Алексеј Кишјухас: Србија тоне у фашизам, апарат за гашење фашизма је – митраљез

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Медија центар Београд

Док фашисти добијају називе улица, антифашисти добијају кривично гоњење. Кренимо редом, јер повампирени догађаји након Ноћи вештица свакодневно сустизаше једни друге.

Прво је првог новембра момак којег су неофашисти изболи ножем у Нишу, као мелем на смртоносне ране, зарадио и кривичну пријаву због – „учешћа у тучи“. Ваистину је растегљива та семантичка гимнастика. Да ли заиста „учествујете у тучи“ и када вас њих тројица туку и убадају ножевима јер, о јереси, носите мајицу са текстом „Антифашиста“?

Већ сутрадан, „непознати вандали“ у Чајетини кукавички су уништили споменик југословенским партизанима. Хм, од толико зазивања фашизма поводом паљења књиге Горана Весића, и пратећег ангажмана читавог апарата шпијунаже и силе, да ли ће бити откривени и ови „вандали“ којима сметају партизански хероји и ослободиоци? И какву то идеологију, ако не фашизам, може да штује неко ко руши споменике антифашистима?

Или то ником ништа, јер сада су у моди једино „хероји са Кошара“ и опозициони јуришници на Весића? Најзад, већ следећи дан касније, у Крагујевцу у којем су фашисти стрељали око 3.000 мушкараца и дечака, улицу је добио – сарадник фашиста, „Ђенерал Дража Михаиловић“. Баш тако, са „ђ“ и са тепајућим надимком. Та је срамота болна, скарадна и неморална, колико и неопевана.

С тим у вези, у Дрездену је недавно и званично проглашена „Узбуна због нацизма“ („Nazinotstand“), налик на узбуну због урагана, земљотреса или глобалног загревања. Према усвојеној резолуцији у скупштини им општине, „Ставови и акције екстремних десничара дешавају се са све већом учесталошћу“, због чега је алармантно неопходно да град помогне жртвама насиља и да заштити своје мањине.

Наиме, Дрезден је данас највеће упориште неонациста, исламофоба и екстремне деснице у Немачкој, а подршка за десне популисте из „Алтернативе за Немачку“ тамо је тренутно на вртоглавих 27,5 одсто. А да ли су догађаји из Ниша, Чајетине, Крагујевца и многих других градова у Србији довољни за – узбуну? Да ли је то отворена бестидна сезона лова на антифашисте, било живе или оне страдале? Уз пратећи терор над мањинама које се „погрешно презивају“ и понашају?

Јер, ових дана, било је ту још којечега злог и наопаког успут: од јуришника Мише Вацића који релаксираним мозгом и вокабуларом прети протеривањем људи из Бујановца, до пребијања човека у Београду зато што је носио љубичасту (дакле, „хомосексуалну“) торбу за пса. Има ли ту случаја опасности, па ваља разбити стакло и дохватити батину или митраљез као апарате за гашење пожара фашизма?

Ментални склоп и ревизионистичка логика која све то омогућује она је која деценијама трабуња о „два антифашистичка покрета у Србији“ и тиме подло брише разлику између фашизма и антифашизма. Шта је друго кривична пријава против избоденог младића-антифашисте у Нишу ако не порука „ето, потукла се деца, ЛОЛ“?

Као у оном тупавом вицу где се данима туку Немци и партизани, а затим дође шатро мудри шумар па растера и једне и друге. Још је бесрамнија популарна зломисао да треба да се ратосиљамо „српских подела“ на „четнике и партизане“ и да се онда растерећено „окренемо будућности“. Каквој будућности, молићу нелепо? Каква је то будућност у којој се намерно жмури пред геноцидом и злом?

Две групе људи о којима говоримо поводом друштвених сукоба, подела и инцидената у Нишу, Чајетини или Крагујевцу нису никакви комунисти против монархиста, левичари против десничара, избријани против брадатих, црвени против црних, рокери против народњака. То су – фашисти и антифашисти. А фашисти и антифашисти нису, не смеју, и никада не могу да буду исто. Једно су људи који желе да спроведу геноцид, а друго су људи који желе да их у том геноциду спрече.

