Алистер Крук: Је ли Иран срушио принципе западног ратоводства?

Иако се на Ирански рат углавном гледало кроз призму конвенционалног западног ратовања, његове поуке су све само не конвенционалне. Оне су, заправо, у својој суштини превратничке.

Послератни западни приступ (нарочито у контексту Хладног рата) ослањао се на способност надмашивања сваког војног противника кроз набавку софистицираних, напредних и скупих борбених авиона са посадом, као и пратеће муниције. Доминација у ваздушном простору и снажно ослањање на бомбардовање из ваздуха – односно ваздушни рат – представљали су крајњи доктринарни циљ.

Надмоћ у војним расходима (уз претпостављене технолошке иновације) сматрана је кључним елементом у сукобу са Совјетским Савезом. Слично томе, тежња у поморском ратовању ишла је у смеру инвестирања у све габаритније носаче авиона и пратеће поморске бродове за подршку.

У копненом ратовању, тежиште операције „Пустињска олуја” у Ираку било је на тенковским „продорима” и силовитим ударима кроз непријатељске одбрамбене линије – иако је Запад напустио овај приступ у Украјини након преласка на рововско ратовање 21. века вођено дроновима на линији фронта.

Асиметрични удари

Приступ заснован на енормним улагањима истовремено је погодовао америчком војно-индустријском комплексу и, заједно са хегемонијом америчког долара, пружио Америци јединствену предност која јој је практично омогућила да „штампа” новац за покривање тих додатних трошкова војне надмоћи. А онда је уследио Ирански рат 2026. године, чији је асиметрични модел потпуно урушио конвенционалне доктрине.

Уместо класичне доминације у ваздушном простору, Иран је развио ракетну доминацију ваздухом. Уместо војне инфраструктуре на површини, ракетна складишта, лансирни положаји и велики део производње ракета расути су широм огромног географског пространства Ирана и укопани дубоко у подземне ракетне градове и планинске масиве.

Међутим, кључни заокрет ка асиметричном приступу донео је продор лако доступних, јефтиних технолошких компоненти. Док је Запад трошио милионе долара на сваку ракету-пресретача, Иран и његови савезници трошили су стотине. Предност доларске хегемоније тиме се истопила и претворила у терет – пренадувани трошкови америчке муниције и њихов прекомпликовани инжењеринг довели су до склеротичних ланаца снабдевања, дугих производних циклуса и минималних залиха оружја.

Наводну технолошку супериорност америчког наоружања такође претичу „гаражни” и „радионички” пројекти који користе јефтине технолошке компоненте. Они стварају иновације које војне власти потом преузимају и масовно производе након неформалних тестирања.

Овај тренд је посебно уочљив у руској војсци, где је почетна „гаражна” технологија најпре тестирана, а потом и имплементирана кроз све војне структуре. То се односи како на технолошки хардвер, тако и на интернет иновације у домену вештачке интелигенције. У истом духу, Хезболахова иновација у виду дронова контролисаних путем оптичких каблова трансформисала је рат у јужном Либану, наносећи тешке губитке израелским тенковима и трупама, до те мере да би ИДФ могао бити приморан на повлачење са југа.

Слично томе, асиметрија и иновације на поморским путевима руше традиционално западно ослањање на велике, тешке ратне бродове и носаче авиона. Ови други су постали „бели слонови” рата у Персијском заливу, будући да су због ројева дронова и претњи противбродским ракетама потиснути толико далеко од иранске обале да су ударне могућности њихових палубних авиона ограничене потребом за допуном горива у ваздуху изнад циља.

Призор у коме се читав „рој” од неколико десетина наоружаних брзих чамаца приближава тромом конвенционалном ратном броду само додатно огољује њихову рањивост. У сваком случају, Иран на располагању има и друга противбродска оружја. Укратко, амерички носач авиона више не улива страх као некада; он сада показује рањивост.

Међутим, ново иранско поморско ратовање обухвата и лутајуће брзе подводне дронове (или торпеда) који могу да чекају у заседи до четири дана и који су опремљени системима вештачке интелигенције за лоцирање циљева. Ови дронови се могу лансирати из подводних тунела који се протежу испод површине Ормуза.

Лекције из Ирана

Мора се признати да је иранска иновативност дуго планирана и развијана. Њена ефикасност је демонстрирана током сукоба са Израелом и САД. Иран је издржао израелско и америчко тепих-бомбардовање (додуше уз претрпљену велику штету и губитке), али и даље контролише Ормуз, поседује обилне ракетне залихе, а уништио је до неупотребљивости америчке војне базе у Заливу. То је искуство Иранског рата. Међутим, шири стратешки закључак јесте да је тиме показано како је западни „начин ратовања” потиснут у сенку јефтином иновативном технологијом и пажљивим асиметричним планирањем.

Западни модел може нанети разорну штету – у то нема никакве сумње – али одсуство хируршке прецизности постаје контрапродуктивно у ери масовних медија и паметних телефона који бележе цивилне жртве, разарања и патњу.

Друга тачка је да Запад остаје троми џин који није успео да разуме – а камоли да предвиди – нови асиметрични рат. Иновације су угушене консолидацијом војно-индустријског комплекса у неколико бирократских монопола.

Западни начин ратовања не функционише када се нађе наспрам софистицираног асиметричног противника. Али и други актери су и те како уочили поуке Иранског рата. Русија је један, Кина други. Биће их још. Запад може очекивати да ће се ове поуке појавити у различитим облицима и у другим његовим ратовима.

Европске елите би могле открити да би њихово омогућавање украјинских напада дроновима дубоко унутар Русије могло изазвати другачији (кинетички) одговор у блиској будућности. Било како било, упозорења су упућена. Да ли ће имати ко да их чује?

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Tasnim News Agency/CC BY 4.0