АЛЕКСЕЈ ТОКАРЕВ: УВЕК ЈЕ БОЉЕ СЛУШАТИ ЛАВРОВА, НЕГО ШОЈГУА

Политика и фудбал су две друштвене појаве о којима сви знају све. Политика је део онога што видимо свакодневно, и можда управо њена свакодневна појава ствара илузију разумевања свега. Са истом очигледношћу са којом смо за две године масовно почели да будемо стручњаци за пандемије, сојеве и вакцинације, иако смо толико година живели раме уз раме са сертификованим инфектолозима и вирусолозима.

Међународни односи и дипломатија су такође простор свезнања. Нема потребе за размишљањем, проучавањем, истраживањем, прикупљањем база података, савладавањем нових метода. Довољно је свако вече укључити телевизор са којег ће упућени људи објашњавати ко је у сваком сукобу у праву и шта желе светски лидери. Свако ко има телевизор и паметни телефон сад може да прича о међународној политици. Сумњичавост није својствена општем читаоцу и гледаоцу, па се у сваком дијалогу могу чути и прочитати фразе попут „Путин ће то урадити зато што…“, „Бајден то неће учинити зато што…“.

А осим тога, шта раде ове дипломате? Радни алат дипломате – мозак, глас и руке – не подразумева жуљеве, што значи да ова углађена лица, неговани дланови и лепо скројена одела никако не могу да припадају онима који се заиста труде. Да, они раде у иностранству, живе одлично, седе у својим канцеларијама, потписују папире, али нека пробају да поору њиву у близини Рјазања…

Међутим, пробајте ви да користите неки дипломатски инструмент. Замислите комуникацију са било којом особом која вам је важна, али у условима када немате виши статус, снагу која је моћнија, новац којег је више. Замислите да је ваша рођена сестра прво пљунула на гробове заједничких родитеља, а затим узела за таоце своју децу, која су још увек ваши вољени нећаци, и прети да ће их све побити. Можда сте од ње одавно уморни, хтели би да дигнете руке од свега и пустите је да се уда за Пољака, ако већ толико жели да путује у Европу без визе, али вам је жао деце. И треба да комуницирате. Ето, покушајте такву у нешто да убедите.

Шеф који виче, свадљива жена, дрска деца, препотентни родитељи – промешајте епитете и именице у било којој комбинацији, пролазећи кроз ове интелектуалне вежбе. У једном тренутку ћете схватити да је лакше изаћи из комуникације, оставити све како јесте, прекинути контакт, одложити разговор. Вероватно нико неће умрети. Али када дипломате престану да разговарају, наступа војска. У том смислу, слушати Лаврова је увек много боље него слушати Шојгуа. Земља је мала планета: док у Украјини ратујемо са Сједињеним Државама (иако не директно, већ преко проксија), са њима у УН разговарамо о будућности нуклеарног неширења. Шта год да се дешава у односима међу нама у одређеним регионима света, „нуклеарка“ је вечна сфера неопходних преговора. Тоталност садашњег рата са Западом је варљива: уобичајени бизнис се неће ускоро вратити, али наш век ће видети и укидање санкција, и руковање лидера зараћених земаља и помирење непријатеља. За ове врсте миротворства неопходне су дипломате.

Рат је етичка анти-норма. Њу треба спречити свим средствима. Али рат је такође – историјска норма. Смена рата и мира је смена дана и ноћи. Природна и вечна док год људи живе. Чак и док траје рат, дипломате су потребне, јер управо оне приближавају прекид непријатељстава, понекад ништа мање ефикасно од војника и официра. Преговори, посебно они који су паралелни са непријатељствима, увек су спор процес. Тихо, да не нашкоде, често мимо јавности, без икаквих приручника и припрема (једноставно зато што у разговору са непријатељем постоји огроман простор за креативност) дипломате опипавају за тактику за спровођење стратегије коју су одредили политички лидери.

Има још добрих вести. Јавно мњење неће дипломатама одузети професију, као што је не може одузети ни фудбалским специјалистима. О фудбалу може да прича свако. Али да буде класни нападач или тренер – то могу само појединци. Док се човечанство не уништи глобалним ратом, постојаће и велике дипломате – баш као и велики играчи и тренери, јер од „разговарања“ до „учествовања“ и од „учествовања“ до „ефикасног рада“ постоји огромна дистанца, која се може превладати вишегодишњим, често несебичним напорима и губицима, али никако не и са пар дневних кликова на паметном телефону.

Зато: цените дипломате исто колико и војску.

АлексеHYPERLINK „https://vz.ru/opinions/expert/4232/“јHYPERLINK „https://vz.ru/opinions/expert/4232/“ HYPERLINK „https://vz.ru/opinions/expert/4232/“Токарев

 

(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)