Први антифашистички покрети у форми „Антифашистичке акције“ настају од левичарских група у Немачкој 1932. године. Дакле, док је тиха већина сматрала нацисте за само још једну политичку партију чији лидер фура смешне брчиће, а чланови необично воле да салутирају и марширају унаоколо. Та се колективна политичка кратковидост завршила убијањем 6 милиона Јевреја и 11 милиона људи укупно, а њихова главна мета (уз Јевреје) били су и комунисти, Роми, гејеви и лезбејке, особе са инвалидитетом, сексуалне раднице, и сви други и другачији уопште.

Фашизам је пре свега један ултранационалистички, ултраконзервативни, територијално експанзионистички, те расистоидни, мизогини и репресивни покрет и идеологија. Што су, будимо искрени пред огледалом, узбудљиве идеје и атрактивне идејице које универзално будно чуче у многима од нас. И само чекају да се распојасају уколико им то дозволимо. Јер, сачувајмо ово и одбранимо оно, осветимо се за ово или за оно, и шта ту они нама нешто уопште? И терај то онда проклето дођавола, у гасне коморе или преко Проклетија.

А за све оне који се гадљиво мрште над антифашистичким насиљем, присетимо се да фашизам није ни био поражен и делегитимизован некаквом културом дијалога, дизањем свести и ненасилном комуникацијом. Већ пешадијом, гранатама, тенковима, авионима, искрцавањем 150 хиљада војника са запада и офанзивом од 2,3 милиона војника са истока. И атомским бомбама, комада два, тим најсмртоноснијим оружјем које је човечанство икада направило. Ни фашисти ни неофашисти неће нестати сами од себе, само ако их поспрдно игноришемо.

Они нису само једна комична поткултура људи са микропенисима и хронично непражњеним мошницама. Они и данас убијају људе, широм света и овде, попут тринаестогодишњег дечака Душана Јовановића или глумца Драгана Максимовића у Београду. Додуше, већина њих више не брије главу на нулу и не носе мартинке са белим пертлама, нити нарочито дробе о раси, Јеврејима и Ромима (иако им се и то уредно омакне). Они данас носе спортске тренерке и/или одела и кравате, док умивено лапрдају о мигрантима, муслиманима и гејевима, о васколиком „здрављу“ особе и нације, те о традиционалним, хришћанским и породичним вредностима и идентитетима. Шта год то значило, а не значи ништа.

Или се овде, напросто, нарајцано идентификују са – четницима. Дакле, са екипом која је од почетка рата била верни слуга и лојални сарадник Мусолинијеве Италије, те саме колевке фашизма. Са бандитима и злочинцима који су уредно наоружавани, штићени, храњени и напијани од стране кључне фашистичке војне силе, па и савезнице усташке Независне државе Хрватске.

Улицу у Крагујевцу добио је нечовек, издајник и кукавица који је још у Дивцима 1941. године предлагао немачким окупаторима да њему (али потајно!) препусте „пацификацију“ Србије. Што је значило остварење политичког и војног циља етничког чишћења и геноцида у име „Велике Србије“, а што је и започето 1943. године, масовним убијањем и клањем „нежељеног становништва“ из Санџака и Источне Босне, уз смрт око 5.000 цивила, укључујући ту и бебе у колевкама.

Да ли онда изненађује што су неочетници из деведесетих година само били наставили ову злогласну традицију и кољачку естетику? У питању је био покрет који је од 1943. године интегрални део немачког или нацистичког фронта у Европи, борећи се на страни фашиста чак и у легендарним биткама на Неретви и Сутјесци. И зато, понекад јесте крајње просто: на чијој бисмо страни били на Сутјесци? Са партизанима или са четницима, Италијанима и Немцима?

