праксама које прожимају ток људског живота унутар једне заједнице. На пример, Кинези изричито приоритетизују конфучијанске вредности и стављају акценат на стабилност и друштвену хармонију, уместо на западну „слободу“ и индивидуалну аутономију.

Ове „евро-вредности“, као такве, не нуде дефиницију „добра“ заједнице, што карактерише готово сваку државу-цивилизацију. Оне се можда могу третирати као оперативни систем, али либерализам, у својој потврђено дисторзичној савременој форми, не нуди цивилизацијски систем. У најбољем случају, он је постао мени опција животних стилова који се могу супротставити незападним животним стиловима и изборима.

ОДСЕЧЕНИ КУЛТУРНИ КОРЕНИ
Макрон каже Европљанима да свој осећај припадности укорене у просветитељству. Међутим, како је бивши министар спољних послова Португала, Бруно Масаеш, приметио у свом скорашњем есеју, управо су глобалне аспирације либерализма одсекле Запад – а нарочито Европу – од сопствених културних корена.

За разлику од других европских земаља, попут Русије, Макрон ставља стаклени плафон својој перспективи културног повратка: Зашто се ограничавати на просветитељство? Зашто одстранити рану ренесансу? Зашто Европа толико велича франачког Карла Великог, а одбија да загребе даље у прошлост? Европске вредности постојале су много пре него што су Франци покренули свој „културни рат“ за систематско искорењивање старих вредности Европе. Ограничити се на просветитељство не представља никакав повратак.

Европско руководство толико је одвојено од ранијих културних традиција Европе да су оне скоро сасвим сигурно неповратно изгубљене. Политички лидери не делују као да имају одговоре на дилему коју је Макрон отворио поводом успона држава-цивилизација (осим окупљања у европски imperium сведен на некакву меко-тоталитарну технократију a la Давос). Штавише, изгледа да они – чак ни сада – не схватају шире последице универзалне имплозије либерализма, сведеног на пар раштрканих острва окружених морем суверенизма.

Да ли Европа сада постоји као кохерентни, засебни ентитет? Ни Грци, ни Европљани 16. века нису себе сматрали „западњацима“, што је термин који настаје тек крајем 18. века. Није постојало ништа што би се називало „човечанством“ у античком свету: постојали су Асирци, Грци, Египћани, Персијанци, и тако даље, али не и „човечанство“, све до – погађате наравно – просветитељства.

„Западна друштва су жртвовала своје специфичне културе зарад универзалног пројекта“, примећује Масаеш. „У овим друштвима више се не може наћи нит старих традиција и обичаја, нити визија доброг живота“. Наше наивно уверење да ће либерализам, изведен из политичких и културних традиција Северне Европе, освојити свет, сада је заувек нестало. Уместо тога прете да нас прогутају пркосно нелибералне државе-цивилизације Евроазије.

Где је у свему томе Европа и шта да радимо са либерализмом? „Сада када смо жртвовали сопствене културне традиције како бисмо створили универзални оквир за читаву планету“, поентира Масаеш, „зар смо ми једини који ће га усвојити?“

standard.rs, Strategic Culture

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.