Са генералом Кочом или ђенералом Дражом? Са антифашистима или фашистима? И сад, пропагандно и контрареволуционарно омађијани некаквим лажним „герилством“, антикомунизмом, „краљем и отаџбином“, „ђенераловим“ тужним погледом иза оних ленонки, као и перверзним сексепилом замисли о „Великој Србији“ – када и како смо то мејнстримовано постали колаборационисти са фашизмом? И након славне прошлости наших храбрих предака, постали толико бедне кукавице, издајице, подлаци, полтрони, дезертери, млакоње и јајаре? И рушитељи Дубровника и Сарајева, убице болесних на Овчари и дечака у Поточарима?

Озбиљност стања ствари можда је понајбоље и разумео и описао споменути филозоф и надреалиста, генијални командант елитне Прве пролетерске бригаде, те бриљантни шеф југословенске дипломатије, Коча Поповић: „Тамо, у тадашњим драматичним околностима у Француској, постајем комуниста, опредељујем се за акцију у предвечерје Другог светског рата, доживљавајући све очигледније надирање фашизма као изазов на који нема другог одговора: Морамо се тући!

Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем“. Исто као и када је, педесетак година касније, злосутне 1991. године, поручио: „Главни центри моћи све више зависе од растућих и увелико наоружаних проусташких и прочетничких, на све спремних агресиваца, чије је усмерење у бити фашистичко“. А шта ћемо ми данас, тридесетак година касније? Када поново пребијају и хапсе студенте-антифашисте?

Када антифашистима руше споменике, а по уличним таблама славе сараднике фашиста? И посвуд се таргетирају „антисрпски“ „издајници“ као „аутошовинисти“, погромаше се борчански албански пекари, или „само“ бистре несрпска презимена универзитетских професора, те премлаћују стварни или привидни хомосексуалци? То, а не драма око избора и њиховог бојкота, а посебно не некакви Весићи и Бастаћи, јесте онај стварни, структурни и системски, друштвени проблем Србије. Звони на узбуну и зато „Морамо се тући“.

 

Аутор Алексеј Кишјухас

 

Извор Данас, 10. новембар 2019.

standard.rs

2 коментара

  1. ПЕНЗИОНЕР каже:

    ХВАЛА ЗА ИСКРЕН И СТВАРАН НАПИС!
    НИЈЕ ТЕШКО ПРЕПОЗНАТИ ОНЕ КОЈИ БИ РАДИЈЕ ЖИВЈЕЛИ У ЗАБЛУДАМА И ИЛУЗИЈАМА – САМО ДА НЕ РАДЕ НИШТА А УЖИВАЈУ! ЊИХОВ ОБРАЗ ЈЕ ЛАЖ!
    ПРЕЛИСТАЈМО СТАРЕ НОВИНЕ И ПОГЛЕДАЈМО: КО ЈЕ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ – ДО САМОГ РАТА, ЧЕТРДЕСЕТИХ, ТВРДИО ДА ЈЕ ЗА СРБЕ ОПАСНИЈИ КОМУНИЗАМ НЕГО ФАШИЗАМ!? НИЈЕ ТЕШКО НАЋИ ОДГОВОР!
    ЕМИТУЈТЕ ИМ „ДАРИНКИНЕ ДАРОВЕ“ И ПОКАЖИТЕ ДА ЈЕ УБИЈАЊЕ ПАРТИЗАНА И ПАРТИЗАНСКИХ ПОРОДИЦА ПО СРБИЈИ: БИЛО УБИЈАЊЕ СРБА И СРПСКИХ ПОРОДИЦА!
    И КО ЈЕ ЗАЈЕДНО СА НИЈЕМЦИМА И УСТАШАМА БЈЕЖАО ПРЕД ПАРТИЗАНСКИМ ЈЕДИНИЦАМА У КОЈИМА ЈЕ САМО СВАКИ ДЕСЕТИ ИЛИ ПЕТНАЕСТИ – БИО КОМУНИСТА!
    ЛАЖ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО!
    И НАДАМ СЕ ДА ИМА БОГА И ДА ЋЕ СВЕ ЛАЖОВЕ – БАРЕМ ДА ОСЛИЈЕПИ!?

  2. гордана николић каже:

    страшно колико је дотични самољубиво занесен у покушају да дотакне рецимо…Тијанића …слабо, мораће поново да пукуша са мало више меткића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.